Бог и рокенрол

Петак,18. јул 2003.

Како то зацељује душа, како зараста рана на души? Како неко или нешто може да рани душу, када душа није орган, не зна се где је нити шта је, не може да се опипа, локализује ни ограничи? Али душа ипак постоји, са тим ће свако да се сложи. Од чега је сачињена душа? Пошто душа може бити повређена, значи да постоји, стварна је и жива. Нежива ствар не може бити рањена или повређена, она може бити само оштећена. Рањена душа боли. Нешто боли у грудима и утиче на цело људско биће и тело. Душа је сачињена од некаквог нематеријалног, духовног ткива. Као што тело може бити повређено, исто тако бива и са душом. Постоје мале душевне ране, не много дубоке, које лако пролазе и брзо се заборављају. Постоје и оне које дуже трају и више боле, за чије је исцељење потребно дуже или дуго време. Постоје повреде душе које постају неисцељиве “живе ране” од којих душа пати целог живота, а постоје и она душевна рањавања које она не може да поднесе и од којих душа умире.

У народу се каже да “време све лечи”. Већина душевних болова временом се или смањују или потпуно пролазе, као што код рањеног тела одмах после повреде долази до згрушавања крви и стварања красте, што штити рану од спољних утицаја и зауставља губитак крви. Затим почиње убрзано стварање младих ћелија везивног ткива које прорастају рану у свим правцима, ствара се нова кожа, крвни судови и нервни завршеци. Напокон стара краста отпада и на месту ране остаје ново румено ткиво, које убрзо постаје као и остали делови тела, или уколико је рана била дубља-ожиљак. Човек није свесно извршио ову акцију, а још мање је тело, само по себи, то могло да зна. Нешто је друго руководило овим процесом, нешто што много боље зна људско тело и његов живот, много боље од самог човека.

Ток зарастања телесних рана је добро проучен током времена и медицина га солидно познаје јер је могао да се види, прати и испитује, док су, у исто време, повреде и исцељење душе, којима се прилично површно и неуспешно бави савремена психологија и психијатрија, једне од највећих тајни за људски ум. Душа је много осетљивија од тела, зато што је духовно ткиво, од којег је сачињена, много финије и савршеније од ткива коже, лигамената и костију.

На душу најчешће уопште и не мислимо и готово да смо спремни да кажемо и да тако нешто и не постоји, али када душа заболи или се веома обрадује, онда смо свесни и сигурни да у нама има нешто што је живо, што је истовремено и биће за себе и нераздвојиви део нас. Душа има неки свој живот, скривен од наших чула, али од њеног живота зависи оно што је човеку најважније, много важније од телесног здравља. То је унутрашњи мир, испуњеност, спокој, радост и жеља за животом. Када је душа рањена, све ово бива уздрмано у човеку и ништа више не вреди и не може га утешити, ни добро телесно здравље, ни материјално богатство. Како то зараста рана на души, када смо спремни да кажемо да душа можда и не постоји? Али душа ипак боли и тај бол временом или расте или пролази. Ми не можемо да исцелимо своју душу тек тако, само ако то пожелимо, као што то не можемо да учинимо са телесном раном којој можемо да помогнемо, да евентуално убрзамо, али суштина процеса је ван нашег домашаја. Тако је и са душом.

Душа је створење, али духовно, бестелесно. У свакој ствари, да би постојала и одржала се, мора да влада унутрашњи склад, хармонија, односно испуњавање духовних законитости. Уколико у материји дође до поремећаја тих законитости, она се или мења или распада. Ако у души дође до поремећаја њеног унутрашњег склада или устројства, душа се мења. У њој постепено настаје хаос, олујни поремећај њене духовне атмосфере. Међутим, душа није ваздух или вода који се сами по себи лако умирују када прође поремећај. Исцељење духовног ткива душе не лечи само време, већ иста она сила која учи и телесне ћелије шта треба да чине одмах након повреде. Због чега та сила може подједнако добро и ефикасно да исцељује и духовне и телесне ране? Зато што је та сила саздала, ни из чега, и дух и материју, због тога та сила врло добро зна како да репарира оно што је већ једном сачинила.

Каква је разлика између духа и материје? И једно и друго је створено, и једно и друго је творевина, па опет се тако много разликују. Али дубље гледано, разлике у суштини нема. У основи свега је Божанска енергија, Божија љубав. Материја је сабијена, па се може видети и опипати, док је дух прозрачан, али Свети Дух држи и једно и друго. Како нешто што не може да се опипа може да буде повређено и како то исто може да се исцели? Духовно ткиво душе је састављено од некаквих влакана силе, струјања, богоенергетског покрета, који сачињавају испреплетану мрежу у којој се налази душа, као мождано ткиво у мрежи најфинијег везивног ткива. Та душа је као жлезда која лучи живот. Телесне жлезде луче хормоне, најважније супстанце у организму, без којих је животни процес немогућ. Душа лучи духовне хормоне од којих зависи целокупни микрокосмос људског бића. Бог који је створио, једини зна како се лечи душа. Он је њен родитељ и лекар. Хаос и узнемирење духовних сила душе, Он зна како да поврати у склад, Он једини зна како да умири, а то од њега добијамо путем једне посебне акције која се зове молитва.

Постоји и време када се душа радује. Кажу:”заиграла ми душа”,”заиграло ми у грудима”. Шта то може да “заигра”, да се развесели тако осетно, тако живо, нешто што је бестелесно, нешто у чије постојање нисмо ни посве сигурни? То нису ткива и нерви, то је душа. Она се радује чисто као дете, она “заигра” од радости. О Господе, како да задобијемо што више радости, а што мање бола? Шта се то дешава са духовним силама душе, у њеном духовном ткиву када се она радује? Какав је то процес тада у току? Када је радост присутна у души душе, тада та скривена духовна жлезда лучи више живота, више есенцијалних духовних хормона и живот буја, цвета и доноси плод. Како добавити што више духовне радости својој души, а што мање бола? Па ово питање и јесте суштина свете Православне вере и главни разлог Христовог доласка на земљу: победа и уништење греха, исцељење душе, њено оздрављење, раст, зрење и доносење рода. А њен род јесте врлина која јој даје крила којима она лако пролеће кроз овај живот у телу, и која јој, што је најважније од свега, даје силу да по телесној смрти узлети, безбедно прође кроз поднебесје и сигурно стигне у вечни живот.

Неко ми је причао да се један човек увек молио Богу, да га не оставља на земном путу, и као што је Господ некада пратио своје ученике на путу за Емаус (Лк. 24, 1З-32), да тако и њега прати на путу његовог живота. И на крају свог живота имао је овакво виђење: Видео је себе како иде пешчаном обалом океана (под океаном подразумевај океан вечности, поред кога пролази пут смртних). Окренувши се, видео је трагове својих стопа на меком песку како иду далеко уназад, то је био пут његовог протеклог живота. И поред трагова својих стопа налазили су се и трагови још једног пара стопа, које су се дубоко урезале у песак, као да сведоче о тежини пута у то време. И сетио се тај човек, шта је тада било, када су у његовом животу били посебно тешки тренуци и када је живот изгледао преко сваке мере тежак и мучан. И тај човек је са прекором рекао Господу:

Ето видиш, Господе, у тешка времена мог живота, Ти ниси ишао са мном; видиш ли трагове само једног пара стопа; ја сам тада сам ишао кроз живот, и по томе како су се трагови дубоко урезали у земљу, видиш да ми је тада било веома тешко да идем.

Али, Господ му одговори:

- Сине мој, ти грешиш. Ти, заиста видиш трагове само једног пара стопа у оно време твог живота, кога се сећаш као најтежег. Али, то нису трагови твојих стопа већ МОЈИХ. Зато што сам те у тешка времена твог живота узимао на своје руке и носио. Тако, сине мој, то нису трагови твојих стопа, већ мојих.

Преузето са стране Саборне цркве у Београду