Библијска историја Земље

БИБЛИЈСКА ИСТОРИЈА ЗЕМЉЕ У СВЈЕТЛУ НАУЧНИХ САЗНАЊА

И тако, дакле, ако свијет заиста постоји свега неколико хиљада година, ако је њега створио Бог у неупоредиво већој љепоти и богатству, него што је данашњи његов изглед, ако еволуције није било, каква је онда научна слика ране историје земље? Постоје ли вјеродостојне научне чињенице које потврђују библијску повијест?

Такве чињенице заиста постоје, а у посљедње вријеме наука се са њима сусреће све чешће. Пређимо на њихово разматрање. 

ПРЕТПОТОПНА (ПРВОСТВОРЕНА) ЗЕМЉА

Прве главе Библије нам саопштавају да је првостворена земља била уређена на већма савршен начин. Бог оцјењује све што је Он створио као већма добро.

Карактеристике првоствореног свијета Библија нам даје веома шкрто. Знамо само да је и животињама и људима за исхрану била дата биљна храна, која није доводила до смрти ни животиње ни биљке. Људима су као храна били намијењени плодови, животињама - зелен. Једење и једног и другог уопште није штетно за биљке.

Даље се саопштава да се животињама и људима даје благослов да се размножавају и напуне земљу и мора (воденим животињама). Први човјек Адам се поставља као неки управник, као цар над свом другом твари, њему Бог наређује да да имена животињама, што овај и извршава. Наглашава се да је човјек створен на посебан начин, значи, не "прерадом" неке животиње у човјека, него да је његово тијело створено одвојено, од грудве земљане, и да је нарочитим Божанским дахом у њега удахнута душа, док се свим осталим тварима душа ствара из земље и воде. Такав израз показује бесконачну разлику душе човјекове од душа животиња. Човјек, речено је, је саздан по образу Божијем, и тај образ је прије свега у његовој души, у моралним појмовима, у могућности општења са Богом, у владичанству над осталим тварима.

Још се за претпотопну земљу спомиње да на њу Господ није слао кишу, него су је орошавали подземних извори који су испуштали пару, и та је пара росила земљу.

Ово би укратко и била сва природно-научна библијска свједочанства о првобитној земљи.

Од палеонтолога, пак, сазнајемо да је древна вегетација била неупоредиво богатија од наше, да је код древних биљака веома тешко распознати годове, и да је по цијелој земљи од сјеверног до јужног пола некада давно владала топла и влажна клима, која је веома благотворно дјеловала на такву вегетацију. Међу окамењеним ископинама флоре и фауне могу да се нађу и савремене врсте, мада је очигледно да су преовладавале изумрле. Сви фосили који су налик на савремене показују да су у древним временима и животиње и биљке достизале неупоредиво веће димензије и да су, вјероватно, живјеле много дуже од садашњих потомака истих тих врста.

Све ове факте и библијске "информације" објаснити је веома лако, тим прије што нам и сама Библија даје смјернице и приоткрива завјесу иза непознатог: изнад атмосфере (утврде небеске) су биле сабране воде. Ова "друга" атмосфера састављена од воде и водене паре, очигледно, је и била та која је саздавала џиновску општепланетарну стаклену башту у коју је био насељен сав први свијет (Сл. 25). Прорачуни показују да је овај заклон од водене паре био толико моћан, да је на земљи стварао атмосферни притисак два пута већи од данашњег. При таквим условима стање атмосфере је заиста морало бити стабилно.

Слободно пропуштајући видљиви дио сунчеве свјетлости, парна брана је морала задржавати дуготаласни дио спектра који је лучила земља, смичући тиме општу топлотну равнотежу планете. То је доводило да једнаке топлотне климе на читавој планети, до малих осцилација дневно-ноћних и годишњих температура. Ни ноћу, па чак ни зими нигдје на земљи није било хладно, те зато дрвеће није имало прстенове - годове, с обзиром да је сво вријеме расло равномјерно.

Равномјерно загријавање земље морало је примјетно снизити активност ваздушних маса. Познато је да је чак и у нашим условима у ведро јутро тихо, а када сунце мало загрије земљу - појављује се вјетар, зато што су се нека мјеста загријала више а друга мање. Рана земља се, међутим, загријавала споро и равномјерно, захваљујући својој другој атмосфери. Уз то, јаким вјетровима је морала сметати и бујна шумска вегетација. Интересантно је да је древно дрвеће имало слабо развијен коријенски систем, успркос огромне висине стабала. За вјетровито вријеме оно, очигледно, није било ни замишљено.

Није на земљи било ни кише. Атмосфера је била засићена влагом. Киша пада из густих облака који у атмосфери наилазе на хладнија мјеста на којима се водена пара може кондензовати. Али захваљујући равномјерности загријавања читавог гигантског "стакленика", таквог мјеста уопште није било. Влага је тихо испаравала и исто се тако тихо кондензовала у облику росе. Зато се све одвијало овако: пара се подизала и орошавала сво лице земље - како је и речено у Библији.

Под овом паром треба подразумијевати и геотермалне воде - активне изворе који су једини и могли снабдјевати водом претпотопне ријеке које се спомињу у Библији.

Спомињање дуге коју су људи угледали тек послије потопа наводи нас на мисао да је у претпотопној атмосфери није било могуће видјети. Заиста, главна особина дуге се састоји у томе да се она види само на сунцу и само под одређеним углом, због чега и има облик лука. Иначе у ситним капљицама воде и не долази до разлагања бијеле свјетлости. Прије потопа чак је и свјетлост била много јаче расијана, и није формирала оштро усмјерене зраке, а ни самих кишних капи, очигледно, није било.

Друга атмосфера земље је морала стварати и двоструки атмосферски притисак. То потврђују открића ћилибара са ваздушним мјехурићима у којима је притисак чак и данас, хиљадама година касније, већи од атмосферског. Проналасци окамењених отисака древних инсеката свједоче о њиховим огромним, у поређењу са данашњим, димензијама. То такође говори у прилог вишег атмосферског притиска у древним временима, с обзиром да инсекти дишу кроз свој прекривач од хитина и што је већи парцијални притисак кисеоника, то на већу дубину он може да проникне и то веће димензије може достићи инсекат. У условима повећаног притиска и неке птице, које лоше или никако не лете данас, могле су да слободно користе своја крила за оно за шта су она и намијењена. 

Сл. 25. Заштитни слој паре изнад претпотопне земљине атмосфере 

Земља пре потопа

Повишени атмосферски притисак у древним временима спустио се до садашњег нивоа због уништења земљине овојнице коју је сачињавала водена пара која се на земљу испадала у току четрдесетодневног великог пљуска. Овом промјеном притиска се може објаснити и факат Нојевог пијанства. Очигледно, људи су умјели да праве вино и прије потопа, али је његов тадашњи алкохолни ефекат који, као што је познато, зависи од парцијалног притиска кисеоника у ваздуху, и, сходно томе, у крви, - био незнатан, отприлике као од киселог млијека. Због тога је чак и незнатна доза алкохола коју је примио Ној први пут послије потопа у условима сниженог атмосферског притиска причинила Ноју потпуно неочекиване непријатности. Њему, као највећем праведнику у роду својему, највјероватније је била својствена умјереност у свему и уздржавање. Али ни он сам, као ни његови синови - судећи по њиховој реакцији - једноставно нису имали појма о стању пијанства. Слична ствар се може десити са било којим становником равнице, када се попење на високу планину и дозволи себи да попије најскромнију дозу алкохола.

Сл. 26. Дужина живота патријарха прије и послије потопа 

Дужина живота људи пре и после потопа

Заштитни слој од водене паре је поред свега другог штитио земљу и од штетних космичких зрачења. Заједно са повишеним притиском, то је морало веома благотворно да се одрази на здравствено стање и дугогодишњи живот свега живог. Џиновско дрвеће, као и гигантски гмизавци, расту свог својег живота - из тог разлога су и могли достизати своје огромне димензије. Исто тако и људи су морали бити здравији и живјети дуже. Потврду за то налазимо у Библији, гдје се указује да је животни вијек претпотопних људи износио 8 до 9 стотина година (Сл. 26). Томе је помагао и практично нулти ниво радијације (у поређењу са садашњим), који је онемогућавао мутације полних ћелија, које би могле доводити до насљедних дегенерација. Првим људима при таквим условима нису били страшни рођачки бракови. Дјеца Адамова могла су за своје жене узимати само своје рођене сестре. Ако се на такве ствари дрзну савремени људи - а то забрањује било која религија - живот показује да се у таквим браковима неизоставно рађају дегенерици. Јасно је и због чега. Блиски рођаци имају велику вјероватноћу да буду носиоци једне те исте рецесивне мутације коју су наслиједили од заједничког претка. Када ступају у неродбинске бракове, мутација се највјероватније не испољава, али у родбинском (у којем се мијеша крв) браку она постаје рушилачка. Али први људи нису имали разлога да се боје мутација.

Сјетите се, из курса генетике, када се испољава рецесивна мутација и шта се дешава ако оба родитеља носе један те исти мутирани алелни ген.

Још један важан фактор општег дугогодишњег живота свега живог био је исти онај двоструки притисак. И данас се понегдје користи специјална барокоморна терапија, када човјека смјештају да извјесно вријеме проведе у барокомори под повећаним притиском. Примјећено је, наиме, да такав утицај помаже бржем замлађивању рана, успоравању старења, профилакси различитих болести, побољшању крвотока и тд.

При повећаном притиску у принципу сви би процеси размјене у организму требали да се одвијају боље. У крви се боље раствара кисеоник - човјек може рјеђе да дише. У таквим условима, очигледно, није имало потребе за животињском храном, пошто је и биљна, највјероватније, била богатија. Због тога је људима тек послије потопа било дозвољено да једу месо. Највјероватније је да се то није тицало само људи. Првостворени грабљивци према свједочењу Библије били су биљоједи. Очигледно, нема ничега задивљујућег у томе да су они могли да једу траву; довољно је погледати како младу траву са задовољством грицка мачка или пас. Врло је вјероватно да се њихове канџе и зуби, као и желуци, оспособљени за месождерство, дуго времена нису користили према својој намјени, с обзиром да је први род грабљиваца (њихов барамин) укључавао у себе импозантан скуп различтих потенцијалних карактеристика. Очигледно, цијеле породице: медвеђа, псећа, мачија - потичу свака од једног барамина. Послије потопа одиграла се брза специјализација свих тих животиња по климатским и прехрамбеним категоријама (нишама).

У цјелини се може рећи да је први свијет заиста био уређен много савршеније од данашњег. У њему није било смрти, није било дегенерације свега живог. Да људи нису нарушили Божију заповијест, нетљење би се сачувало и укријепило. Али десило се нешто сасвим друго.

Починивши свој први преступ, људи су релативно брзо почели да се изопачују из покољења у покољење. Дуги временски периоди релативно безболног живота у прекрасним климатским условима помагали су да се заборави на смрт и све што је духовно. Људи су постали сувише плотски, неспособни за општење са Богом, и због тога је Бог одлучио да их истријеби, све, осим једног праведника и његове породице, а за њих који остану да скрати период живота и да створи теже услове постојања. Оба ова циља постигнута су навођењем на земљу свјетског потопа. 

ПОТОП

Након што је за шест дана створио свијет, Господ је указао на дан завршетка стварања. Од тада у свијету дејствују закони количинског очувања: масе, енергије, електрицитета и тд. Послије почињеног првородног човјековог гријеха почели су да дејствују закони квалитативног распада: дегенерације и изумирања. Али Сам Законодавац остаје изнад тих закона. Као што сам свијет није створен по тим законима, него успркос њима, тако је и послије стварања свијета, по нарочитом дејству Божијем могуће одвојено мијењање тих закона, које зависи од воље Божије, а та воља се у одређеној мјери оријентише у односу на понашање људи: да ли их је неопходно казнити или кажњавање треба отклонити од њих.

Ако под чудом подразумијевамо догађај који противрјечи савременим законима природе, појава свијета уопште представља чудо, апсолутно необјашњиво савременим законима. Онај Који је сатворио то чудо, лако може да сатвори и чудо мање, тако да са фактом чуда код нас не би требало да се појављују логичке потешкоће или недоумице.

Потопа је могло да буде али је могло и да га не буде - то је зависило од воље Божије, али се ова у извјесној мјери одређивала моралним стањем човјека. Бог је од вјечности предвидио да ће човјек да падне, и да ће се потоп морати слати ради исправљања рода људског. Тако да је могуће да је земља била створена у форми "бомбе са успореним дејством", мада у најпрекраснијем њеном облику. Да човјек није згријешио - на чудесан начин би тада био извучен "детонатор", и земља би и даље остала тако прелијепа. Могуће је и обратно: земља је била створена без икакве могућности за катастрофу, али је касније чудесним начином та казна на њу била наведена.

Било како било, потопна катастрофа је у одређеним својим основама могла представљати дејство које се не уклапа у законе природе. При томе, видљиве посљедице ових дубоко сакривених узрока су већ потпуно објашњиве.

Конкретно, претпоставља се да је претпотопна земља садржавала од данашње много већу количину воде - отприлике 19-20%, као у метеоритској материји. Затим, допустиво је претпоставити да је послије почињеног гријеха због неких разлога почело загријевање њедара земље - путем радиоактивног распада, напримјер. Вјеродостојно потврдити или оповргнути ове у принципу већ примјећене појаве испод земљине коре које су се одигравале отприлике прије пет хиљада година - једноставно, није могуће.

Али ако се десило заиста тако (било зато што је земља таква створена, било захваљујући чудесном Божанском уплитању послије гријеха - нема битне разлике), оно што се дешава даље се може објаснити. Вишак воде, као материје много лакше у поређењу са материјом магме, почео је да се премјешта на горе, према земљиној кори, под којом се накупила велика количина презасићеног воденог раствора у прегријаном стању. Приликом пада неког метеорита, или чак просто због приливне деформације, у земљиној кори натегнутој до критичног стања је дошло до стварања пукотине, кроз коју се вода са материјама раствореним у њој устријемила према површини. Таква пукотина, очигледно, није била јединствена, зато што се она ширила изузетно брзо - брзином звука у наслагама, и за два сата је обишла читаву планету. Тамо гдје је земљина кора била тања, могле су се формирати и друге пукотине. У својој цјелокупности оне су у Библији назване "источници великог бездана". У суштини ствари, по свој земљи се готово истовремено одиграла грандиозна ерупција вулкана. Чак и данас до 90% вулканске материје сачињава вода.

Прорачуни геофизичара показују да је избачај вулканских материја могао бити висок и да 20 километара. То је морало проузроковати прилично брзу кондензацију водене паре у атмосфери и довести до пада ове воде у облику четрдесетодневног пљуска. Заједничком нивоу воде то је додало још 12 метара по читавој површини. Али главни дио потопних вода су сачињавале воде избачене из земље. Ти "источници великог бездана" затапали су земљу не више само 40, него читавих 150 дана, како нас о томе обавјештава Библија. Све су прилике да на првобитној земљи није било великих планина, и да се оне потопиле било је потребно подићи ниво воде на свега неколико стотина метара. Сагласно са Трећом Јездрином Књигом, приликом стварања земље вода је била сабрана на седми дио земље (3 Језд. 6:42). Када би све воде савремених океана расподјелили по земљи равномјерним слојем, његова дебљина би износила до 3,5 км. Према прорачунима, отприлике половина вода савременог свјетског океана извргнута је приликом потопа, тако да нема никаквог основа да се сумња у истинитост Библије када она говори да се над највисочијим планинама вода попела на 15 лаката.

Омотач од водене паре, а заједно са њим и ефекат парне бране, брзо су ишчезли. Вулкански пепео, подигавши се у небо у огромној количини, у знатној мјери је затамнио сунце, што је морало да доведе до оштрог захладњења у поларним областима. Према подацима дугогодишњих метереолошких посматрања, најниже температуре у московској области - било љети било зими - биле се су забиљежене 80-их година прошлог вијека, послије ерупције вулкана Кракатау. Узрок је био избацивање пепела у горње слојеве атмосфере. Постоје претпоставке да је оштро захладњење на сјеверној полулопти могло да буде посљедица изненадне промјене угла наклона земљине осе. Немамо могућности да се овдје дубље упуштамо у објашњења захладњења, али се сам факат мора констатовати: слојеви вјечног леда сами по себи представљају исте геолошке слојеве наслага, само што они нису окамењени, него залеђени. И дан-данас бушење нафтних налазишта у поларним областима палеонтолозима доставља материјал за веома интересантна истраживања: многобројни остаци "свјеже замрзнутих" животиња и биљака, палмино и шљивино дрвеће, са зеленим лишћем и приспјелим плодовима. Остаци животиња и биљака који су се на другим мјестима могли сачувати само у облику окамењених фосила и отисака, овдје су присутни са очуваним меканим ткивима.

Интересантно је и то да су мамуте одавно налазили у леденим наслагама и увијек у замрзнутом облику. Сама ријеч "мамут" потиче од татарске ријечи "мамма" - земља. У сибирским народима постоји празновјерје да је мамут - нека посебна врста џиновског подземног пацова, који умире када удахне свјеж ваздух. У таквом облику га људи обично и налазе.

Дуго времена мамутске кљове су биле основна сировина за добијање слонове кости. Налазили су буквално цијела крда замрзнутих мамута. Документовани су случајеви када су сибирски пси са задовољством јели месо тек одмрзнутих мамута, чије месо тек што је било почињало да се квари. Постоје свједочанства Алеута да су и они имали прилике да пробају ову древну "свјежетину". Научне експедиције не једном су налазиле мамуте са несвареном храном у желуцу, па чак и са несажваканом храном у устима! Да ли се и послије овога за овог древног слона може тврдити да је живио у леденом добу и да је изумро послије тога од отопљења - као што то и данас знају да пишу у књигама о еволуцији?

Нема сумње да је таква крда таквих крупних животиња нахранити могла само бујна претпотопна вегетација, и да су сва стада била уништена практично у једном магновењу истом оном џиновском катастрофом: била су заливена потоцима блата који су се веома брзо, готово истог часа, замрзавали. Тешко да ишта осим потопа - и уз то потопа који мрзне - може да објасни проналске мамутских трупова, ма какав био узрок замрзавања бујица блата и воде.

Очигледно је, међутим, да се захладњење није десило у свим, већ само у поларним рејонима. Али у свему осталом слика катастрофе је била слична свуда: окамењени остаци живих организама, ма гдје их проналазили, носе трагове изненадне и насилне погибије. Било да нађемо отиске свјежег лишћа, рибу која се скаменила у тренутку када гута од себе мању рибицу, женку ихтиоасуруса која порађа своје дјетенце и која је управо у таквом стању затрпана, било да нађемо цијело гробље костију древних животиња из најразличитијих периода или чак и ера, гдје су све кости испретуране и изломљене, што могу направити само џиновске бујице - све то говори о изненадности катастрофе.

Двокрилне шкољке налазе са тврдо затвореним оклопом, мада се зна да шкољке које умиру природном смрћу отварају своје капке. Постоје отисци који показују да су неке младе шкољке чак покушавале да проклизе унутар наслаге, након што су већ биле затрпане. Помијешани трагови људи и диносауруса које смо раније спомињали такође су могли настати само приликом потопне катастрофе. Спасавајући се од воде, и диносауруси и људи су претрчали преко слоја који тек што је био избачен из утробе земље: има, чак, на таквим наслагама и мјеста на којима су се очували отисци крупних кишних капи! Тај слој земље је ускоро био заливен водом и закорио се прије него што је на њега налегао нови слој.

Експерименти на моделима показују да се сваки нови слој наслага прелијевао преко старог веома једноставно: бујица је мијењала правац. Због тога наслаге свуда и стоје у облику читко распознатљивих наслага. Споро, дугогодишње стварање наслага путем простог таложења једноставно не би могло да остави границу између слојева.

Огромни таласи (на које у минијатури подсјећа савремени цунами) који су се појављивали послије ерупција подводних вулкана спирали су са преосталих дијелова копна све што је било још живо и "односили" на релативно мирна мјеста, гдје су се остаци живих организама потапали, затрпавали и пресовали новим бујицама блата и земље. Тако су настала и налазишта каменог угља и "гробља" диносауруса. На крају је сва планета била прекривена дебелим (на стотине метара) слојевима наслага.

У слијегању геолошких слојева, као што смо већ на то упућивали, уочава се одређена досљедност, иако она има мноштво изузетака. Традиционална хронологија, подсјетимо се, види у тој једва ухватљивој досљедности етапе еволуционог развоја живота. Али, у стварности та досљедност није хронолошка, него еколошка (Сл. 27). 

Геолошки слојеви и потоп

Објаснимо подробније. Очигледно је да је земљина кора била најтања на морском дну, тако је и данас. Први ломови, први "источници великог бездана" највјероватније су се отворили у мору. Прве масе мјешавине воде и земље биле су избљуване тамо, и прве жртве изненадног затрпавања под тим наслагама су морале бити животиње дна, које или уопште не умију или веома лоше пливају. Ето због чега наслаге из "камбријума" и садрже све типове бескичмењака најразноврснијег нивоа сложености организма, од "простих" спужви до изузетно сложених стонога. Из истог разлога предкамбријумски слојеви не садрже такве врсте фосила. Ти слојеви нису древнији од камбријумских, него су, једноставно, били испод морског дна, и осим бактерија и модрозелених алги тамо нико никада није ни живио.

Ипак, није сва флора и фауна морског дна била одмах затрпана. Један њен дио су таласи подигли навише и разбацали по читавој поплављеној планети, због чега до дан-данас на највисочијим планинама налазе морске фосиле. Било које мјесто на земљи једном давно је било на дну мора - управо у току оне године када је на земљи харао потоп.

Морски становници који су били способнији за пливање су катастрофу или сасвим преживјели, или су (касније) били затрпани бујицама земље у слојевима изнад оних у којима су били затрпани становници дна. На тај се начин у геохронолошкој скали појављује епоха риба и покретних оклопњака.

Затим су бујице земље и воде покуљале на копно и прве њихове жртве су били приобални становници, нарочито они малопокретљиви - водоземци, а након њих на исти су начин били затрпани и диносауруси. Сисари и птице су могли дуже да се супротстављају стихији. Уз то, логичније је претпоставити да звијери нису живјеле тик уз диносаурусе у џиновским мочварама од "живог пијеска", него на узвишенијим мјестима. На крају, дуже од свих стихији су могли да се противе управо људи, вјероватно користећи нека пловна средства. Не заборавимо да су претпотопни људи били много здравији од савремених. Осим тога, они су, нормално, врло добро знали гдје су планине, куда треба да бјеже. Судећи по митовима, они су знали за претсказање о катастрофи, и иако му испочетка нису придавали адекватан значај, могли су да предузму извјесне мјере за своје спасење... мјере, авај, малоефикасне за такву катаклизму. То, очигледно, и јесте основни узрок чињенице да је мало људи које налазе затрпане у наслагама "миоценијума". У огромној већини људи нису били затрпани у бујицама, а и ако су, то су били горњи слојеви, у којима се њихова тијела нису окаменила, већ просто нестала без трага.

Јасно је да приликом оваквог описивања потопних догађаја ми ни у којем случају не можемо добити кристално читку геолошку досљедност окамењених остатака; можемо само уочити одређену тенденцију. Али нама палеонтологија управо и даје такву слику: од бескичмењака са морског дна према вишим кичмењацима, уз мноштво изузетака од овог општег правила. 

ЗАВРШЕТАК ПОТОПА

Значи, земљина кора је знатно одебљала и на себи понијела сада већ дупло већу количину воде у односу на ранија времена. Еруптивне масе нису се распоређивале равномјерно, док је површински слој воде изнад њих стајао потпуно гладак, хоризонталан.

Вода има мању густину од земљине коре, а ова, са своје стране, још мању од земљине магме, на којој кора "плива" заједно са надземном водом. Након што су се завршиле ерупције са избацивањем подземних вода и тврдих материја, сав је систем морао постепено да се врати у равнотежу. Најдебље парцеле коре које су биле јако утопљене у језгро су почеле да испливавају, као што из воде испливава дрво када се јако потопи у њу. У суштини, овдје је дјеловао обични Архимедов закон, с том разликом да је језгро, да тако кажемо, много љепљивија течност, а парчади земљине коре различитих дебљина су била повезана међусобно, тако да је испливавање копна трајало скоро читаву годину, како о томе свједочи Писмо (Сл. 28). 

Сл. 28. Дрвене дашчице разне висине које пливају у базену
јасно демонстрирају појаву изостатичке равнотеже
између земљине коре и језгра

Појава копна после потопа

Са дијелова земљине коре који су испливавали из језгра и правили копно слијевале су се огромне бујице воде, које су и продубиле најшира ријечна корита. Чиме се може објаснити свеопште постојање ријечних долина, ако је ријека имала увијек исти распон воде као данас? Објашњење је веома просто: некада давно сва долина је била препуна потопне воде која се повлачила. Још је теже са позиције униформизма замислити како су неке прилично мале ријеке могле издубити громадне кањоне, и како се за вријеме свих тих фантомских милиона година у којима је ријека дубила корито обалне стијене нису осуле. Недавни, пак, потоп све објашњава много простије: велика бујица воде која се повлачи релативно брзо је прокопала кањон у још недовољно очврслим стијенама.

1980. године десила се импозантна ерупција вулкана Сент-Галенс, држава Вашингтон, САД. Геолози су добили могућност да посматрају како се брзо могу формирати наслаге: до осам метара за 24 сата. Општи слој новоформираних наслага имао је дебљину 180 метара. 1982. године са исте те планине сишла је бујица лаве која је у још не отврдлим слојевима свега за један дан издубила кањон дубине 43 метра! Опет, дакле, они наводни милиони година, толико потребни геологији, изазивају велике сумње.

Прилично велики дио потопних вода је испарио и пао на ледене области у облику огромних ледених "капа", које стоје тамо до дан данас. Отапање тих "капа" потопило би сва приобална насеља, и ниво океана би се при томе попео за неколико десетина метара.

Послије ишчезнућа заштитног слоја од водене паре и у суштини истовременог појављивања високопланинских масива, на земљи се промјенила клима. Неједнако загријевање земљине површине проузроковало је јаке вјетрове и довело до појаве климатских зона. Појавиле су се хладне и суве области, односно, простије речено, географија земље је добила свој савремени изглед. Наравно, с обзиром да је сва потопна вода остала на површини земље, океани су се удубили, а површина копна се у поређењу са претпотопним временом значајно смањила. Биосфера планете морала се такође у складу са свим тим промјенити. До тада преовладавајуће џиновске биљке са спорама дегенерисале су се и изумрле. На сличан су начин ускоро изумрле и многе животиње. Али, прије него што о томе будемо говорили, требамо да се запитамо: како су се уопште могле спасити копнене животиње и људи за вријеме потопа? 

НОЈЕВ КОВЧЕГ

Као што смо већ спомињали, практично код свих народа свијета се сачувало предање да се спасио само један човјек, са својом породицом, у великом броду, са многобројним животињама под палубом. Библија нам опис тог брода даје најдетаљније.

Из светог текста ми сазнајемо прије свега димензије ковчега. Ако се јединица мјере лакат рачуна као пола метра, те димензије састављају 150 метара у дужину, 25 у ширину и 15 у висину. Истиснуће (депласман) брода, тек на половину потопљеног у воду, морало би износити око 20 хиљада тона. Брод таквих димензија историја није знала до најнедавнијих времена, и никада раније се такав брод није правио од дрвета (Сл. 29).

Димензије брода су биле задате Ноју Божијим откровењем. Карактеристичан је факат да је узајамни однос његове дужине, ширине и висине најоптималнији за стабилну пловидбу по било каквим таласима. То потврђују тек савремени прорачуни и бродоградилишна пракса, коју није могао имати древни писац Књиге Постања. Био је дефинисан и материјал за изградњу - дрво гофер (не зна се шта тачно означава тај назив; већина тумача Светог Писма претпоставља да је то био чемпрес или кедар), облијепљено смолом извана и изнутра. Ноју је било наређено да направи брод са три палубе, потпуно покривен. Општа површина палуба ковчега износила је 9300 m2, а запремина - 43 000 m3, што је еквивалентно 569 стандардних жељезничких вагона за превоз ситне стоке који, према данас постојећим свјетским нормама, смјештају по 240 животиња сваки. Животиње су, највјероватније, биле узимане младе, зато што је њима предстојало да донесу што је могуће више потомства након искрцавања.

Од савремених животиња ради спасења у ковчег је требало смјестити око 20 хиљада врста, што је попуњавало тек четвртину брода. Очигледно је да су биле узете и врсте које су од тада до данас изумрле, између осталог и диносауруси. Уопште није било неопходно да се у ковчег укрцавају џинови, могла су се узети младунчад или чак само јаја рептила. Чак и ако се тако рачуна, половина брода је остајала слободна за залихе хране, и за људе. 

Сл. 29. Вањски изглед Нојевог ковчега и
релативни однос димензија ковчега
и фудбалског игралишта

  • Нојев ковчег димензије
  • Нојев ковчег

Огромне димензије ковчега, које су указане у Писму, практично своде вјероватноћу фалсификације текста или измишљотине на нулу. Три хиљаде година уназад, када се Библија писала, не само да нису градили велике бродове, него нису уопште познавали сву разноликост животиња - највише што су знали било је неколико стотина врста, ради чијег смјештања у брод није имало потребе да се измишља толики џиновски брод. Ондашњем фалсификатору било би неупоредиво простије да Нојев ковчег прикаже просто као овећу лађу. Да потоп није био свјетских размјера, наравно, не би било потребе да се уопште прави ковчег, јер би било довољно да се одшуња до неког мјеста које није могло бити потопљено. Све то потврђује вјеродостојност библијске повијести.

А шта се десило са ковчегом касније? Писмо нас обавјештава да се зауставио "на горама араратским". Заиста, недалеко од планине Арарат у вјечном леду који веома ријетко, у читавој историји, дјелимично може (у љетном периоду) почети да се отапа, неки путници су имали прилику да виде дио дрвеног брода. За вријеме Првог свјетског рата ковчег су видјели руски пилоти. Без обзира на ратне прилике, Император Николај Други послао је експедицију од 150 људи која је стигла до ковчега, направила детаљан опис и све фотографисала. Унутар ковчега било је пронађено мноштво преграда, велики зидови од брвана и танки од жељезног прућа - очигледно, све то је служило за држање животиња. Пронађен је био чак и жртвеник од камења - исти онај који се спомиње у свим митовима, гдје је Ној принио благодарну жртву Богу. Дио ковчега су употријебили ради изградње колиба у којима су боравили.

Резултате истраживања су уништили бољшевици, који су већ били захватили власт у тренутку када се експедиција вратила. Касније су истраживања у тој области била веома отежана, пошто је та територија, отргнута од Руске Империје, постала погранична између СССР, Турске и Ирана. Од тада су чињени различити покушаји потраге за ковчегом, али, захваљујући свим отежавајућим околностима о којима смо говорили овдје, нису дали очекиване резултате.

Лако је схватити да се ковчег заледио и нестао у глечеру већ много времена након што су га напустили људи и животиње - због даљег уздизања овог планинског масива. 

ЉУДИ И ДИНОСАУРУСИ

Ако је свијет заиста био саздан у историјским временима, то значи да су људи морали бити савременици диносауруса и осталих изумрлих звијери. Али то је немогуће! - узвикнуће неки. - А шта је ту чудно? - одговорићемо им ми.

Претпотопни свијет једва да је уопште знао за животиње-месождере. До греховног пада човјека смрти није било уопште - тако учи Свето Писмо, мада тај факат наука принципијелно не може провјерити. Послије, пак, изгнања човјека из раја, смрт је ушла у свијет, али услови првог свијета у цјелини су се очували. У условима топле климе, енормно богате вегетације и двоструког атмосферског притиска, животињама је било потребно неколико пута мање енергије, а чак ни грабљивци нису имали толику потребу за честим ловом. Људи су, пак, ако је вјеровати Писму, прије пада имали потпуну власт над звијерима, коју у извјесној мјери нису изгубили до дан-данас: дивље звијери обично избјегавају сусрете чак и са ненаоружаним људима. Да ли су дакле баш тако били страшни за прве људе претпотопни грабљивци?

Већина изумрлих џинова су твари несумњиво биљоједне. Сматра се да је најсвирепије чудовиште био тираносаурус, чије су сличице и фигурице данас веома популарне. Та скаламерија се кретала на двије задње шапе и имала је смјехотворно неразвијене предње удове, које чак нису могле да докуче до уста. Да ли је много невоља људима могао да нанесе такав монструм само својим зубима? - Једва да јесте.

Дакле, људском роду таква коегзистенција реално није пријетила истребљењем. Осим тога, ми данас знамо да постоје трагови стопа људи и чудовишта који се пресјецају. Треба напоменути и да постоје слике које су древни људи цртали на стијенама, на којима се могу препознати практично сви палеонтологији познати диносауруси. Очигледно, древни су умјетници својим очима гледали та чудовишта.

У мноштву древних прича, а што је главно - у писменим изворима Европе и Блиског Истока који датирају већ из хришћанске ере - сачувало се мноштво свједочанстава о биткама древних људи са змајевима и аждајама, чији су описи довољно слични бићима које ископавају савремени палеонтолози. Чудовишта добијају легендарне карактеристике само у предањима оних народа код којих се писменост појавила релативно касно; такав је примјер нашег легендарног змаја са неколико глава. Много древније хронике змајеве описују много више налик на реалне диносаурусе.

Подсјећања на диносаурусе могу се срести и у Библији. Укажимо само на два "класична" бића. У 40. глави најдревније библијске књиге, Књиге Јова, Господ указује праведнику на највеће копнено и на највеће морско биће, који се у јеврејском тексту називају "бегемот" и "левијатан". У црквенословенском тексту те су ријечи преведене као "звијер" и "змај", а у руском су преводу остављене без превода. "Бегемот" и "левијатан" се спомињу и у Трећој Књизи Јездре (3 Језд. 6:49-52) као двије најкрупније животиње од самог стварања свијета (у црквенословенском тексту су преведене као "енох" и "левиатам"). Ни једно од данас живих бића се не уклапа у опис ових чудовишта. Бегемот - то је џиновска биљоједна звијер која млати репом као кедром, чије су ноге попут бакарних цијеви, а кости - као жељезни штапови. Бегемот живи у приобалним појасевима, не боји се поплава, па и да сав Јордан крене у његове раље. Човјек не може чак ни нос да му пробије чакљом, колико је огромна и јака ова звијер. Наравно, краткорепи нилски коњ (или пак слон) на овакав опис никако "не мирише", али му зато диплодокус у потпуности одговара (сл. 30). 

Сл. 30. Нилски коњ и диплодокус - библијски бегемот,
приказани у истој размјери

Бегемот

Од описних карактеристика левијатана издвојимо да је густо прекривен џиновским крљуштима - штитовима, кроз које ни ваздух не пролази, а у чељусти има два реда зуба ("дупле чељусти"). Снагом и лијепом сразмјерношћу удова он превазлиази све. Смијешни су било какви покушаји човјека да са њим стане не мегдан. "Сви који плове, да се заједно сакупе, неће подићи кожу се репа његова, нити бродови рибарски - главу његову" (Јов. 40:26). Левијатан својим дахом може да испушта пламен.

Јасно је да ни један кит не одговара оваквом опису. То је очигледно љускасти гмизавац, најприје гигантски кроносаурус. Што се пак тиче његовог пламеног даха, уопште није неразумно претпоставити да су древни диносауруси имали реактивне коморе, налик на ону коју смо видјели код бубе-бомбардера, само, наравно, других димензија. Свједочанства о змајевима који издишу огањ у различитим древним изворима су толико честа, и при томе се једна од других појављују потпуно независно, да се у потпуности можемо реално ослонити на те описе.

Због чега су изумрла ова чудовишта? Несумњиво, због услова за живот који су се радикално промјенили послије потопа. Овдје можемо да наведемо читав низ узрока.

Као прво, то је повећани степен радијације који, проузрокујући мутације соматских и полних ћелија, скраћује период живота и потпомаже генетску дегенерацију. Џинови, нормално, нису могли бити бића која се плодно и често размножавају, нису могли ни брзо достизати полну зрелост. Пошто они расту сав свој живот, скраћивање периода тог живота није им дозвољавало да оставе довољно потомства.

Као друго, ишчезла је неопходна прехрамбена база, с обзиром да се древна вегетација, уништена потопом, практично више нигдје није могла обновити у старом обиму и форми.

Као треће, скоро нигдје на земљи није остало старе топле и влажне климе, тако да су се код хладнокрвних твари морали појавити озбиљни проблеми са терморегулацијом. Вјероватно су и јаја диносауруса, која су до тада могла једноставно да се положе на слободном ваздуху, имала потребу да се на њима лежи, а за то диносауруси приликом стварања нису били "обучени".

Као четврто, пад атмосферског притиска сам по себи је морао да закомпликује живот гигантских бића, која имају потребу за већим крвним притиском. На таквом атмосферском притиску оштро се снижавало згрушавање крви у организму, и било која огреботина је за диносауруса могла да буде смртоносна - чиме су се људи, судећи према древним записима, вјешто користили у обрачунима са змајевима.

Као пето, у извјесној мјери се обистинило библијско претсказање о непријатељству између човјека и читавог "рода змијског", које је Бог изрекао након што је ђаво саблазнио људе на гријех управо змијиним устима. Али с обзиром да смо хтјели да не напуштамо област науке, мораћемо да констатујемо да су људи чак и у древности улагали значајне напоре, прије свега интелектуалне, да би истрјебили те "змије", које од истребљења нису биле заштићене довољном плодношћу.

Треба напоменути да су се у океану климатски и радијациони услови промјенили знатно мање (сама вода служи као прилично добар изолатор од тврдих зрачења). 1977. године јапански рибарски брод је код обала Новог Зеланда упецао леш недавно умрлог плезиозауруса. На жалост, рибари због своје шкртости нису хтјели да из хладњача избаце своју рибу, па су радије натраг у море бацили ово сензационално откриће које су, додуше, ипак фотографисали. Да су само знали, како су лоше пазарили! Проналазак је био проглашен за откриће године (Сл. 31). 

Сл. 31. Горе - цртеж плезиозауруса,
доље - леш чудовишта које су уловили
јапански рибари

Диносауруси некад и сад

Споменимо овдје још цијелу бујицу свједочанстава о једном сличном чудовиштву, које до дан-данас живи у шкотском језеру Лох-Нес (такозвана "Неси"). Виђали су га стотинама пута у току неколико вијекова, постоје и фотографије, али никоме још није пошло за руком да га ухвати живог. "Можеш ли ти удицом извући левијатана и омчом га шчепати за језик његов? Он је цар над свим синовима гордости" (Јов. 40:20; 41:26).

Постоји и читав низ других свједочанстава о чудовиштима која опрезно и неуловљиво бораве у морским дубинама, а која се недвојбено разликују од китова, ајкула и туљана. Савремени варани и крокодили - по чему то они нису диносауруси? 

ПОТОП И СТАНОВНИШТВО ЗЕМЉЕ

Послије потопа људи су опет почели да се размножавају на земљи. Израчунато је да би, под условом да је потоп био прије отприлике пет хиљада година, а пораст становништва био пола процента годишње (данашњи темпо је око 2 процента годишње), за то вријеме становништво по броју достигло управо данашњи ниво. Полупроцентни темпо је узет као просјечни. Највјероватније је да је у спокојна времена био и већи, али се у временима великих ратова, катастрофа и епидемија могао спуштати до нуле и ниже. У сваком случају, да је у времена првих послепотопних цивилизација, чије ископине архелози прилично једнодушно датирају на пет хиљада година, популација људи који потичу од мајмуна сачињавала макар неколико хиљада - демографска криза би наступила много вијекова прије двадесетог.

Карактеристично је и то да наш вијек, упркос досад невиђеним свјетским ратовима, страшним тоталитарним режимима, нечувеној количини абортуса и распрострањивања контрацептивних средстава, без обзира на све законе о ограничавању наталитеа - даје највисочија темпа пораста наталитета. Због тога претпоставка о полупостотном наталитету годишње за сву свјетску историју изгледа прилично вјеродостојна, односно, не може се сматрати претјерано увећаном.

Наравно, било који прорачуни о броју становништва у прилично далеким временским периодима, када нико није водио реалне пописе становништва, увијек је апроксимативан. Еволуционисти могу да претпостављају да у древним цивилизацијама уопште није било пораста броја становника, али то није истина. Закључак може бити само један: дужина живота једног човјека на земљи је ограничена болестима и другим околностима, а дужина живота човјечанства је ограничена земаљским ресурсима. А то нису одвећ велике вриједности.

Као што би сваки појединац требао да понекад барем размишља о свом животу и чешће да се подсјећа на свој неизбјежни крај, тако би и читаво човјечанство требало да зна да ма како се оно тјешило својим надањима на прогрес, крај земаљске историје и одговарање за свој живот на Божијем Суду је неизбјежно. Као што не приличи старој баби да се претвара да је млађушна дјевојка, тако и савремено човјечанство већ одавно има велику потребу да осмисли и правилно вреднује своје старачко доба.

Господ Исус Христос је објашњавао да ће крај земаљског свијета наступити исто онако изненадно за већину људи, као што је наступио потоп за већину савременика Нојевих. Као што су у она времена заборавили, тако ће и пред крајем свијета људи апсолутно заборавити на Бога и вјечност, тјешиће себе маштарењима о земаљској срећи. Нико неће узимати за озбиљно чињеницу да свијет и историју не покрећу толико природни, научно-спознајни узроци, колико духовно-моралним покретачи.

Међутим, и овдје смо опет изашли из области научног знања и по ко зна који пут скицирамо његове оквире и контуре, у жељи да само покажемо ограниченост тога знања. 

Прилог уз лекцију 8

ДИНОСАУРУСИ И ДРЕВНИ ПУСТИЊАЦИ

У литератури из области креационе науке најинтересантније мјесто заузимају свједочанства о заједничком живљењу на земљи људи и диносауруса. Ако су они заиста живјели на земљи истовремено, то значи да старост земље износи само неколицину хиљада година, како казује и Свето Писмо. То значи да није било никаквих претварања гмизаваца у звијери и људе. Као доказ за ово често се позивају на Библију (нарочито на Књигу Јова, гл. 40) и на западноевропске хронике. Али, показало се, за таквим свједочењима није се морало ићи далеко у прошлост - њих има и у православној аскетској литератури, која би се могла назвати класичном.

Пред нама је једна од таквих књига - "Живот пустињских отаца" од пресвитера Руфина. Аутор је направио дуго и опасно путовање по египатским манастирима 70-их година IV вијека и написао житија многих подвижника са којима му се посрећило да се види. За нашу тему из његовог дјела биће интересантни само неки фрагменти - јер, аутор није натуралиста, он у пустињи није тражио диносаурусе него монахе, да од њих научи духовну мудрост. Али врло велику пажњу Руфин поклања вањској страни подвижништва својих хероја, њиховим постовима, бдењима, а поготово чудесима. И ту се у причама и сусрећу тајанствена бића - бегемоти и змајеви.

"Једном је нилски коњ опустошавао сусједне земље. Земљорадници су замолили њега (авву Бена) за помоћ. Дошавши у то насеље и видјевши огромну звијер, он јој се обрати ријечима:

- Именом Исуса Христа забрањујем ти да пустошиш ову земљу!

Звијер се бацила у бијег, као да ју је Анђео почео да гони, и никада се више није појавила у тим крајевима" (гл. 4).

Нажалост, ми располажемо само руским преводом текста, па не можемо са сигурношћу да кажемо какав је назив џина у оригиналу. Међутим, на нилског коња он уопште не личи. Да ли овај нилски-коњ-"дебељуца" тако силно наносити штету пољским усјевима у цијелој области? И зашто се људи сами не одлучују, искупивши се заједно и наоружавши се бакљама, да га прогнају? Најприје ће бити да је то исти онај библијски бегемот, који је унаокруг млатио репом као кедром и чији се опис даје у Књизи Јова и подсјећа нас на диплодокуса. Јако је илустративно и то што је преводилац Руфинове књиге написао "Величанствени опис бегемота... види Књ. Јова, гл. 40". Очигледно, преводилац из XIX вијека, свештеник М.И. Хитров, просто, није видио разлику између бегемота и нилског коња.

Још интересантнији случај описује Руфин као директни учесник догађаја:

"Путем примјетисмо трагове огромног змаја - буквално као да су брвна вучена по пијеску". Путници не двоумећи се пођоше по трагу и већ су се били приближили његовом леглу.

Али у то вријеме пресрете нас један брат који је живио у сусједној пустињи и који нас задржа.

- Нећете издржати да гледате у то чудовиште, нарочито ако још нисте видјели нешто слично њему. Ја сам га често виђао - то је звијер невјероватне величине..." (гл. 8).

Тада се сусрет лицем у лице са џином није десио. Преводилац на ријеч "змај" даје објашњење у фусноти: "Подразумијева се крокодил". Али у то повјеровати једноставно није могуће. Руфин описује своје сусрете са крокодилима, и никада у вези са њима не употребљава ријеч "змај". Никада се не ужасава њиховом величином. На крокодиле он наилази у близини воде, а не усред ужарене пустиње. О јазбинама крокодила он нигдје не пише, него, баш напротив, са тачношћу натуралист он описује њихов манир да непокретно и без знакова живота леже вребајући плијен (понашање које једва да није дошло главе самом аутору текста). А да и не говоримо да изглед крокодила тадашњег путника нимало не би импресионирао. А даље иду још више запањујући описи.

"Приближисмо се пећини брата којег сретосмо раније (онога који је одговарао путнике да иду у сусрет чудовишту - свешт. Т.). Прими нас он са искреном љубављу, и лијепо код њега предахнусмо. Причао нам је да је на истом том мјесту живио један свети муж, његов наставник, којег су звали Амон. Господ је много пута кроз њега јављао Своју силу. Ево шта нам је, између осталог, испричао о Амону.

Хранио се Амон само хљебом, а и то су му често отимали разбојници, одузимајући му посљедње скромне залихе. Дуго је старац трпио такве нападе. Али ево, једном се запути он у пустињу и нареди двојици змајева да га прате. Било им је наређено да стоје пред улазом у пећину и да га чувају. Разбојници су се по свом старом обичају појавили не знајући на какву ће стражу да наиђу пред улазом. Видјевши змајеве, они се скочањише од ужаса, онесвјестише се и полумртви падоше на земљу. Старац изађе пред њих и када видје у каквом су стању, подиже их и рече им пријекорно:

- Видите ли да су и звијери добрије од вас: оне се нама покоравају по вољи Божијој, а ви нити се Бога бојите нити се стидите да малтретирате Његове служитеље".

Разбојници су се послије тога покајали, поправили, сами постали иноци, превазишавши многе својим подвижништвом.

Или, друга приповијест о истом том Амону:

"У друго вријеме ужасни један змај пустошио је сусједна насеља, и много је народа пострадало од њега. Сељаци се запутише код светог Амона и молише га да истјера звијер из њихове земље. Да би га наговорили да се смилује на њих и помогне им, поведоше са собом једног дјечачића, сина неког чобанина, који је остао полумртав од само једног погледа на љутог змаја. Звијер га је буквално отровала својим дахом, и њега су обамрлог и свог отеклог донијели до куће. Старац је дијете помазао јелејем и вратио му здравље. У души је он, наравно, желио да звијер погине, али сељацима није давао никакво обећање, као да је признавао да је и сам немоћан. Сљедећег дана, рано уставши, запути се авва Амон у звјерињу јазбину и, пресавивши кољена, поче да се моли. Звијер се разјарено баци према њему, већ се могао чути њен ужасни дах праћен оштрим сиктањем. Но старац неустрашиво гледаше у змаја... Обративши му се, рече:

- Нека те порази Христос, Син Божији, Који је поразио много страшнију звијер од тебе!

Само што он то рече, ужасни дракон заједно са дахом испусти и отровну пјену, а онда се са страшним треском стровали на земљу. Сељаци убрзо дотрчаше и запањено гледаху у тај призор: подигао се неиздрживи воњ... Пожурили су да га затрпају великим грудвама пијеска. Авва Амон је остао да клечи на свом мјесту, јер се остали ни мртвој звијери нису смјели приближити без присуства светог старца..."

Овдје се више никако чудовиште не може замијенити са крокодилом или неком другом нама познатом животињом. Немогуће је такође подразумијевати и неку врсту демонског привиђења. О јављању демона у облику свакојаких страшила много се прича у отечницима, о њима говори и сам Руфин, и то управо као о демонским јављањима, која послије себе не остављају толико грубе и тешко преносиве материјалне посљедице. Не, очигледно је да су овдје само двије могућности: или је све ово чиста измишљотина, од прве до посљедње ријечи, или је то прилично реалан опис диносауруса.

Против могућности измишљотине говори доста тога. Прије свега - поузданост и вјеродостојност самог аутора. Други писац-патриста, преподобни Паладије, укључивши дјело Руфиново у потпуности у своју књигу "Лавсаик" назива га "благородним и одважним, од којег није било ученијег међу братијом". Вријеме древног рукописа и његово поријекло не подлијеже никаквој сумњи. Тешко да би такав човјек могао да се бави писањем измишљотина.

Осим тога, аутор нема никаквог резона да измишља бајке. Он не пише поему, не записује народне пјесме о јунацима, него путопис. Читаоца би могао да запањује само чудесима пустињака које је видио, без икаквих змајева. Чудеса је у књизи описано много, а диносауруси се спомињу само на мјестима које смо цитирали. Баш напротив, очигледна измишљотина некаквог митског чудовишта којег нико никада није видио би само поткопала повјерење према аутору.

Циљ аутора је да покрене читаоца на добродјетељни подвижнички живот. Позивати на аскезу лажју било би исто тако глупо, као и казати нпр. "Дођите да се подвизавате у нашу пустињу, овдје живе страшне аждаје, на које ви чак ни погледати нисте у стању!"

Наравно, за онога који не вјерује ни у каква чудеса оно што је овдје речено не представља никакав аргумент, као што не би вјеровао ни у чудо које би се десило пред његовим очима. Али ми, као и пресвитер Руфин, не рачунамо на таквог читаоца, већ на читаоца добронамјерног, који жели да слиједи, ако већ не просту вјеру, а оно барем принцип Шерлока Холмса: "одбаците све немогуће, и у вашим рукама ће остати истина, ма како она невјероватно, чак и чудесно, изгледала". Одбацујући могућност измишљотине и могућност замјене са крокодилом или демоном, долазимо до директног поимања онога што је аутор хтио да каже о диносаурусу.

На крају, још једно прекрасно свједочанство можемо да нађемо и код подвижника нашег вијека - недавно прослављеног у лику светих, Оптинског скитоначелника схиархимандрита Варсонофија. У "Житију Оптинског старца Варсонофија" (Изд. Введенске Оптинске пустиње, 1995.) наводи се његово писмо Оптинском настојнику, архимандриту Ксенофонту, послано из Манџурије у августу 1904. године (ускоро послије почетка руско-јапанског рата преподобни Варсонофије је био послан у болницу на Далеком Истоку, у градић Мулин, да духовно храни и поучава рањене ратнике). Ево једног изузетно занимљивог пасуса из тог писма:

"Вјерујем, заједно са свим православним руским народом, да ће непостижна, Божанска сила Часног и Животворног Крста побиједити и смрвити тамну силу пећинског змаја-дракона који краси јапанска знамења. Овдје ћу да споменем како сам лично имао прилике да слушам од војника који су стајали на стражи код станице Хантази, 70 врста од Мулина, како су прије двије године они не једном виђали како из једне планинске пећине испузава огромни крилати дракон који их је бацао у ужас све док се поново не би сакрио у дубину пећине. Од тада га нису виђали, али то је доказ да приче Кинеза и Јапанаца о постојању змајева уопште нису измишљотине или бајке, иако научници - природњаци из Европе и наши заједно са њима негирају постојање тих чудовишта. Али као да се једино то негира само због тога што се не уклапа у мјере наших појмова..." (стр. 142).

Интересантна је и чињеница да гдје год да се у древној литератури спомињу змајеви, увијек се описује борба човјека против њих. Змај је увијек за људе мрзак за видјети, страшан и одвратан. И у овоме видимо потврду истинитости Божије ријечи о проклетству које је изречено змији када су људи истјерани из раја, о законском рату који је Бог положио између људи и сјемена змије. И само је наше вријеме свеопштег разврата и изопачености укуса и морала од диносауруса направило омиљене хероје филмова, књига и цртаних филмова.

Наведимо у закључку мало читалачко запажање. Ми видимо како су египатски пустињаци чудовишта побјеђивали снагом молитве и уздања у Христа. Европљани, пак, када су се сусретали са змајевима, више су се полагали на снагу оружја или специјалне "ратничке лукавштине". Тако се о томе приповиједа у њиховим љетописима, нпр. у чувеној поеми "Беовулф". Сапутници, пак, Руфина, који су га наговорили да се запути по стопама змаја су га увјеравали да су они већ побјеђивали змајеве и драконе искључиво својом молитвеном одважношћу. У извјесној мјери ми и у овом случају можемо упоредити - и то с потпуним правом - хришћанску оријентацију Истока и Запада. Гледајући на подвиге наших благочестивих духовних предака, према ријечима Апостола, опонашајмо их по вјери њиховој.

Facebook
Страница 10 од 11