О Тајанствима

Непознати. Ех! Мени ни на крај памети није било да ћу имати прилику да са тобом разговарам о тајанствима.
Духовник. Зашто?

Непознати. Па, био сам убијеђен да ће се наш разговор завршити много раније.
Духовник. А ја, напротив, уопште нисам сумњао да ћемо их довести до краја.

Непознати. Сад ја тебе питам – зашто?
Духовник. Зато што сам вјеровао да ти стварно хоћеш да сазнаш Истину. А онај ко хоће да је дозна, не може се зауставити на пола пута.

Непознати. Могуће. И – од чега да почнемо наш разговор?
Духовник. Испричај ми своје сумње.

Непознати. Моје сумње се тичу и самог учења о тајанствима уопште, а и сваког тајанства појединачно. Од чега почети?
Духовник. Разумије се, почнимо од општег, а онда ћемо прећи на појединачно.

Непознати. Одлично. Црквена тајанства су мени до сада личила на грубо изопачење хришћанског учења. Ја сам на њих гледао као на измишљотине необразованих људи, који се нису могли винути до стварног поимања хришћанства, те су због тога схватали сваку ријеч Јеванђеља грубо, буквално. Ја сам увијек мислио да би се Христос згрануо када би видио како се Његова бесједа са Никодимом превратила у “тајанство Крштења”, посљедња, опроштајна бесједа са Његовим ученицима у “тајанство Евхаристије”, ријечи о томе како се не смије подати разврату у “тајанство Брака”, и т.д. Ја не могу прихватити то учење као истину, прије свега зато што се мени чини да је оно неразумно и, као друго, зато што је оно, очигледно, “историјског поријекла”.
Духовник. Зашто неразумно? Хоћеш да кажеш – нејасно?

Непознати. Не, управо неразумно. Зар паметном човјеку није очигледна бесмисленост некаквих спољашњих, каткад и веома чудних тјелесних покрета и манипулација, наводно неопходних да би Божија сила могла да помогне човјеку приликом рјешења унутрашњих задатака које сам није кадар да изврши. Као да се та благодатна помоћ не може пружити без икаквих вањских церемонија. Није ваљда да се, да би се “родио с висине” – неминовно мора три пута бити загњурен у воду, није ваљда да је, да би се “сјединио са Христом” – неминовно неопходно да поједеш парче просфоре са вином, или да се, да би се блуд превратио у “законити брак” – са незграпним крунама од разнобојних стакала на главама, три пута мора проћи око аналоја? Мени је догмате било тешко да прихватим зато што су они непостижни за разум. А тајанства, што се тиче разума, “ни за шта нису”. То је некаква очигледна непотебност. Ја разумијем да је за истиниту вјеру, за морални живот схваћен као богоусавршавање, и за пуноћу општења са Богом – човјечијих сила мало. Разумијем ја да су то задаци који превазилазе људске снаге и због тога захтијевају помоћ натприродне силе. Али зашто се та помоћ облачи у тако грубо вањску, чисто материјалну форму? То не разумијем.
Затим, “историјско поријекло тајанстава”. Како ја могу да повјерујем да је њих Бог установио, када је њихова вањска форма стварана постепено, и на себи носи очигледне трагове свакојаких утицаја? Јер, да је Богу толико било важно да се Божанствена сила људима предаје у форми спољашњих свештенодејстава, очигледно, било би дато и одређено упутство, како да се та свештенодејства врше. Ви сматрате да се тајанство неће ни извршити ако се не обаве ови или они покрети тијелом или руком. Уз тако важно значење вањске форме, потпуно је нејасно – због чега она није указана у Откровењу. И још је нејасније – због чега је у разним временима она могла да буде различита. Јер, да је некоме из првих вијекова хришћанства пало на памет да вјенча онако како вјенчавате ви, Црква то не би признала за “право тајанство”, и обратно, да данас неко “повјенча” онако како се вјенчавало у првим вијековима – ви бисте рекли да то није тајанство. Јасно је да се вањска форма тајанства мијењала, исто као и сав култ, у којем је лако наћи најразноликије утицаје, чак и паганских мистерија. Како се онда може вјеровати у тајанства као у некакво непобитно и неопозиво Божије постановљење?
Духовник. Јеси ли завршио?

Непознати. Да. О тајанствима уопште – јесам. Али о сваком посебно такође имам што–шта да кажем.
Духовник. То ћемо послије. Размотримо за почетак оно што си рекао о тајанствима уопште. За тебе су тајанства “неразумна” зато што Божија сила може да пружа помоћ човјеку непосредно и нема потребу ни за каквим спољашњим свештенодејствима. Али, шта ти подразумијеваш под ријечју “непосредно”?

Непознати. Човјек би у молитви могао да моли за ту помоћ, и Бог би могао да му је да. Шта ће ту купање у води, просфора са вином, круне од мједи? Шта, зар се без тога заиста не може? Није ваљда да су Богу, заиста, неопходне све те ваше абракадабре и церемоније?
Духовник. А ти мени одговори: због чега је било неопходно облачити људску душу у тијело, и уопште – стварати материјални свијет? Зар Бог није могао створити само душу и учинити да она може непосредно да учествује у Божанственом животу?

Непознати. Ти си поставио питање на које је немогуће одговорити. Јер, ти си сам говорио да је могуће спознати циљ од Бога већ створеног живота, али због чега је он створен и због чега је такав циљ пред њим постављен – човјеку је апсолутно немогуће спознати, зато што је то тајна унутрашњег живота Самог Господа Бога, која нама није откривена.
Духовник. Одлично. Ти си мене схватио потпуно исправно. Али, због чега заборављаш на то када говориш о тајанствима?

Непознати. Не разумијем: шта има заједничког између једног и другог?
Духовник. Заједничког има веома много. Ти питаш – ради чега су материјалне, видљиве, опипљиве форме потребне да би се човјеку предала благодатна Божија сила. Ја ћу да ти отворено кажем: не знам. Али, не знам – исто онако, као што не знам због чега је Бог захтио да створи материјални свијет, и због чега није створио само духовни свијет, него и свијет тјелесни, материјални, видљив и опипљив.

Непознати. И даље не разумијем: шта хоћеш тиме да кажеш?
Духовник. Непостижна и људима неоткривена тајна – због чега је Господ захтио да сазда видљиви свијет и зашто је обукао човјечију душу у тјелесну форму – нас нимало не лишава тврде увјерености да је циљ тог већ створеног живота и човјека нама познат: он лежи у достизању јединства са Богом. Ако се мисаоно удубиш у суштину тог јединства у Богу, које представља циљ човјековог живота и његово спасење, видјећеш да се то јединство не односи само на душу, него на читавог човјека. Свеопште васкрсење није васкрсење само душе. Тијело и дух у човјеку нису два супротна начела. Они сачињавају нешто цијело, јединствену људску личност. Тако дакле, ако кажеш да је бесмислица и непотребност сједињење душе човјека са његовом тјелесношћу – само тада ћеш имати право да кажеш да је непотребност и тјелесност тајанстава, то јест, нека спољашња форма предаје Божанствене благодати.

Непознати. Полако почињем да те схватам. Хоћеш да кажеш да је спољашња страна тајанства неопходна зато што се човјек састоји од душе и тијела?
Духовник. Да. Али то треба схватити не као формално требовање, него са стране унутрашње, и тада ће тајанства престати да ти личе на испразне церемоније.

Непознати. Како конкретно то треба схватити?
Духовник. Човјек није само дух, него и материја. Каква је унутрашња веза и унутрашњи однос између душе и тијела човјека са оним што сачињава његову тјелесност – ми не знамо. Али ми знамо да благодат Божија мора да прожме читавог човјека: “Зар не знате да су тијела ваша уди Христови?” (1 Кор. 6:15). И још: “Или не знате да су тијела ваша храм Светога Духа, Који живи у вама, Којега имате од Бога, и да нисте своји? Јер сте купљени скупом цијеном. Зато прослављајте Бога у тијелима вашим и у душама вашим, које су Божије” (1 Кор. 6:19–20). Тајанства и дају читавом човјеку благодат Божију. Кроз тајанства се не испуњава Духом Светим само душа човјекова, као нешто одвојено, или тијело његово, као нешто одвојено, него сав човјек у цјелости. Овдје је исто толико неопходно, и исто је толико тајанствено, значење материје, као што је оно и у личности човјековој. У тајанству ми не знамо каква је веза и какав је међусобни однос између плотског, материјалног начела и човјекове душе – духовне суштине његове, али знамо да та веза постоји, и да је она нераскидива. Ми не знамо због чега је за једно тајанство потребна материја воде, за друго уље, за треће вино и хљеб, ми не знамо зашто је неопходно изговарање одређених ријечи и вршење одређених дејстава, али ми вјером непобитно осазнајемо да то није нешто непотребно и чисто формално, него да је то – као нека тјелесност тајанства, која је неопходна да би преподавана благодат испуњавала Духом Светим читавог човјека: и његову душу, и његово тијело, и ту непостижну везу између њих, која је закључана у јединственој човјековој личности. У тајанствима ми видимо највеће пројављивање Божије љубави, која се спушта на нас, без обзира на сву нашу тљеност – и духовну, и тјелесну – и у своје нас крило прима у свој пуноћи нашег људског битија. Та љубав, снисхођење и милосрђе дају нам благодатну силу у материјалним, опипљивим, вањским формама, које обухватају читавог човјека, а не само његов дух. Тајанство – то је благодат Божија која је, попут душе човјекове, обучена у тајанствену тјелесност. У ту тјелесност обукао је Господ Своју силу, снисходећи к павшем и искупљеном човјеку, да би он сав постао, према ријечима св. Јустина – философа и мученика, “син Свевишњег”.

Непознати. Значи, без те вањске форме непосредно дејство благодати и препорађања човјекове душе није могуће?
Духовник. Да. Али ту треба у виду имати још нешто, што се односи на тајанства уопште. Тајанство – то је неопходно спољашње свештенодејство којим се предаје Божија благодат – такав је општи и непромјенљиви закон. Али увијек треба памтити да ондје, гдје је благодат – тамо су, по вољи Божијој, могући и изузеци. У неким случајевима, када је то угодно Богу, благодат Божија може бити преподана без спољашњих свештенодејстава. Принципијелно, та могућност важи за сва тајанства. Навешћу ти неколико примјера.
Опште је правило да је крштење водом и духом обавезно за присаједињење вјерника Цркви, али у неким случајевима мученици су постајали чланови Цркве и без тог спољашњег свештенодејства. У древним временима Дарови Светог Духа преподавали су се вјерницима кроз рукополагање. Али није било полагања руку на 120 мужева, на које је сишао Свети Дух у Јерусалиму. Капетан Корнелије је прије крштења и прије полагања руку био испуњен Светог Духа.
Такви изузеци, чија се могућност може принципијелно допустити у сваком тајанству, морају се посматрати као изузетна, по вољи Божијој вршена дејства Његове благодатне силе, и они уопште не доводе у сумњу опште учење о тајанствима и непобитност закона о неопходности одређених спољашњих свештенодејстава ради предаје Божије благодати.

Непознати. Претпоставимо да је тако. Али зашто онда та “тјелесност” тајанстава није дата од Бога као нешто тачно одређено и непромјенљиво? Одакле су људи сами дознали да баш таква и таква дејства треба вршити тако и тако, и да ријечи изговарати треба баш те и те, а не друге? Јер, на крају крајева, то су све људске мјере!
Духовник. Ти би био у потпуном праву, када би форму тајанства изван Цркве саздавали поједини људи. Али ти си опет, изгледа, заборавио шта смо ми говорили о Цркви: у Цркви је глава Христос, и Црква у себе прима Светог Духа. Зато се дејство силе Божије у њој наставља. Питаш – одакле су људи узели упутства како треба вршити тајанства, каква дејства треба предузимати и које ријечи изговарати? То им је казала Црква. У ријечи Божијој дата су основна начела свих Богооткривених истина. Али њихов даљи развој, који је по својем источнику исто тако Божанствен, раскрива те истине у свој њиховој пуноћи. Онако како се одрасла, процвјетала, обремењена плодовима биљка сва садржи у зрну из које је израсла, мада зрно и биљка која је из њега израсла нису иста ствар, тако и догмати Цркве, сво учење о Благодати, сав унутрашњи поредак црквеног живота – све се то садржи у ријечи Божијој, али Символ Вјере, учење о тајанствима и свети канони нису исто што и њихово зрно у ријечи Божијој, мада се сво то садржи у том зрну. Све што има Црква – саздано је силом Духа Светог, сада већ у процесу њеног земаљског живота.

Непознати. Не разумијем – због чега је за откровење неопходан процес? Зашто се није могло одједном све то открити људима, као што је одједном откривен људима морални Јеванђеоски закон? Зар не би било убједљивије да је истина одједном била откривена људима?
Духовник. Ти опет заборављаш да Црква није празна форма, сама по себи потпуно индиферентна, у којој се, као у некој мртвој посуди, садржи сила Светог Духа. Црква је живо Тијело Христово, којем је Он Глава и које је напојено Духом Светим; значи, и људи, као удови тог тијела, дејствују у њој. Одатле потиче специфични однос између њеног натприродног начела и природног земаљског процеса који се у њој одвија. Учествовање човјека у дјелу развоја Цркве, и њено земаљско Битије, учинили су неизбјежним постепеност њеног развоја у зависности од моралног и духовног стања људи, степена њихове вјере, припремљености свијести и читавог низа вањских фактора. Одатле је разумљива и различита форма тајанстава у разним вијековима. Црква живи –зато се и мијења. Али то није мијењање ових или оних човјекових умотворина – то је живо мијењање зрна положеног у земљу и постепено израслог у савршену биљку. “Ви сте Божија њива, Божија градња”, – говори Апостол Павле. И све док ти не будеш до краја прожет стварним поимањем учења о Цркви као натприродном Тијелу Христовом које живи у природној земаљској средини, теби ће се све чинити “чудно”, “неразумно”, “нехумано”, зато што ћеш у свему видјети само оно што је људско.

Непознати. Да, расуђујеш потпуно досљедно. Јер, ако се прихвати твоја основна премиса, морају се прихватити и твоји закључци, мада то за ум понекад зна да буде прилично тешко. Ипак, моја “појединачна” питања не могу бити разријешена твојим уопштеним размишљањима, и ја ипак морам прећи на свако тајанство посебно.
Духовник. Слушам те.

Непознати. Почнимо од Крштења. Према вашем учењу, тајанство Крштења – то је свештенодејство у којем се, приликом троструког загњуривања у воду, уз додатно изговарање одређених ријечи, човјек поново рађа, овај пут “с висине”, “одозго”, постаје други човјек, присаједињује себе Цркви, постаје њен члан, односно, уд. Је ли тако?
Духовник. Да, тако је.

Непознати. Допустимо да си ти у праву, па да та благодат, која препорађа читавог човјека, безусловно захтијева вањску форму: загњуривање у воду, изговарање одређених ријечи, односно, оно што ти називаш “тјелесност тајанства”. Али, поставља се питање: није ваљда да је потребна само та вањска форма, само та тјелесност?
Духовник. Разумије се да није.

Непознати. Али код нас је управо тако! Као да ништа друго, осим те вањске форме, није потребно!
Духовник. Зашто тако мислиш?

Непознати. Па то је барем просто. Јер, “рођење с висине” и присаједињење Цркви кроз одређена вањска дејства претпостављају један неизоставни услов: вјеру. Сјети се, како се у Дјелима говори о крштењу евнуха. Филип му је у путу приповиједао о Исусу и, очигледно, убиједио га. Дошли су били до воде. Евнух, показујући на воду, говори: “... ево воде; шта ми смета да се крстим?” Филип му одговара: “... ако вјерујеш од свег срца својег, можеш. Он му одговарајући рече: вјерујем да је Исус Христос Син Божији. И нареди да стану кола, и оба уђоше у воду, Филип и евнух; и крсти га” (Дјела Ап. 8:36–38).
Дакле, тајанство зависи од вјере. Без вјере не би било ни тајанства. А зар је код вас тако? Зар ви нећете сматрати да је тајанство извршено ако је крштени потпуно индиферентан, или чак и непријатељски расположен према вјери? И зар, према црквеном учењу, твоја формула неће извршити своје дејство и без његове вјере; зар ће он, ако којим случајем некада и заозбиље повјерује, морати поново да се крсти? Али од свега се јасније то негирање вјере као неопходног унутрашњег услова за вршења тајанства може видјети у крштењу новорођенчади. Ви их потапате у воду и увјеравате нас да су она већ “уди Цркве”, то јест, да су рођена “с висине”. А какву вјеру може имати одојче? Зар се ваше крштење, уз такве услове, не претвара у некакво магично заклињање, у којем ријечи и дејства имају самодовољно значење? И зар није јасно да је Црква овдје унутрашњи смисао тајанства фалсификовала спољашњим обредом? А због тога, ако се као истину и може прихватити апстрактно учење о “тјелесности благодати”, оно што је од тога произашло у стварности, апсолутно је неприхватљиво.
Духовник. Ти си потпуно у праву када говориш да је вјера неопходан услов за вршење тајанства. Али размотримо подробније то питање; видјећеш да су све твоје сумње биле неоправдане. У тајанству Крштења човјек добија ново рођење, којим он постаје уд Цркве. Физичко рођење човјека носи у себи начело првородног гријеха због којег, ако га не савлада, не може постати уд Цркве, не може постати честица Тијела Христовог. Сам човјек не може то учинити, зато што не може сам уништити начело првородног гријеха. То се може учинити само кроз ново рођење, силом Божије благодати и вјером у Онога Који је искупио свијет, у Господа нашега Исуса Христа. Та препорађајућа сила се садржи у Цркви, и Црква има неопходни за то момент вјере. Човјек, прихватајући крштење, добија то што му даје Црква и што од њега не зависи: душа његова поставља се у нове услове битија, он се поново рађа, постаје уд Цркве – и кроз то за њега постају дјелотворна тајанстава у којима благодат Божија може бити преподана само удовима Цркве.

Непознати. Није ваљда да лична вјера ту није неопходна?
Духовник. Није. Неопходна је. Црква неће ни крстити јавно невјерујућег човјека. Она ће га, исто као што је Филип питао евнуха, питати да ли вјерује у Христа. Али лична вјера је потребна и да би благодат постала стварни почетак (благодатног живота) у души човјека.

Непознати. А ако он тајанство прими из нерелигиозних побуда, а у стварности је невјерник – тајанство ће се и у том случају извршити?
Духовник. Да, извршиће се. У смислу да ће Црква дати оно што се садржи у тајанству. Али то ће бити исто као да човјек, који на дар добије живот, истог тог тренутка тај живот пресијече самоубиством: због својег невјерја у примљено тајанство, човјек ће бити мртви уд Цркве.

Непознати. Значи, ако он послије повјерује “заозбиље”, њега треба крстити поново?
Духовник. Не значи. Благодатна сила која поново рађа човјека, према учењу Цркве, може бити дата само једном, као што се човјек физички родити може само једном. Та сила му се даје у извршеном тајанству Крштења. Он је, мада и мртав, ипак уд Цркве. Ако повјерује, и принесе покајање за своју обману, благодат коју је добио од Цркве постаће дјелотворна у њему; он ће опет бити као нов.

Непознати. Допустимо да је тако. Али – шта ћемо са крштавањем одојчади? Јер, то је, просто–напросто, већ некакво насилно присаједињење Цркви. Када крштење прима невјерујући човјек, он ипак учествује у њему, макар и лицемјерно. А новорођенчад? Јер, то је исто као да би крстио човјека док је био у несвијести, а послије тога почео да тврдиш да је он постао “уд Цркве”.
Духовник. Новорођенчад немају личних гријеха, и то је довољан услов за дјелотворно примање тајанства. Што се тиче личне вјере, Црква је овдје нешто јединствено и цијело: личну вјеру, коју не могу имати одојчад и која је неопходна за стварну дјелатност тајанства – исповједају пред Господом његови крсни кумови.

Непознати. Опет апстрактно богословље. А зар је у стварности то заиста тако? Зар његови крсни кумови мисле о томе да морају исповједати своју вјеру пред Богом? Зар за њих то није празни обред, и зар је њихово учествовање мотивисано религиозним побудама, а не традиционалним односима у датом друштву?
Духовник. Могуће. И за то ће они дати одговор Господу. Благодат није слијепа сила, и онај који је се недостојно дотиче не може својом недостојношћу спријечити њено дејство, али зато сам чини тешки гријех. Тајанство је увијек свето само по себи. И вршиће се увијек, када га буде вршила Црква. То, о чему ти говориш – то су гријеси људи, а никако није Црквино фалсификовање благодатног тајанства спољашњим обредом.

Непознати. Ја сам спреман да прихватим твоје ријечи. Могуће је да у учењу Цркве ту нема недосљедности. Али понекад се стварност толико испреплете са учењем, да не знаш гдје се завршава једно а гдје почиње друго. Вјероватно – мени је најтеже од свега да прихватим тајанство Брака.
Духовник. Ја те разумијем. Ту је црквено учење заиста добрано затамњено. Али покушаћемо и њега да разјаснимо.

Непознати. Оно што је мени познато о Црквином односу према браку – до те је мјере противрјечно, а стварност је до те мјере јасна и одређена, да ја никако не могу себи да разјасним: какво је, пак, на крају крајева, црквено учење о браку.
Духовник. Кажи ми подробније, шта те збуњује.

Непознати. Тајанство Брака – то је свештенодејство у којем се даје натприродна сила за стварања хришћанске породице. Физичко сједињење мушкарца и жене које се, када је изван брака, према вашем учењу, сматра смртним гријехом – блудом, постаје супружнички однос. Рођење дјеце није тешки гријех безакоња, него испуњавање заповијести Божије. Сав живот се претвара у неку врсту домаће Цркве, и Апостол налази да је могуће казати: “Мужеви, љубите своје жене, као што Христос вазљуби Цркву”. Та љубав више није блуд, него нека “тајна”, у којој се силом Божије благодати човјек “приљепљује” својој жени и двоје постају једна плот. Је ли тако?
Духовник. Да. Управо је такво црквено учење.

Непознати. Ја бих рекао – то је једна страна црквеног учења. Она је нашла израз и у молитвама које се читају приликом вршења тајанства Брака. Тамо се говори: “Благослови брак сеј и подажд рабом Твојим сим живот мирен, благоденствије, цјеломудрије, друг к другу љубов, в сојузе мира...”[1]
“Благослови ја, дажд им плод чрева, доброчадије, једномислије душ и тјелес...”[2]
“Исполни доми их пшеници, вина и јелеја и всјакије благостињи...”[3]
Рекло би се – питање је јасно. Црква признаје светост брака у потпуности. Моли се за једноумље не само душа, него и тијела. У сједињењу види тајну. Заповиједа мужу да љуби жену, као Христос Цркву. Моли се о рођењу дјеце и о материјалном благостању. И за све то Црква даје благодатну Божију силу. Је ли тако?
Духовник. Све је тако.

Непознати. Али даље почиње нешто сасвим друго. Прије свега, те се молитве читају само у цркви. И само приликом вршења тајанства. Али оне тамо и остају, у цркви, као чин “вјенчања”. Иза зидова храма Црква брак молитвом не прати. И то не зато што вјерници неће да се моле, него зато, очигледно, што је Црква принципијелно против тога. Иначе се никако и ничим не може објаснити чињеница да она није дала ни једну једину молитву за оно за шта се молила приликом вршења тајанства Брака, ни за кућу, ни за породицу, ни за мужа, ни за жену, ни за њихов брачни живот. То није пука случајност. То је тако, зато што у самој Цркви почива неки дуализам у односу њезином према браку: са једне стране, тајанство, а са друге – нешто “нечисто”.
Духовник. Не разумијем те баш у потпуности.

Непознати. Навешћу ти примјер. Једном сам са једним свештеником говорио о браку и, између осталог, рекао му ово: баш је то чудно – Црква вели молити се пред сваким, чак и најмањим и најтривијалнијим кораком у животу човјека. Али нема ни једне молитве пред великим тренутком брачног живота – сједињењем супруга. Он је замахаo рукама, насмијао се и рекао: “Ви ћете тако да кажете да се треба молити и пред вршењем ниских радњи”. Тако се односи према “једноумљу тијела” не само један, тамо неки свештеник, него сва Црква. Са једне стране, тајанство, “благодат”, рађање чеда, љубав, заповијест Божија: “приљепи се жени” и буди једна плот са њом, велика тајна која личи на однос Христа и Цркве, а са друге – “скврн”, нешто нечисто, забрањено да се извршава у одређене дане, некакве “ниске радње” умјесто “тајне”. Жена је испунила оно за шта јој је преподана благодат и за шта се она молила у Цркви, молитву је њену услишио Бог, родила је дијете, и за то јој је у току 40 дана забрањено да иде у цркву, и она се сматра недостојном причешћења, као “оскврњена”! Црква се на четрдесети дан моли: “Омиј јеја скверну тјелесну и скверну душевнују во исполненије четирдесјати дњеи творјајај ју достојну и причашћенија честнаго тијела и крови Твојеја”[4]. Значи, до тог дана она је била недостојна?! Због чега? Због тога што је испунила заповијест Божију?
У потпуном складу са стварношћу Црквиног односа према браку оформила се и наша стварност. Ви можете вољети једно друго само узвишеном љубављу, ви можете осјећати да вас ваша љубав чини једним бићем, у вама може бити јединство и једноумље душа и тијела, али због неких вањских фактора не можете ступити у брак. Ви живите “невјенчани” – и то је довољно да би ваш истински породични живот у љубави и једноумљу за Цркву био обичан блуд. А, са друге стране, гле: будући свештеник, који у одређеном року мора да се “ожени” да би имао право да добије црквени чин, иде за себе да гледа “невјесту”. Гледа једну, другу, трећу, као некакав живи или мртви инвентар. Налази, напокон, “одговарајућу”. Послије неког времена врши се тајанство Брака. Он к себи доводи потпуно туђу жену, коју види други или трећи пут у животу, коју уопште не познаје и не воли, али они су “вјенчани” и, као резултат, ложа није оскврњена, све је у реду, то јест, извршен је “Брак”, у којем сједињење супруга није блуд, него “законито извршење... ниских радњи”!
Према учењу и односу према њему свих вјерника, брак – то је некаква “слабост”, која се допушта као компромис, “боље то, него блуд”... И исти тај Апостол, који је једном за брак рекао да је то тајна у Христу, на другом мјесту говори потпуно друге ријечи: боље је ступати у брак, него се распаљивати, односно, оквалификовао је брак као неку врсту палијатива од блуда. Потпуно је јасно да, уз такав однос, Брак као тајанство није ни могао ући у живот хришћана. Погледај, заправо, са каквом лакоћом се од њега одричу вјерници. Зашто? Зато што они осјећају његову непотребност. Зар хришћанин може да не крсти своје дијете? Не може! Али живјети изван брака – и те како може. Зато што тајанства Брака у животу нема. И чим је правна и обичајна страна брака изгубила свој смисао – постало је очигледно да у њему нема никаквог религиозног садржаја. Тајанство Брака, просто–напросто, није потребно. Није потребно, зато што се у животу супруга – и по учењу Цркве – ништа, заправо, није промјенило, није се препорађало, није се освештавало у браку, него је, како је било, тако је и остало: прљаво. И ја сам у потпуној недоумици, шта је то, на крају крајева, тајанство Брака?
Духовник. Ниси у праву ни за шта што се тиче црквеног учења. И у праву си за све што се тиче наше стварности. У учењу Цркве о браку нема никаквог дуализма, али је у стварном животу то учење толико унакажено, да се чини да се и у црквеном учењу о браку може назријети сијенка некаквог дуализма. Али то једноставно није истина. Светост брака Црква признаје безусловно и беспоговорно. Однос према браку као према скврни Црква је осудила и назвала га јересју. Али постоје два пута – пут дјевичанства и пут брачног живота. Црква први пут признаје као савршенији, зато што он отвара могућност велике близине Богу. Али такво признавање двају путева и преферирање дјевичанства супружништву – уопште није “дуализам”. Мање савршенство у односу на веће уопште није “скврн”. Јер, исто то ми видимо у односу према животу уопште. Ту такође постоје два пута – монашки и свјетовни. И иако је спасење могуће и у монаштву и у свијету, ипак је први пут узвишенији. Зато ти потпуно неправилно схваташ ријечи Апостола Павла да је боље ступити у брак него се распаљивати. Ту се уопште не ради о “палијативу” против јавног блуда. Апостол говори ово: постоје два пута – дјвичанство и брак. Боље је изабрати пут дјевичанства. Али не могу сви ићи тим путем. Тада је, чак и ако се стане на пут физичког дјевичанства, могуће погинути унутрашњим пороком, распаљивањем похоте. У таквом положају боље је изабрати чак и мање савршен, али такође свет пут – пут брака.
На крају, ти дуализам видиш и у молитвама Цркве на четрдесети дан. Те се молитве тичу првородног гријеха, који је запечаћен у нашем рођењу. То уопште није молитва да се очисти скврн брачних односа, зато што је брачне односе Бог благословио, него молитва за очишћење скврни првородног гријеха који дејствује у нама, гријеха који ми и даље носимо и који је запечаћен у нашем рођењу и у нашој плоти.
Али ти си у потпуном праву: учење Цркве је потпуно изопачено у животу. То изопачење потиче од неразумијевања унутрашњих услова који се траже од вјерника када ступају у брак и који су неопходни да би тајанство Брака било дјелотворно. Свако тајанство се извршава влашћу Цркве, али дјелотворност благодати која се преподаје у њему зависи од унутрашњег стања човјекове душе. Крштење човјеку даје благодат новог рођења. Али уз невјерје оно не саздаје нов живот, зато што ће се у таквом рођењу родити мртав човјек. И тајанство Брака даје благодат, која воду природне узајамне привлачности претвара у вино тајанственог сједињења мушкарца и жене у једну плот. Али ако у браку не буде љубави, ако жена буде “туђа жена”, а не љубљена љубављу која је налик, према ријечима Апостола, на љубав Христа према Цркви, – благодат ће бити недјелотворна, а брак, иако и законит у црквеном смислу, те зато не блудни, ће бити мртав, и породица ће бити дјело свјета овога, а не домаћа Црква. Јер, као што крштени, т.ј. човјек који је добио благодат рођења с висине, може бити гори од некрштеног, тако и они који живе у браку могу бити гори од оних који живе невјенчани; али то уопште не значи да се не треба крстити и да се не треба вјенчавати, ако се за то имају унутрашњи услови – вјера у крштење и љубав у браку, јер ће, у супротном случају, добијена благодат у нама бити јалова, и у крштењу, и у браку.
Да, ти си у праву, када говориш о лакоћи са којом су вјерници спремни да прескоче то тајанство, и правилно указујеш на узрок – он се крије у томе што већина вјерника није усвојила брак као тајанство; ти вјерници су у животу мало осјећали благодатне основе за развијање породице, тако да је, када је за њих тајанство брака изгубило правно и у животу увријежено значење, почело је да им личи на нешто непотребно. Али за то су криви људи, а не учење Цркве. Тако да је, дакле, твоја збуњеност у питању о браку резултат – са једне стране, дјелимично неправилно схваћеног учења Цркве и, са друге стране, мијешања тог учења са профанисаном стварношћу. Црква јасно, без икаквог дуализма или амбивалентности, брак сматра светим тајанством, и брачни пут благосиља, и то не као компромис, него као пут који је угодан Богу, иако дјевичанство признаје савршенијим. Изопачено поимање брака потиче од потпуног заборављања на унутрашње услове, који су неопходни да би благодат Брака била дјелотворна.

Непознати. Ја сам у општим цртама задовољан твојим објашњењима; она разрјешавају привидно противрјечје у црквеном учењу и дају унутрашње поимање изопачења тог учења у стварном животу. Сада бих хтио да ми кажеш неколико ријечи о тајанствима Миропомазања и Освештања јелејем, која су, по мени, просто, непотребна.
Духовник. Ја сам убијеђен да ће и овдје учење Цркве тебе у потпуности задовољити.

Непознати. Могуће.

Духовник. Зашто се теби та тајанства чине непотребним?

Непознати. Ево зашто. Тајанство Миропомазања мени изгледа непотребно зато што оно понавља оно што је већ дато у Крштењу. Јер, човјек се већ препородио. Дата му је благодат за нов, чист, духовни живот. Шта ће му онда још посебно тајанство, још некакве, специјалне, натприродне силе? Ради чега? Ако је већ дата човјеку благодат која га препорађа, остало, то јест, дјелотворност те благодати у његовом животу – зависи од њега самог. По мени, благодат би, уопште гледано, требала да буде јединствена, једна: Бог је један, једна је и сила која је у Њему. И све те појединачне врсте тајанстава мени личе на измишљотине људског ума, који је навикао на “дјелања”.
Тајанство Освештања јелејем мени нарочито изгледа чудно. Јер, Црква се моли за болесне, зато што, очигледно, вјерује да Бог чује и испуњава те молитве. Шта ће онда ту тајанство? Зашто се Бог за исцјељење не може молити без посебног свештенодејства и помазања уљем? Зашто је ту потребна још некаква посебна, додатна благодат?
Духовник. Прије свега, имај на уму да је и по црквеном учењу благодат једна у смислу Источника Који је даје: “Дарови су различити, али је Дух један...” (1 Кор. 12:4). “Свакоме пак од нас дата је благодат по мјери дара Христова” (Еф. 4:7).
Исто тако су различити дарови благодати и у тајанствима, мада је Дух један те исти.
А сада размотримо тајанство Миропомазања. Да, рођење с висине, унутрашње, ново битије кроз тајанствено присаједињење Цркви, то јест, кроз сједињење са Тијелом Христовим – извршило се у Крштењу. Благодат да се стане на пут спасења је дата. То је један дар. Ипак, тим унутрашњим рођењем човјек није изузет из материјалног свијета. Он, родивши се с висине, наставља да живи у средини природног битија, и стихије свијета настоје да угасе духовни живот који тек што се зародио у човјеку и огријао га. Наш ум, наша осјећања, наша чула, наша воља – сво вријеме су подвргнути опасности да постану власништво не тог поново рођеног човјека, него оног старог човјека који је, док је на земљи, закључан у нашој плоти. Због тога је неопходан “печат дара Духа Светога”, који би том, Благодаћу Божијом поново рођеном човјеку, дао снагу да на нов начин мисли, осјећа, дејствује, гледа, слуша и доживљава сав свијет. Ето, тај печат Духа Светог, који, на неки начин, употпуњује тајанство Крштења, у којем се човјек поново рађа, Црква и преподаје у тајанству Миропомазања, које се обично и не одваја од Крштења. Одрећи се од тог тајанства – значи одрећи се од пуноће дарова Духа Светог, које нам, по милости Својој, дарује Господ.

Непознати. А зар те пуноће нема у тајанству Крштења?
Духовник. Не: исто тако рођење и почетак физичког живота још увијек није пуни развитак организма.

Непознати. Другим ријечима, од Крштења – духовно рођење, од Миропомазања – духовни раст?
Духовник. Апсолутно тачно.

Непознати. Сад разумијем. Али – Освештање јелејем? Оно што си рекао за Миропомазање не одговара на питање о Освештању јелејем.
Духовник. Наравно. Одговор на питање о овом тајанству повезан је са односом Цркве према нашим физичким немоћима. Медицина разликује разне физичке узроке људских болести. А Црква разликује разне духовне узроке. Болести бивају – као казна, као уразумљење, као испитивање у трпљењу и вјери, – али све оне у својем коријену имају гријехе наше, почевши од првородног гријеха; у том смислу, болест представља почетак наше физичке смрти. А с обзиром на разне духовне узроке болести, они који болују могу на разне начине да се обраћају Богу да их исцијели. Црква, молећи се за вријеме Богослужења за исцјељење немоћи оних који леже у постељи, сматра да акт вјере и љубави који она свједочи у тој молитви употпуњује оно што од душе болесног човјека тражи Господ. И Господ му даје да оздрави. Ипак, таква молитва, појединачних људи и све Цркве, некада бива недовољна. Болест се наставља. Господ у тим случајевима као да позива човјека на нешто веће. Он га том болешћу посјећује. Од њега Он тражи – или да се покаје, или да се исправи, или од њега тражи вјеру, тражи трпљење. Човјек то осазнаје, али осјећа да је духовно слаб – њему је потребна нарочита благодатна помоћ. И тада он тражи од Цркве тајанство Светог јелеја. То тајанство је у исто вријеме и покајање, и молитва за исцјељење, и обећање да ће, кад оздрави, посветити свој живот Богу, и прошење да му се дарује благодат Божија, која би му дала снагу да све то испуни. Прочитај молитве које свештеник чита у вријеме вршења тог тајанства: “Исцјели раба твојего од обдержашћа јего тјелеснија и духовнија немоћи и оживотвори јего благодатију Христа Твојего”[5]... “Јако да возстав рукоју Твојеју крјепкоју поработајет Тебје со всјаким благодаренијем”[6]... “Рабу Твојему в немоћи духовној и тјелесној суштему исцјељеније даруј, подаја јему остављеније грјехов и проштеније согрјешенији вољних и невољних...”[7]
Зар ти заиста не уочаваш разлику између овога и обичне молитве за болесне? Овдје није само молитва, овдје је и покајање, и обећање, и прошење за благодатну помоћ ако исцјељење буде дато. Како се онда може говорити да је то тајанство непотребно! Тако може говорити само онај који никада није био болестан, или онај који болест не доживљава онако како је доживљавају људи вјере.

Непознати. Али, ипак, не оздраве сви послије тог тајанства.
Духовник. Не увијек. Али шта то показује? Наравно – не показује непотребност тог тајанства. То показује да је Господ одлучио да узме душу тог човјека и да пресијече његов земаљски живот. Због чега је Господ тако одлучио – ми не знамо. Таква је Његова света воља. Али знамо, и вјерујемо, да Свезнајући и Милосрдни Господ увијек пресијеца земаљски живот човјека у тренутку који је најбољи за његово спасење; тако да молитва за продужење живота некада личи на молбу дјетета које само не зна шта је за њега добро а шта лоше; зато такву молитву Бог и не услишује.

Непознати. Хм... Можда... Можда је то и тако...
Духовник. Каквих још сумњи имаш?

Непознати. Прије него што почнем да говорим о најглавнијем – још пар ријечи о тајанству Покајања. О тајанству Рукоположења нећу ни говорити. Признајем – чим постоји јерархија, мора постојати и посебно свештенодејство, приликом којег се предају јерархијска права, а самим тим и силе да се она остваре. Али, ево, тајанство Исповиједи. За шта оно служи? Зар се човјек не може раскајати и добити опрост директно од Бога? Шта ће ту: “праштају и разрјешају”? Није ваљда да Бог без тога не може опростити грешнику? А онда, каква се благодат предаје човјеку у тајанству Исповиједи? Њему опраштају гријехе, које ко–зна–због–чега није могао да му непосредно опрости Сам Бог? И то је све? Али, шта ће, онда, ту тајанство?
Духовник. Ти питање постављаш овако: може ли човјек сам да се покаје пред Богом? Може. Може ли Бог опростити грешнику? Може. Али, може ли то раскајавање и то опраштање да замијени тајанство? Не може. Због чега? Као прво, због тога што Црква опрашта гријехе не само по мјери принесеног покајања, него, у великој мјери, на дуг. Св. Исак Сирин говори да је човјек који се удостоји да види своје гријехе блаженији од онога који се удостоји да види Ангела. Тако је тешко стварно сагледати свој гријех. Црква – влашћу која је дата њеној јерархији – као да употпуњује ту немоћ истинског покајања грешника, и тежину гријеха скида у потпуности. У тајанству Покајања опрашта Господ Исус Христос “благодатију и штедротами Својего человјекољубија”[8], а свештеник свједочи о томе и, влашћу коју му је дала Црква Христова, не само да опрашта, него и разрјешава, то јест, ослобађа га од њега. Као друго, није довољно да гријех буде опроштен и да душа буде ослобођена од њега. Човјек се још мора поново сјединити са Црквом. Разједињеност која је произашла од тренутка гријеха мора бити уништена, и потпуно јединство са Црквом, које је неопходно за тајанство Причешћења, поново се успоставља, дејством нарочите благодати праштања. А управо то право, право да везује или избавља од гријеха, и јесте дато јерархији. Очишћење од гријеха, које је неопходно за поновно успостављање јединства са Црквом, може дати само сама Црква.

Непознати. Опет ме тјераш да признајем да су моје сумње проистекле из недовољног познавања црквеног учења.
Духовник. Мени је веома драго да почињеш да будеш свјестан тога. Али ти још ништа ниси рекао о тајанству Евхаристије. Морам да признам да сам очекивао да ћеш почети од тога. Ту је појављивање сумњи најприродније и најочекиваније.

Непознати. Ниси погријешио. Најозбиљније моје сумње заиста се тичу тог тајанства. У том смислу ја сам и требао да почнем од њих. Али ја сам пошао наопако. Одложио сам их за крај. Мени се чинило да ће, ако сва остала питања добију своје одговоре, и сумње везане за Евхаристију мало ослабити. Дјелимично је тако и било. Али је ипак много тога и остало. О томе ћеш ми причати сад, или да одложимо за сљедећи пут?
Духовник. Не, говори сад.

Непознати. Тајанство Евхаристије – то је нешто што се потпуно разликује од свих других тајанстава. Тамо се радило о предаји натприродних сила у форми потпуно природних спољашњих свештенодејстава. Али у тајанству Причешћења није тако. Ту ја морам да вјерујем не само у невидљиво и натприродно сједињење са Христом кроз невидљиву благодатну силу, него морам да вјерујем да је наизглед природна вањска форма – хљеб и вино – уствари нешто сасвим друго, не више хљеб и вино, него некаквим чудом претворено истинито Тијело и истинита Крв Христа. Ја морам да повјерујем у нешто ужасно и апсолутно невјероватно, и при томе морам још да поједем парченце тог Тијела и да прогутам мало Крви, да бих се “стварно сјединио са Христом”! Против тога се у мени буни дефинитивно све. Као прво, ум. На који начин хљеб и вино, који се по свом спољашњем изгледу уопште не мијењају, могу одједном да не буду више хљеб и вино, него постају Тијело и Крв? Као друго, буне се моја осјећања. Мени то изгледа ужасно и чудовишно – да гутам Тијело и Крв, под условом да се такво претварање заиста дешава. На крају, протествује и здрав разум, који се, са своје стране, пита: а због чега уопште све то? Није ваљда да “сједињење са Христом” захтијева и има потребу за таквом, материјалном и чудноватом вањском формом, за тим гутањем парченцета Христа? Није ваљда да та примитивна и готово безобразна бесмислица, која се у Хришћанство прошверцовала очигледно због незнања, необразованости свештенства и под утицајем паганских култова, није ваљда и то, такође, “света истина”, у чију заштиту се, такође, може рећи нешто смислено?
Духовник. Да. То је, заиста, Света Истина. И више од тога. Без тајанства Евхаристије – нема Хришћанства, нема Цркве, нема спасења. Ти говориш – чудо. Да, чудо. Али чудо које се стално догађа у Цркви и које је њој даровано занавијек. И када бисмо имали све остало што нам Црква даје, а не бисмо имали тајанства Причешћења – ми бисмо били налик на богаташа којем је дато да уђе у раскошни дворац и да се користи свим благом у њему, али му је у исто вријеме одузет живот. Ти питаш – може ли се ишта разумно рећи у оправдање наше вјере? Е, па, морам да ти кажем да нису необразовани људи Цркве или пагански жреци, него је Сам Господ рекао Својим ученицима: “... заиста, заиста вам кажем: ако не будете јели Тијела Сина Човјечијег и пили Крви Његове, нећете имати живота у себи”. “Јер је Тијело Моје истинско јело, и Крв Моја истинско пиће. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв, у Мени пребива, и Ја у њему” (Јн. 6:53, 55–56). И на Тајној вечери, “кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: “... узмите, једите: ово је Тијело Моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради остављења гријеха” (Мт. 26:26–28).

Непознати. Ја знам те ријечи, али оне се не смију схватати буквално. У противном, испашће бесмислица, чисти апсурд.
Духовник. У тајанству Евхаристије све је непостижно за разум. Ту је разуму све апсурдно. Страшни саблазан за ум и велико испитање вјере. Али, тим прије, оно се не смије изопачавати подилажењем поимању “здравог разума”. Ево, кажеш да је честица причести – “парченце Христа”. Ти говориш тако, зато што на за разум непостижно тајанство ти примјењујеш пребројавање раздробљених честица материјалног хљеба, по законима “здравог разума”. У стварности, у сваком Агњецу, на Литургији која се врши у разним храмовима, и у свакој честици тих раздробљених Агњеца, по учењу Цркве, садржи се сав Христос, а не неки Његов дио. Ја и ти већ знамо како је наш ум воли да дијели, и како се одупире да прихвати истину јединства. Али та истина, чија је суштина у посебном значењу броја у нематеријалном свијету, ипак остаје непобитна истина, и када говоримо о јединству Цркве која се састоји из много удова, и када говоримо о јединству Христа у тајанству Евхаристије.

Непознати. Али ти не одговараш на главно.

Духовник. Знам. Тебе највише збуњује нешто друго. На то и прелазим. Како могу хљеб и вино, не мијењајући свој вањски изглед, да постану Тијело и Крв Христа? Да, непостижно је то. Да, то је чудо. Али ти немој да заграђујеш пут својој вјери хулним представама, не би ли угодио “здравом разуму”. Када говориш о Божанственом Тијелу и о Божанственој Крви Христа, немој пред собом да ствараш слику тијела и крви какве их знаш у физичком свијету. Шта ми знамо о суштини материје, осим наших представа о њој? Шта ми познајемо из вањског свијета, осим онога што сами у њему опажамо? И како онда можемо – не познавајући суштину материје – дрско да одбацујемо учење Цркве о пресушествљењу те непостижне суштине материје хљеба и вина у Божанствено и нама још непостижније Тијело и Крв Христову? Због чега тебе збуњује то што тајанствена промјена суштине не повлачи за собом и промјену у твојим вањским опажањима, и ти као и прије видиш хљеб и вино – када не знаш суштину ни једног ни другог, и када не знаш шта се тачно десило у тренутку пресушествљења? Јер, спољашњи изглед једне те исте ствари са једном те истом суштином може бити различит чак и у физичком свијету – тако, напримјер, вода остаје вода и када тече, и када се заледи, и када испарава. Значи, вањска форма није безусловно повезана са суштином твари. Због чега онда твој разум не може да допусти обратно: очување вањски једнаке форме уз промијењену суштину, као што је то случај у Евхаристији? А, како се мени чини, теби и није то главно: главно је то што теби то тајанство изгледа потпуно “непотребно”. Оно је за тебе не само нека “примитивна и готово безобразна бесмислица”, него, што је још горе, бесмислица непотребна, сувишна, која се ничим не може оправдати; зато ти и питаш: “Није ваљда да јединство са Христом захтијева такву материјалну и страшну вањску форму?”
А за нас, вјернике, све је управо супротно. Све теоретске сумње код нас ишчезавају не толико од закључака разума, колико од пуноће осјећања. И ми не толико признајемо, колико осјећамо значај који има то Тајанство за наш унутрашњи живот. Ријечи Христове: “Који једе Моју Плот и пије Моју Крв, у Мени пребива, и Ја у њему”, – за сваког вјерника се потврђују у његовом личном искуству. Зашто је то тако? Шта је то тајанство Евхаристије, по својем унутрашњем значењу? Тијело и Крв Спаситеља, које ми окушамо у Тајанству, јесте Тијело које се за нас прелама и Крв која се за нас пролијева, то јест, Голготска искупитељна жртва. У Божанственој Евхаристији нам је дата Голгота у тајанству. У основи Голготе, како смо видјели када смо разговарали о догмату Искупљења, лежи Божанствена љубав. Највеличанственија милост Божија према нама је у томе, да је нама у овом страшном тајанству дата могућност да – не у маштањама нашим, него у непостижној реалности, у условима нашег реалног материјалног битија – постанемо причесници те Голготске жртве и Божанске љубави. За нас, вјернике, у тајанству Евхаристије ми се суштински сједињујемо са Христом, и сједињујемо се свим својим бићем, а не само умом или душом. Евхаристија – то је основа за оно реално јединство, које очекујемо у свеопштем васкрсењу, јер у пресушествљењу Дарова и у нашем причешћењу њима лежи залог нашег спасења и васкрсења, не само духовног, него и тјелесног. Тајанство Евхаристије – то је истинити извор живота, зато што у тренутку причешћења, по неизреченој љубави Божијој према нама недостојним, Христос борави у нама, и ми у Њему. То је огањ који пржи сва наша сагрешења и даје нам благодатну могућност да живимо у Христу. Ето шта је то тајанство Евхаристије; о томе ти говориш као о “непотребној, примитивној и готово безобразној бесмислици”.

Непознати. То, о чему си говорио сад – ја више не бих тако називао.
Духовник. Да. Ја сам у то убијеђен. Али, хоћеш ли још нешто да кажеш?

Непознати. О тајанствима сам рекао све.
Духовник. Онда ти мене саслушај. Не једном сам ти говорио да се истинитост црквеног учења не потврђује толико логичким доказивањима, колико унутрашње проживљеним искуством. И ако се потрудиш да се винеш душом до созерцавања Истине која је пред тобом данас откривена у учењима о тајанствима, ја сам убијеђен да ћеш осјетити благоговејни трепет, који ће утврдити твоју вјеру, јаче од свих логичких доказа узетих заједно. Логика је дјелотворна само онда када постоје опште премисе које признају оба учесника дијалога. Тада један од учесника условно може рећи: ако ти признајеш ове премисе, логички мораш да признаш и закључке који из њих проистичу. Зато је са људима који не вјерују, али признају слободу воље, разлику између добра и зла и какав било да било “смисао живота” као полазне премисе за вођење разговора о вјери – могуће водити логички спор и доказивати им да те основне логичке премисе приводе ка истинама вјере. Међутим, за људе који не вјерују, и који не признају те полазне премисе, немогућа су икаква даља доказивања, ни логичка, ни она која потичу од преживљеног искуства. Ти се људи крију од Истине, они бјеже у склониште тоталног скептицизма и стоје на тлу ужасавајуће индиферентности. Сав живот човјеков и све феномене у васељени они своде на физичко–хемијске “процесе”, и смјело прихватају све апсурдне закључке који проистичу из њихове примарне, богоборачке премисе, и не желе да у обзир узму свједочанства која даје унутрашње проживљено искуство. И њихова мртва душа налази сатисфакцију у мртвачком погледу на свијет, који лишава било каквог смисла људски и свјетски живот. Ако човјек каже: “На свијету ништа не постоји”, – како ти њему можеш рећи да говори бесмислицу? Ти му покажеш сунце, предложиш му да опипа предмете који га окружују. А он ти каже: “Никаквог ту сунца нема, нити има икаквих предмета који ме окружују”. Каквом логиком, каквим искуством се могу побити те бесмислене ријечи? Људима који апсолутно не вјерују, као и људима апсолутне вјере, подједнако, никакви докази нису потребни. За прве су они бескорисни, за друге – сувишни. Али, авај: несретни апсолутни безбожници на свијету се могу пребројати прстима једне руке; а апсолутна вјера је благодатни удио светости. Огромна већина невјерујућих људи у већој или мањој мјери сумњају у својем невјерју, и многи вјерници имају потребу за поткрјепљењем своје вјере. Због тога, све што се може рећи, и од логике, и од преживљеног искуства, има свој значај, како за искрене безбожнике, тако и за најискреније исповједнике вјере.
Ти и ја смо већ видјели да све религиозне истине, осим логике, имају иза себе и унутрашње проживљено искуство вјерујућих душа. Учење о тајанствима је нарочито богато тим. Јер, тајанства – то је тај благодатни живот, који нас већ овдје, на земљи, сједињује са Животом Божанственим. Тајанства – то је свијетло небо на грешној земљи, то је обећање које је почело да се испуњава. То је оно што нашу вјеру облачи у плот и крв, као огањ огријева хладноћу душа наших, омекшава окамењену безосјећајност срдаца наших. То је та свјетлост невечерња, озарујућа мрак који нас је поклопио... И погледај, каква је само у њима заложена мудрост, колико је у њима правде, колико истине, колико радости! Ваистину, спустио се до нас Дух Утјешитељ, о Којем је причао Господ својим ученицима. Тајанства Цркве обухватају сво наше биће, дају ново рођење, снагу да се живи новим животом. Омивају гријехе. Благосиљају породични живот. Суштински сједињују са Христом кроз причешћење Тијелу Његовом и Крви Његовој. Кад доживиш и преживиш све то – како ће ти се жалосним чинити булажњења о “физичко–хемијским процесима”! И ти ћеш, не колебајући се, рећи: ево гдје је Истина, ево гдје је правда, ево гдје је живот!

Непознати. Рећи ћу, то јест, можда ћу и рећи. Али, да би се то десило, мој ум мора да призна да је дефинитвно побијеђен том истином. А мој се ум и даље противи.
Духовник. Чему конкретно?

Непознати. Ти за тајанства кажеш да су то спољашња свештенодејства кроз која се човјеку предају благодатне силе. А у мени се појављује питање: ако благодат Божија даје моралне силе човјеку, какав је смисао онда у Божијем закону, чије испуњавање захтијева од човјека Бог?
Духовник. Другим ријечима, какав је узајамни однос закона и благодати?

Непознати. Да.
Духовник. То је питање заиста веома важно за разјашњење истине. Ако хоћеш, попричаћемо о њему сљедећи пут.

Непознати. Хоћу, разумије се. Али немој да мислиш да је то моје посљедње питање.
Духовник. А ја и не мислим. Ја сам само убијеђен да – колико год ти питања поставио – Истина се од тога неће поколебати, него ће ти се све више раскривати, у све већој и већој пуноћи.

Непознати. Можда... Можда... Хм. Било како било, ја данас више не бих могао да тврдим да неће.

---

[1] “Благослови брак овај и подај слугама Својим живот миран, блага дјела, чедност, љубав међу собом, у савезу мира...” (прим.прив.)
[2] “Благослови их, дај им плодну утробу, добру дјецу, једноумље душа и тијела...” (прим.прив.)
[3] “Напуни куће њихове пшеницом, вином и уљем и сваким благостањем” (прим.прев.)
[4] “Умиј њену прљавштину тјелесну и прљавштину душевну и када се испуни четрдесети дан учини је да буде достојна причешћења часног Тијела и Крви Твоје” (прим. прев.)
[5] “Исцијели раба Твојег од тјелесне и духовне немоћи која га је обузела и оживи га благодаћу Христа Твојега” (прим. прев.)
[6] “И да, уставши уз помоћ Руке Твоје снажне, поради Теби са сваким благодарењем” (прим. прев.)
[7] “Робу Твојему који је у немоћи, духовној и тјелесној, исцјељење даруј, дарујући му остављење гријеха и опрост сагрешења, хотимичних и нехотичних” (прим. прев.)
[8] “благодаћу и широкогрудом дарежљивошћу Својег човјекољубља” (прим. прев.)