О искупљењу

Непознати. Овај пут немам намјеру да ти постављам питања. У претходним разговорима ја сам доказивао истинитост свог невјерја и хтио да сазнам – шта стоји из твоје вјере. Али – Искупљење? Јер, то значи – учење о Светој Тројици, о оваплоћењу Сина Божијег, о Божијој Матери, о Голготи, о Васкрсењу... Шта ту питати? Мени је све то једна таква апсурдна ствар, тако јасна и чиста “митологија”, да ја, једноставно, немам шта да питам. Исто као кад би се говорило о рођењу Венере или о некаквом прикованом Прометеју. Сумње могу да се изражавају у односу на нешто што је барем у минималној мјери вјероватно. Али када се поведе разговор о очигледно глупој и измишљеној ствари – какве ту могу бити сумње и питања?

Духовник. Зашто ме онда уопште слушаш?

Непознати. Морам да признам да си ме натјерао да се на један другачији, нов начин понашам према вјероватноћи и могућности да се може “нормално” вјеровати. А пошто је, како си рекао у нашем разговору о Богу, учење о Искупљењу – неопходни завршетак свега што си говорио о гријеху, страдању и смрти, – како да ме не заинтересује шта ћеш рећи о томе. То је, ако баш хоћеш, једноставно, интелектуална знатижеља.
Духовник. Одлично. Твоја знатижеља није испразна. Иза ње стоји несвјесно стремљење ка познању Истине.

Непознати. Ти све окрећеш у своју корист. Али гарантујем ти да ја ни замислити не могу да бих ја икада–икада могао почети да као истину доживљавам оно о чему ти сада хоћеш да ми причаш.
Духовник. Ја сам рекао – несвјесно стремљење ка Истини, а не свјесно.

Непознати. Авај. Ја се, наиме, још нисам научио да говорим о ономе што је изван моје свијести. И тако, дакле, слушам те.
Духовник. Сада ћемо говорити о највећим тајнама које је човјеку открио Бог, о догађајима који се јесу десили у овом свијету, али по законима савршено другачијег, нематеријалног битија; зато ти догађаји морају бити прихваћени вјером. Под тим не подразумијевамо просто повјерење према туђим ријечима, то није обично признавање без икаквих доказа да нешто стварно постоји, то није (само) вјера “на ријеч”, него оно више познање, савршеније од познања само умом, оно свеобухватно осјећање Истине, које те, за разум непостижне Тајне чини најнепобитнијим и најнесумњивијим истинама, каквим их не би могла учинити никаква логичка доказивања. Теби се сигурно дешавало, и то не једном, да нешто слично доживиш у свом животу или да то видиш у твом окружењу. Напримјер, слушаш потпуно непознатог човјека. Све што он говори – потпуно је вјероватно. Али ти, ни сам не знајући како, не умом, него свим својим бићем, осјећаш да он лаже. И обратно: ти слушаш другог човјека, такође непознатог, и исто то осјећање тебе овај пут тјера да вјерујеш свакој његовој ријечи. И кад се у теби појави то осјећање повјерења, потпуно ти непотребно изгледа доказивање истинитости једног и лажљивости другог. Шта ће ти докази, кад вјерујеш? Сви најубједљивији могући докази могу дати мање него што може дати та твоја унутрашња увјереност. Нешто слично, само много савршеније и свеобухватније, може се рећи и за вјеру у религиозном смислу. Ево, ти рече: говорити о Искупљењу – значи говорити о Тројици, о Богооваплоћењу, о Божијој Матери, о Голготи, о Васкрсењу... Да, тако је. Али какви су ту докази? Бог открива човјеку оно што је изван сваког разумијевања, а ми бисмо да од ништавног људског разума тражимо да нам докаже истинитост онога што је човјеку о Себи открио Бог?
Не, боље нам је да са благоговенијем и страхом пажљиво слушамо Божанско Откровење.

Непознати. Ти, чини се, заборављаш да говориш са невјерујућим човјеком?
Духовник. Не, врло добро памтим. Али ја говорим са човјеком који није изгубио способност да осјети истину, односно, да јој повјерује када је угледа.

Непознати. А ја ћу те, као Пилат, упитати: шта је Истина? И мислим да ће моје питање, такође, остати без одговора.
Духовник. Питање Пилатово остављено је без одговора зато што је пред њим стајала Истина за коју је питао. И ако он Њу није хтио – сваки одговор, то јест, доказ – био је сувишан. И твоје ће питање остати без одговора, у истом том смислу. Ја теби свједочим о Истини. А ако ме будеш питао – гдје је она, докажи ми је – такво твоје питање, несумњиво, остаће без одговора.

Непознати. Добро. Слажем се. Немој ми доказивати, него ми покажи своју истину. На крају крајева, свеједно је на који начин ћу ја доћи до ње.
Духовник. То што ми о Богу знамо – човјек никада не би могао сам да дозна. У исто вријеме, то је знање потпуно неопходно да би човјек могао да живи у Богу, да би свјесно ишао путем богосавршенства. Човјечија свијест би могла да дође до мисли о битију Божијем. Али о суштини, о природи Божанства човјек сам ништа не би могао да дозна – нити из свијета и живота који га окружује, нити из мутних обриса свог богоподобног лика. Он би из тога добио само основу за Истини мање или више блиске фантастичне представе. Такве су све религије, осим хришћанске, у којима се природно откровење, дато у самој суштини човјекове душе, као и у природи која га окружује, мијеша са поетском и философском маштом. Само је Сам Бог могао да о Себи каже људима: “На почетку бијаше Слово, и Слово бијаше у Бога, и Слово бијаше Бог. Оно бијаше на почетку у Бога. Све је кроз Њега постало, и без Њега није постало ништа што је постало” (Јн. 1:1–3).
Само је Бог могао да каже људима: “А када дође Утјешитељ, Којег ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће свједочити о Мени” (Јн. 15:26).
У тим ријечима Божијег Откровења утврђује се основни догмат Православља о Богу Тројичном у Лицима и Једином по суштини. То откровење о тајни Пресвете Тројице утврђено је приликом Крштења Спаситеља, када су се три Ипостаси јавиле у формама земаљског битија.
“А када се крсти сав народ, и Исус пошто се крсти и мољаше се Богу, отвори се небо, и сиђе на Њега Дух Свети у тјелесном облику као голуб, и чу се глас с неба говорећи: Ти си Син Мој љубљени, у Теби је Моје благовољење!” (Лк. 3:21–22).

Непознати. Не, не, не могу! Док ти философираш, односно, док оно што вјера говори препричаваш у апстрактним философским формулама, – ја некако и могу да те слушам. Али кад почнеш озбиљно да ми причаш о тим легендама и митовима, и њима потврђујеш своје “истине”, ја губим ту способност! Мало ти је, изгледа, било да искушаваш мој разум бесмисленом тврдњом да је три једнако један, него ми још причаш о “проломљеним небесима”, о гласовима са неба, о претварању једног од богова у голуба, о “Сину” Бога Оца, Који при свему томе стоји и крсти се у води. И све то говори образован човјек, који је у здравом уму, у двадесетом вијеку, у периоду блијеска и процвата научног знања. Ништа ја ту не разумијем!
Духовник. Смири се. О “блијеску и процвату научног знања” ми смо довољно говорили. Ваљда не бисмо требали на то да се враћамо: па, Лајел, Пастер, Пирогов, Томсон, Фламарион, Лоџ, Вирхов и мноштво других научника се нису мало помучили да до тог процвата дође. И то им није сметало да у деветнаестом вијеку вјерују у то о чему ја сада говорим са тобом. Батали ти испразне фразе лакомисленог и несавјесног безбожника. Нека ти ништа не смета да трагаш за Истином. Вратимо се, дакле, том трагању. Из догађаја које сам описао, и из наведених ријечи Божијег Откровења, ми сазнајемо нешто о унутрашњем битију Божијем. Наравно, тако и мора да буде – много шта овдје не може да стане у људски ум, као што он не може да појми бесконачност времена и простора, битије без материјалне основе, безузрочност у слободи воље. Међутим, могуће је, не постижући непостижно, осазнати његову истинитост и несумњивост. Шта нам је, дакле, откривено о Богу? Бог – то је оно што је било увијек. То је оно што нас изводи из бесконачног низа вјечно промјенљивих појава, из бесмислености ни због чега непотребног кружења. Бог даје почетак васељене у времену, Сам будући без почетка. Ми налазимо покој у апсолутности Његових својстава, зато што она у себе примају све вјечно, све што надвисује човјечије разумијевање. Али Бог, Који је изван граница промјенљивог битија које има почетак, није слијепа, безлична сила, или нешто апстрактно, некаква празна, беживотна апстракција. Ми из Откровења знамо нешто о Његовом Предвјечном животу. Бог је јединосложен по Својем саставу, апсолутно прост. Али то, једино по суштини, апсолутно Начело, Почетак, све створивши и силом Својом све држећи, има три Лица, три Ипостаси, које не раздробљују и не разједињују Његову суштину (природу, биће). Зато Бог јесте Један по Трима Лицима Својим – Пресвета, Јединосуштна и Нераздјељива Тројица.

Непознати. Не разумијем: три лица, ма шта да под њима подразумијевао, – у сваком случају јесу нешто сложено.
Духовник. Нису. Ипостаси – то су лица Божија, која никакву сложеност у суштини својој не изражавају. Свети Оци у видљивом свијету који нас окружује указују на неке појаве у њему, које нам помажу да уз помоћ аналогија са њима уразумијемо ту велику Тајну. Ево, напримјер, Сунце, чије битије има три модуса: у материји која сачињава само његово небеско тијело – као први, у свјетлости коју исијава – као други, и у топлоти којом оно огријева Земљу – као трећи модус. Све то јесте једно сунце, али, као, у три “лица”, која изражавају јединствену појаву: материја, свјетлост, топлота. Теби није јасно: како број “три” може да не буде сложен и да се изједначује са јединицом? Али број посједује количинска својства само када се примјењује на појаве материјалног свијета, и та својства за тебе чине неприхватљивим појам несложене Тројице, једнаке Јединици. Јер, и твоја јединствена личност само се условно, када се на њу примјењују земаљске особине бројева, дефинише као тројична по свом саставу, јер се састоји од ума, осјећања и воље. Али у стварности и твоја је личност “јединствена у суштини”, недјељива и неразложива на та три вида, који, ипак, не раздјељују твоју природу на три.

Непознати. У мојој личности та три начела имају различите функције, али немају битије одвојено једно од другог, немају самостални живот, који ви допуштате у одвојеним лицима Тројице.
Духовник. Међусобна одвојеност ума, осјећања и воље човјека представљају неку врсту подобија међусобне одвојености Ипостаси Божијих. Ум дјелује у својој сфери, осјећања у својој, воља у својој, али они чине јединствено биће, које ми осјећамо као једно, недјељиво “ја”. Али личност је створена у времену, те зато ум, воља и осјећања човјекове личности јесу само релативно подобије, а не поптпуно одговарајући пандан Троипостасног састава Бога. И ја овдје говорим о личности човјека – не да би ти личност Бога мислио исто као што мислиш личност човјекову, него да би, видјевши нешто слично, престао да будеш тврдоглав у својем негирању највеличанственије Истине, само зато што ти се, због аналогије са материјалним свијетом, она чини бесмислена.

Непознати. Управо сам те тако и схватио.
Духовник. Прекрасно. Отвори, дакле, срце своје, не преграђуј му пут ка вјеровању тој Истини. Без противљења саслушај оно што ми о Њој знамо из Божијег Откровења.

Непознати. Да. Потрудићу се да те управо тако слушам. Јер, ко зна због чега, иза привидне бесмислености твојих ријечи ја назирем нешто друго. Не могу да кажем – нешто истинито, али у сваком случају више од онога што сам раније мислио.
Духовник. Ти мутно осјећаш оно што је кристално јасно људима вјере, а нарочито светим угодницима Божијим. То осјећање је натјерало св. Григорија Богослова да ускликне: “Тројица, Чије нејасне сјенке у мени изазивају усхићење!”
Али идемо даље са удубљивањем у познање Истине. Шта нам је откривено у Божијем Откровењу о бићу Божијем? – “Бог је Љубав” (1 Јн. 4:16). Или, како говори св. Григорије Богослов: “Ако нас неко запита – чему се ми поклањамо, шта осјећамо? – ми имамо спреман одговор: љубав”.
Шта ми знамо о љубави? Ми познајемо њено дејство, и у том дејству, мада и не постижемо, али са трепетом осјећамо и саму њену суштину. За нас љубав, ма гдје и ма како она дејствовала у свијету, увијек јесте сила Божија, која нас са бићем Божијим сједињује. То је тако задивљујуће рекао св. Василије Велики, у свом “Шестодневу”: “Цијели свијет, састављен од разнородних дијелова, Бог је повезао неким савезом љубави у јединствено општење и јединствену хармонију, тако да дијелови, по положају својем веома раздијељени једни од других, бивају сједињени посредством симпатије”.
Зар све то не открива и суштину Бића Божијег? Зар се особине Божије не односе на ту суштину? Зар није Бог–Љубав свемогућ, непостижан, невидљив, благ, праведан? Зар нам и стварање, и битије, и јединство васељене не објашњавају суштину Бића Божијег?

Непознати. Значи, љубав и јесте личност Божија? Ја то не разумијем.
Духовник. Када говоримо личност, ми под тим подразумијевамо сав садржај датог бића: силе, стање, све што се у њему садржи и чиме оно пројављује себе извана. Бог је љубав. Шта подразумијевамо ми под том ријечју? На философском језику то би се могло објаснити овако. Ми о материјалном свијету знамо само оно што о њему спознајемо кроз наше опажајне органе. Шта је то ствар “сама по себи” – ми не знамо. Е, оно што је ствар “сама по себи” у материјалном свијету, – у Богу је љубав. Другим ријечима, љубав – то је Бог у Себи. Ако питаш: шта је то Бог у својој суштини, ми ћемо ти одговорити: Љубав. Та ријеч је недоступна нашем разумјевању, али је доступна нашем осјећању. Али ако будеш питао даље – шта је то љубав у својој суштини, нећеш добити одговор, као и приликом питања о суштини физичких појава. И тамо ти познајеш само пројављивања једне или друге силе, а не саму силу “у својој суштини”. Ти изучаваш пројављивања и дејства електромагнетне силе, или силе теже, али, шта су те силе у својој суштини – то за тебе остаје непостижно. Ми о љубави знамо много. Нама су откривене њене особине, њена дејства, њена пројављивања. Све, све што човјек треба да зна у границама земаљског битија о Богу, он зна, зна да је Бог љубав, зна и које су особине, дејства и пројављивања љубави.
Зато, ако хоћеш да постигнеш тајну суштине Бића Божијег, читај ријеч Божију, шта се тамо говори о дејству Љубави у свијету: “Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, љубав се не велича, не горди се, не чини што не ваља, не тражи својега, не срди се, не мисли зла, не радује се неправди, а радује се истини; све покрива, свему вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје, мада ће се и пророчанства прекратити, и народи ће умукнути, и знање ће се уништити” (1 Кор. 13:4–8). “Више пак од свега обуците се у љубав, која је свеукупност савршенства” (Кол. 3:14). “У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх, јер је у страху мучење” (1 Јн. 4:18). “Ако ми љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама” (1 Јн. 4:12). “Ко не љуби, тај није познао Бога, јер је Бог љубав” (1 Јн. 4:8).

Непознати. Од свега што си до сада говорио о Богу, мојем поимању најдоступније је било ово што си говорио сада. Али како то повезати са тројединством? Љубав је јединствено начело, и “лица” Божија раздробљују га у нашој представи.
Духовник. Нипошто. Биће Божије је јединствено. То биће је Љубав. А Испостаси – то су три лица једног Бића. Нама је откривено да је Бог Отац био одувијек, да се Бог Син предвјечно рађа од Оца, и да Бог Свети Дух предвјечно од Оца исходи.

Непознати. Опет недоумица. Бог Отац је одувијек. Бог Син се рађа од Оца, Бог Свети Дух од Оца исходи. Али, појмови “рађања” и “исхођења”, шта год они значили у односу на Бога, у сваком случају показују неко ново, раније не бивало стање. Значи, раније је увијек био Бог Отац, а тек онда Бог Син и Бог Дух Свети. Али, ако су Они почели да буду потом, како онда Они могу бити јединствени по природи са Оцем?
Духовник. Опет ти не можеш да се ослободиш од својих материјалистичких представа и за њих неизбјежно везаних појмова времена и простора. Када прелазимо на мисао о Богу, подобије тројединства у нашој личности о којем сам малоприје причао мора бити пренесено у вјечност. Ако кажемо: воља човјекова рађа се од ума, и осјећања његова исходе из његове свијести – зар ће то значити да је у времену ум био прије воље и прије осјећања? Међусобни односи лица Пресвете Тројице стоје изван питања о сложености природе Бога у времену. Ми се морамо унутрашње напрегнути, унутрашње се избавити од ограничених представа, духом се винути до созерцавања вјечности, и тамо, иза граница пролазног материјалног битија, нама ће се открити вјечно пребивајући Бог, у вјечности рођени од Оца Син, у вјечности од Оца исходећи Свети Дух. Није било тренутка у времену када није било Сина или када није било Светог Духа. За Њих нема почетка у времену. Они су одувијек, као и Бог Отац, јер Они су – исти тај, једини по суштини Бог. Бог је одувијек Пресвета Тројица, и одувијек је Бог Отац, од Њега рођени Син и исходећи од Оца Дух Свети.

Непознати. На моје велико запрепаштење, без обзира на јавну недоказивост и фантастичност, оно што си сада говорио мени не изгледа безусловно бесмислено. Не знам да ли ће тако бити и кад пређеш на питање о Искупљењу. Јер, иза учења о Искупљењу стоји јавно раздијељена представа о лицима Божијим. Како се при томе може задржати и представа о јединству Бића Божијег, мени је савршено несхватљиво!
Духовник. Сад ћемо прећи на то питање. Сјети се свог питања о гријеху и страдању. Човјек, којег је Бог створио, образ и подобије Божије, собом сједињујући сав свијет са Божанством, у својој слободној одлуци је изабрао пут који није усклађен са Божанском вољом. Посљедица тога било је отпадање од Бога и почетак живота изван Бога. Успоставио се невидљиви хаос, појавило се зло, страдање и смрт. Да ли је човјек могао сам да се поново сједини са Богом? Није. Јер, живот у складу са вољом Божијом могао је да се одвија захваљујући томе што је човјек био са Богом. Његова слободна воља је била довољна да сачува то јединство. Али она апсолутно није била у стању да сама, без Бога изађе из општег хаоса који је настао као посљедица пада човјековог у гријех, да васпостави општу хармонију. Јер, заједно са човјеком, изван Бога је почео да живи и читав свијет. Дакле, на човјеку је било да и сав свијет врати јединству у Богу. Али то још није све. Зло се јавило у свијету. И ма колико се човјек трудио да исправи свој живот, оно није могло бити уништено. Сам човјек није могао да учини да оно престане да постоји. У таквим условима није могла да се васпостави апсолутна хармонија, што значи, и безусловно јединство са Богом. Међутим, свијет није могао да остане ни у таквом, отпавшем стању, зато што то није могла да допусти Љубав Божија. И ето, Сам Бог–Љубав је захтио да поново сједини човјека, а са њим и сав свијет, са Богом. Да га сједини – не насилно, не помоћу механичке узрочно–посљедичне зависности, него – очувавајући у пуном обиму човјекову слободу. Бог Отац, као савршени Разум, помислио је да за то дјело Искупљења ода Својег Јединородног Сина, у пред–знању Својем знајући све што ће да буде. Морао је да се оваплоти и да живи међу људима Син Божији, друго Лице Пресвете Тројице, Господ наш Исус Христос. Он је морао да постане човјек, остајући при томе да буде Бог. У Њему су морале да буду двије природе и двије воље: Божанска и човјечанска. Он је од човјека морао да има све, осим гријеха. Зло, које се зацарило у свијету, морало је убити оваплоћеног Богочовјека. И то највеће злодјело морао је да опрости људима Христос, у том праштању изливши на свијет сву пуноћу љубави Божије. Човјек се опет у Спаситељу помирио са Богом, у Њему је поново успостављено јединство, уништен је, силом Љубави и праштања, гријех који је починио Адам. Тиме су била задовољена требовања и Божије Љубави и Божије Правде. Васпостављала се апсолутна хармонија, побјеђивала се смрт васкрсењем Богочовјека, Господа нашега Исуса Христа. Као што је из “грудве земље” био саздан први човјек Адам, тако је из “нове земље”, из павшег човјечанства устао други Адам – Христос. Први Адам сједињавао је са Богом свијет: и други Адам – Христос – сјединио је са Богом свијет који је од Њега отпао. Сви људи могу ући у то јединство са Богом, кроз вјеру у Христа васкрслог. Та вјера сједињује човјека са Христом, а заједно са тим васпоставља и опште јединство са Богом. Човјек, кроз вјеру у Христа, сараспињући се са Њим, постаје насљедник и причесник вјечног живота. Поново му се отвара пут ка богосавршенству. А заједно са човјеком поново се са Богом сједињује и сва твар. Како говори Апостол: “... сва твар уздише и мучи се с нама до сад” (Рим. 8:22). Али она “са надом чека да се јаве синови Божији, јер се твар не покори тљењу добровољно, него по вољи оног ко ју је покорио, у нади да ће и сама твар бити ослобођена од ропства тљењу, на слободу славе дјеце Божије” (Рим. 8:19–22). На тај начин, вјера у Христа ослобађа од гријеха, патњи и смрти човјека, и сав свијет. Прочитај о томе ријечи Писма. Нећеш ли и ти осјетити у њима силу Божијег Откровења: “Како у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживјети” (1 Кор. 15:22). “... Први човјек Адам поста душа жива; а посљедњи Адам јест дух животворни”. “Први је човјек од земље, земљан; други је човјек Господ с Неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И како смо носили обличје земљаног, тако ћемо носити и обличје небеског” (1 Кор. 15:45,47–49).

Непознати. Да, слика је величанствена, нема шта. Али ти мене извини. Ја тој величанственој слици нећу прилазити као умјетник, него као груби профан: каква је то боја и чиме сте премазали платно?
Духовник. Питај, наравно.

Непознати. Почећу од онога чиме си ти завршио: “Вјера у Христа ослобађа од гријеха, страдања и смрти”. Како то она ослобађа, када до дан–данас свуда унаоколо царују и зло, и страдања, и смрт! Ти говориш да је Христос на Голготи искупио првородни гријех Адама и тиме онима који вјерују у Њега дао могућност да се ослободе од гријеха и његових посљедица – страдања и смрти. Али ми у стварности видимо нешто сасвим друго. Сви људи – и вјерници и невјерници – праве гадости, муче се сав свој живот и, на крају крајева, сви, без изузетка, умиру. Ти говориш – свијет је спасен, а ја видим, и послије распећа Христа, исто оно зло, исте оне патње и смрти, које су биле и прије Његовог распећа.
Духовник. Ту нема никакве противрјечности. То што је учинио Христос, учинио је за вјечно битије свијета. Поново је успостављена и хармонија живота у вјечности: зло је уништено, зато што је дата могућност светости. Нема бола страдања, зато што је човјеку поново отворен пут за вјечно блаженство. Побијеђена је смрт, зато што је васкрсао Христос и нас очекује свеопште васкрсење. Али процес земаљског живота наставља да тече по старом, а да ли је и могло да буде другачије? Свијет у злу лежи, исто као и послије пада у гријех, зато што је то зло запечаћено у његовој тљеној тјелесности. Али зато се одвија и други процес, у којем постепено, кроз вјеру, људске душе примају оно што им је дао Христос. Христос – то је пут спасења. Пут живота, могућ за свакога ко оде од свијета који у злу лежи и почне да живи у Христу. Прочитај о томе ријеч Божију: “... али како ви учествујете у Христовим страдањима, радујте се, да се и у јављању славе Његове обрадујете и прославите” (1 Пет. 4:13). “... Дарована су нам драгоцјена и превелика обећања, да бисте кроз њих постали заједничари Божанске природе, ако се удаљите од тљења похоте која у свијету господари” (2 Пет. 1:4). “Не оклијева Господ са испуњењем обећања, као што неки мисле да оклијева, него нас дуго трпи, јер не жели да ко од нас погине, него да сви дођу до покајања” (2 Пет. 3:9), “јер, ако устима својим будеш исповиједао Исуса као Господа и срцем својим вјеровао да Га је Бог васкрсао из мртвих, бићеш спасен” (Рим. 10:9).

Непознати. Претпоставимо да је тако. Допустимо да је Искупљење заиста могло бити извршено и, у исто вријеме, процес живота је могао да се настави по старом. Резултати Искупљења одгурнути су на крај процеса, зато што је сам процес у времену – неопходан услов Искупљења. То се и може разумјети. Али какав бездан питања и недоумица изазива само учење о Искупљењу! Прије свега – о смислу Искупљења. Оваплотио се и почео да живи међу људима Син Божији. Људи су Га убили, то јест, починили злодјело, неупоредиво горе од гријеха Адамова у рају. Тамо су појели забрањени плод и нарушили заповијест Божију, а овдје – разапели на крсту Самог Бога. Одједном, то убиство, то ужасно злодјело – не да дефинитивно погубљује свијет, него, напротив, спашава тај свијет. Ту је неки чудовишни неспоразум. Ако је Бог већ хтио да се помири са човјеком, зар није било једноставније просто опростити, него чекати да човјек почини гријех који ће надвисити све његове дотадашње гријехе?
Духовник. У твојим питањима све је од мудрости човјечије. И мудрост човјечија, заиста, нема снаге да одговори на њих. Ти си у праву. Када би праштање било довољно да се васпостави нормално битије васељене, какво је оно било да пада човјековог у гријех, онда, наравно, не би било рашта страдати Христу. Али, да ли је оно могло бити довољно? Праштање је већ било дато оног тренутка кад је донесена одлука о спасењу свијета жртвом Сина, зато што је само опростивши било могуће учинити оно што је учинио људима Бог. Очигледно, та је жртва за то и била неопходна, да би дарована жртва могла спасити свијет. Грешка човјечије мудрости се састоји у томе да она о свему мисли тако што све раздјељује на дијелове, као што на дијелове раздјељује материју. Та мудрост, неспособна да постигне бесконачно, тим самим је лишена способности да постигне и нераздјељиво. Треба се уздићи, духовним созерцавањем, до осјећања јединства васељене у Богу, и појмити да послије првородног гријеха више није било старог свијета. Гријех је могао бити опроштен, то је оно што је људима могао дати Бог. Али да би се искупио човјек који има слободну вољу, односно, ненасилно – није било довољно то праштање. Нешто је и човјек морао да учини, да би се поново успоставило јединство, да више не би било свих посљедица почињеног гријеха. Очигледно, човјеку се морала дати могућност да се препороди из павшег стања у ново, блажено, гдје је, као у рају, живот вјечни. Опет је то велика, величанствена тајна, али ми вјером осјећамо њену Божанствену истинитост: поновно успостављање јединства са Богом, препорађање човјека, уништавање свих посљедица гријеха и задовољење Апсолутне Правде Божије, нарушене гријехом – захтјевали су такву жртву, такав савршен израз Љубави, такво потпуно слијевање воље човјечије са вољом Божијом, какво је могао дати само Богочовјек. Сјети се учења о Пресветој Тројици, о предвјечном рођењу Сина. Каква онда Апсолутнија жртва може да буде – од жртвовања вазљубљеног Сина Својег? И, у Искупљењу, та се Апсолутна Жртва приноси. Какво савршеније изражавање љубави може бити – од спремности одати Себе за ослобођење свијета од свих његових страсти, а то је и било дато добровољном голготском смрћу, којом је Свој живот одао Исус Христос за спасење људи, када се Он молио за оне који су Га распели и када је све опростио Својим непријатељима. Каква дакле савршенија сагласност воље људске са вољом Божијом уопште може бити – од сагласности њихове у лицу Богочовјека? И управо је то било дато у Божијој и људској вољи оваплоћеног Сина. Не злодјелом, које је заиста неупоредиво ужасније од гријеха Адамовог – то је злодјело било само крајња граница тог пада – него жртвом, љубављу и савршеним јединством воље људске са вољом Божијом.
Човјек постаје учесник Искупљења кроз своју вјеру, јер вјера од њега чини сапричесника и Крста, и Голготе, и Васкрсења.

Непознати. Добро. Објаснио си ми смисао Искупљења. Али мој ум се тиме не задовољава. Он пита даље: како је могуће оваплоћење Божије. Како се од жене могао родити Богочовјек? Куд се дједе Бог након што се оваплотио? Или се Бог раздвојио? Један Његов дио остао у Пресветој Тројици, а један закључан у Христу? Како су у Христу могле бити двије воље? Значи, сада, када се Христос након вазнесења поново сјединио са Богом Оцем и Духом Светим, тамо је још у састав Божанства ушла и Његова људска воља?
Духовник. Ти и даље остајеш, свим својим чулима, и свим својим разумом, у свијету материјалном, у пролазном, по физичким законима постојећем, материјалном битију, а у исто вријеме хоћеш да појмиш оно што ни Ангели не могу појмити. Како се од жене могао родити Богочовјек? То је тајна, којој се приближити може само унутрашњим, посебним чулом. Мора се ући у сферу иног битија. Мора се ослободити свој дух од ропске потчињености опажањима тварног живота. Како је могуће битије видљивог свијета? Како је могуће сједињење душе човјекове са тијелом његовим? И у животу, и у битију свијета, и у постојању душе човјечије показује се други свијет, али тамо је он заклоњен оним што је доступно опажању наших спољашњих чула, а овдје пред нама стоји нешто највеличанственије, што нас наводи на благоговејни трепет, о чему ми не смијемо да дрзнемо ни да мислимо, и са чега је свучено све инертно, тварно, све што је доступно нашем разуму. Ти не можеш да кажеш ништа суштински о томе како се рађа живот; ипак, беспомоћност разума пред рађањем живота ти не осјећаш – само због тога што физички можеш да опишеш његов биолошки процес. Ти не можеш ништа да кажеш о томе како се у физичком тијелу оваплотила душа човјечија. Али ти ту не осјећаш тајну, зато што нећеш у човјеку да видиш ништа друго до физичку његову природу. Али и рађање живота, и сједињење душе са тијелом су непостижни за разум, као феномени који излазе из оквира чисто материјалног битија. Ти их не негираш – не зато што можеш да их разумијеш, него зато што су они стално пред тобом. Не негирај онда и тајну Богооваплоћења, не дрзај да говориш: како се од жене могао родити Бог – само зато што то не можеш појмити својим разумом. Тебе у истинитост природног рођења утврђује несумњивост факта, чије би негирање било бесмислено. Нека те у истинитост Богооваплоћења увјери то, што без тога сва основна питања стварања свијета постају бесмислена и неразрјешива. Изађи, унутрашњим самоудубљивањем, на свијетли простор осјећања иног, оностраног живота и, не разумом само, него свим својим бићем прихвати то велико дјело Божијег домостроја. Не питај како су се обистиниле тајанствене ријечи: “Дух Свети наићи ће на Тебе, и сила Свевишњег ће Те осјенити”. Не покушавај, упрљан гријесима, да уђеш у свјатаја свјатих вјере, него са благоговенијем поштуј Најчистију и Пресвету Дјеву Марију, Која је послужила овој великој тајни.
Потпуно су неумјесна када се примјењују на духовни свијет и сва остала твоја питања: куда се дјенуо Бог послије оваплоћења, како су у Христу могле бити двије воље и улази ли сада воља човјечија у састав Бића Божијег. Ту свако питање подразумијева материјалне карактеристике, мјеру, број, сложеност. Ти постајеш налик на човјека који се пита каква је боја звука или који метром мјери тежину тијела. Све има своја својства, и једно је својство свјетлости, друго је својство звука, на један се начин мјери тежина, а на други дужина. И број, када се примјењује на појам воље, нема исто значање као када се примјењује на количину материје. Овдје број указује само на то да је оно једино, што се оваплотило, што јесте “Син Божији” – имало, у земаљском смислу, не сложено, али ни сливено (такође у земаљском смислу) начело човјечије, слободну човјечију вољу. То је од оваплоћеног Слова чинило Богочовјека. То је био основни услов за Искупљење. Само захваљујући таквом непостижном сједињењу је и могла бити принесена жртва за људе, само кроз то је и могао бити спасен свијет. Гдје се дјенула воља људска? Воља људска није била “саставни дио” у материјалном смислу – она је била то што је од Другог Лица Пресвете Тројице, предвјечног Слова, учинило Господа нашега Исуса Христа. Јасно је: Слово, какво је било, такво је и остало, и оно што се десило послије оваплоћења није унијело промјену у суштину Бога, него је само на нов начин Њега откривало у свијету.

Непознати. Допуштам, условно, да је све што си рекао истина. Али, није ваљда да ти сматраш за истину и Васкрсење Христово? Па зар твој разум не протествује против вјере у то да је Христос три дана лежао у гробу, да би послије тога почео да хода по земљи, причао са ученицима, јео пред њима да би доказао да није дух, а у исто вријеме пролазио кроз затворена врата? И онда, након што је истекло четрдесет дана, пред очима свих ученика одлетио на небо?
Духовник. Да, вјерујем. Вјерујем и исповиједам да је Христос васкрснуо из мртвих по плоти, у току четрдесет дана се јављао Својим ученицима, говорећи им о Царству Божијем, и затим се вазнио, пред очима својих ученика. Без те вјере нема хришћанства. “...Ако Христос није васкрсао, онда је и проповјед наша узалудна, узалудна је и вјера ваша” (1 Кор. 15:14).
Шта теби смета да повјерујеш у ту истину? Необичност догађаја? Људи не васкрсавају? То није у складу са природним поретком? Али, зар се обични поредак дотиче Богочовјека, оваплоћеног Сина Божијег? На који се начин питање о јединственом факту може рјешавати на основу многих факата који су се дешавали на потпуно другим основама? Зашто твој разум, ако се он макар мало приближио истинитом разумијевању смрти, не може да прихвати васкрсење Онога, Ко је уништио узрок смрти, сјединивши Божије и Човјечије. Зашто је за твој разум неприхватљива вјера у Васкрсење, ако себе већ можеш да одријешиш од потпуно неумјесног гледања на живот као на материју у покрету, када се објашњење устројства све твари не исцрпљује “комбинацијом атома” и када у материјалном свијету признајеш духовну, нетљену основу? Мало напрезање ума, чула и осјећања лако ће те ослободити од препрека да прихватиш истину Васкрсења. И тада ћеш свим својим бићем да осјетиш силу основа на којим је та вјера утврђена. Она је утврђена, прије свега, на пророчанствима. У Старом Завјету се наговјештава долазак Спаситеља, и то са масом детаља. Сва историја земаљског живота Христа, не само са указивањем на догађаје, него и са прецизирањем мјеста гдје ће се они одиграти, испричана је у њима, као да то говоре очевици. Као друго, ту су и свједочења Његових ученика. Та свједочења су испуњена таквом снагом, она одишу таквом истинитошћу, да је њима немогуће не вјеровати. И, осим тога, потпуно апсурдна и необјашњива би изгледала сва историја првобитног хришћанства, да проповјед Апостола није била заснована на стварном догађају. Како, заиста, разумјети да су хиљаде људи постајали хришћани, прихватали вјеру у Христа васкрслог, односно, вјеру у нешто за разум апсолутно неприхватљиво, да слушаоци нису у ријечима Апостола осјећали, и видјели, вјеродостојна свједочења очевидаца? Како је могуће објаснити мучеништво, спремност да се претрпе било какве муке, ако су једни проповједали очиту лаж, а други, због нечега, опет, вјеровали у ту бесмислену лаж?
Да се и ништа друго не може рећи у потврду вјере у Васкрсење, само епоха мучеништва би била довољна да се човјек утврди у тој вјери.

Непознати. Чекај, чекај! Али, зашто ти потпуно ћутке заобилазиш најновију теорију, према којој Христа уопште није ни било, према којој је то, просто–напросто, мит који је створила народна машта у току неколико вијекова.
Духовник. Најновија теорија! Али, као прво, тој “најновијој” теорији има мало мање од стотину година. Као друго, кад се појавила, нису је богослови, него историчари, филолози и археолози, – једном ријечју, сви европски научници – одбацили, и то тако једнодушно, да је она неповратно и дефинитивно одбачена у архиву. Јер, да би се прихватила та “теорија”, треба уништити све споменике, све документе, сву историју, не само првих вијекова хришћанства, него и историју Римске империје. Нису богослови, него историчари и филолози, педантни кабинетски специјалисти који су изучавали сваку ријеч, сваку цртицу у документима који су дошли до нас – били они који су утврдили да се вријеме писања књига Новог Завјета не може помаћи даље од краја првог вијека. Ја о тој “најновијој теорији” нисам говорио ништа зато што се њено садашње извлачење из научних архива може објаснити само мотивима који немају ништа заједничко, ни са научном теоријом, ни са богословљем, нити, уопште, са било каквим трагањем за истином. То се на савременом језику може назвати “агитовање” против Христа. Какве везе онда то има са тобом и са мном, када је наш циљ да узнамо истину, јер, без те Истине, живот за нас нема никаквог смисла.

Непознати. Нека ти буде. Слушам те даље.
Духовник. Осим тих, да тако кажем, спољашњих основа за вјеру у Васкрсење, могу бити дати и још тврђе основе за њу – основе унутрашњег поретка. Васкрсење Христово завршава дјело Искупљења и рјешава питање о злу, страдању и смрти. Васкрсење представља дефинитивну побједу над злом, васпостављање блаженства и уништење смрти. Патње човјекове и “стон” све твари, неизбјежна смрт свега живог, која је претварала живот у безнадежни, безизлазни и бесмислени хаос, у Васкрсењу добија своје разрјешење. Помоћу Искупљења достиже се ново вјечно битије, вјечно Царство Божије. Сјети се само феноменалних ријечи Божијег Откровења: “...ми, – говори Апостол Петар, – очекујемо ново небо и нову земљу, на којима правда пребива” (2 Пет. 3:13). “Доћи ће дан Господњи, као тат ноћу, и тада ће небеса с хуком проћи, стихије ће од ватре пропасти, а земља и сва дјела што су на њој ће изгорјети” (2 Пет. 3:10). “А онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад уништи свако поглаварство и сваку власт и силу. Јер Њему ваља царовати докле не положи све непријатеље Своје под ноге Своје. А посљедњи ће непријетељ бити истријебљен – смрт”. “... Да буде Бог у свему”. “Казујем вам тајну: нећемо сви умријети, него ћемо се сви одједном измјенити, у трен ока, уз посљедњу трубу; јер ће да затруби, и мртви ће васкрснути нетљени, а ми ћемо се измјенити. Јер тљено ово ће се обући у нетљеност, и смртно ово ће се обући у бесмртност” (1 Кор. 15:24–26,28,51–53). “А они неће ни гладовати, ни жедњети, и неће их пржити сунце и никаква жега... и отријеће Бог сваку сузу са очију њихових” (Откр. 7:16–17).

Непознати. Стани, стани! А шта је са паклом? Ти говориш – све ново, ново небо и нова земља, “Бог у свему”, “отријеће сваку сузу”... А шта је са мукама вјечним, плачем и шкргутом зуба? Хоће ли се наћи неко и те сузе да отре? Оне ће тако и остати, на вјеки вјеков... Гдје је онда ту побједа над патњама? Гдје је ту твоја “апсолутна гаранција”?
Духовник. Да. Страшно је питање о вјечним мукама. Али и овдје главна тешкоћа лежи у истој оној нашој поробљености свим земаљским. Под ријечју “мучење” ми подразумијевамо патње које су налик на наше земаљске патње. Али “муке вјечне” јесу нешто потпуно друго. Ти стално мораш да памтиш да оне нису некакво физичко “кажњавање”, него су оне нешто као неизбјежна посљедица грешног стања душе која је дефинитивно пољубила зло и за себе изабрала пут изван Бога. То није бол физички и није патња душевна какви су нам они овдје, на земљи, познати, него потпуно посебно стање, стање које представља вјечну смрт. И то стање неће настати зато што Бог неће хтјети да да опрост грешницима, него зато што ће они у слободном својем избору стајати изван Бога.
Господ је све учинио да би се људи могли спасити. Он им је дао могућност за то. Али Он не може, Својом Божанском вољом, умјесто њих самих, то јест, лишивши их њихове слободе, насилно учинити да они постану саучесници сопственог спасења. Послије смрти нама непознат процес у смислу дефинитивног самоопредјељења душе ка добру или злу, очигледно, трајаће све до Страшног Суда, – јер, ту помажу молитве Цркве. Али зато послије Страшног Суда, када ће се дефинитивно опредјелити душа човјечија у слободном својем избору између добра и зла, као посљедица тог слободног избора, душа, прихвативши зло као своје дефинитивно стање – пребиваће у ужасном, за нас непостижном стању вјечне смрти. У свему ће бити Бог. Сво битије ће бити закључано у нетљено Царство Божије. Све ће бити приведено у безусловну хармонију. А оно што је изван Бога – то неће бити битије, него нешто попут његовог негирања, неће то бити живот, него његова супротост: биће то вјечна смрт.

Непознати. Тешко је све то прихватити разуму човјековом.
Духовник. Да, тешко. Ти и ја смо се уздигли до посљедњих врхова Откровења. Осврни се уназад и погледај на сав пређени пут. Нека стане пред тобом, у свој својој величини, оно што је откривено у Божијем Откровењу. И нека, напокон, у оном непостижном дијелу тебе, осјетиш ти Божију Истину. Нека се – не органској твојој свијести, него бескрајном твојем чулу – открије вјечно Постојање Божије. Тада ћеш, очима вјере, увидјети тајанствено, непостижно, предвјечно рођење Сина од Оца и исхођење од Оца Духа Светога, Љубав Божију, која је захтјела да спаси свијет, да у нови савез сједини Бога и човјека, да да човјеку живот вјечни у Богу, да га уведе у Царство Божије, да га избави од робовања гријеху, од патњи и смрти. Ти ћеш појмити, али не умом, него оним што је више од твог ума – како се извршило то велико дјело: послао је Отац Бог Сина Својега у свијет, да би Он одао Себе у жртву за гријехе људске, и на Гологотском Крсту се извршила тајна Искупљења силом Љубави Божије. Васкрсао је Христос и донио свијету благу вијест о побједи над смрћу, јер је све смртне са–васкрснуо Собом. Може ли се о томе рећи љепше од онога, како је о томе речено у Васкршњој пјесми: “Всју низложив смерти державу Син Твој, Дјево, Својим воскресенијем, јако Бог крепки, савознесе нас и обожи, тем же воспјевајем Јего во вјеки[1]”.
Сав је живот земаљски добио нови смисао, другу, невидљиву основу, јер је она за оне који вјерују – пут до вјечног блаженства. Могу ли ја својим ријечима о томе да говорим, када је о томе тако савршено рекао св. Јован Златоусти: “Замисли стање тог живота, колико га само можеш замислити – зато што за право насликавање нама недостају праве ријечи; само на основу тога што ми чујемо, као из неких нагађања, ми можемо добити неку нејасну представу о њему... Тамо се свјетлост не помрачује ни ноћу, ни налетом облака, не пржи и не пали тијело, зато што тамо нема ни ноћи, ни вечери, ни хладноће, ни жеге, ни друге неке промјене времена; другачије је то стање, онакво, какво ће узнати само достојни. Нема тамо старости. Све тљено је истјерано, зато што тамо свуда господари нетљена сила. Погледај на небеса и пређи на оно што је изнад њих, замисли преображену сву твар, јер она неће остати оваква, него ће бити много прекраснија и свјетлија. Ни у чему тада неће бити пометње и борбе... Не треба се тамо бојати ни ђавола, ни демонских замки, ни пакла, ни смрти”.
А сада ти одговори на моје питање. Зар ти не осјећаш да ова “фантазија” више одговара твом осјећању непостижности живота и величанствености васељене, од уског и површног учења о “материји у кретању”? Реци, зар не осјећаш како то, за разум непостижно откровење Божије обухваћа сав живот васељене и нехотице налази отклик у твојој души, повезујући вјечно начело, у теби закључано, са Оним Који Својом силом држи и тебе и сав свијет? Није ваљда да не осјећаш како се разрјешавају сва неразрјешива питања, све сумње, како се умирује бол узнемирене савјести, како се задовољава – незадовољна земаљским животом – чежња за савршеном правдом и како, напокон, сав живот твој добија своје највише оправдање и највиши свој смисао?

Непознати. Да, морам да признам, тако је...
Духовник. То, што ја теби говорим сада, вјерници преживљавају у сваком тренутку свог живота. Све око њих и све у њима потврђује Богооткровење истина вјере. Ти ћеш рећи: опет унутрашње проживљено искуство. Да, унутрашње проживљено искуство. Послушај исповијед било којег вјерујућег човјека, и од сваког ћеш чути једно те исто. Постаће ти јасно да је његов унутрашњи живот – потпуно посебан свијет. Вјерници и невјерници су само по свом вањском изгледу једнаки људи; у ствари, они су – разна бића. Може ли осјећати невјерујући човјек, за којег је свијет бесмислено, бездушно кретање материје, – радосно осјећање љубави Божије? “... И обрадоваће се срце ваше, и радост вашу нико од вас неће моћи да отме...” (Јн. 16:22).
Како су се обистиниле те ријечи Спаситеља! Какву величанствену, од човјека неодвојиву радост даје вјера! “Нећу вас оставити сироте; доћи ћу код вас” (Јн. 14:18). И ваистину, долази у срце сваког вјерујућег човјека. И ваистину, сваки вјерујући човјек не осјећа усамљеност. То стално осјећање љубави Божије распламсава и у нашим срцима љубав према Христу, према свијету као творевини Божијој, према људима, према свом животу. Патње земаљске ми преживљавамо као спаситељну Голготу, и живот за нас није неуређено низање пријатних и непријатних догађаја, него крсни пут, којим ми идемо у вјечно Царство Божије. Очи срца нашега увијек су окренуте према вјечности, и зато све земаљско само по себи нема вриједности, и чини нам се само као један метеж и збрка. Све то нас чини слободним. Јер, гдје је Дух Господњи – тамо је и слобода. И најглавније наше осјећање, које је недоступно невјерујућим људима, јесте Васкрсење Христово. Оно се може упоредити са оним што осјећа човјек који је осуђен на смртну казну и тик пред њеним извршењем бива ослобођен. На нов начин сија за њега небо, на нов начин дишу његове груди, на нов начин види он сав живот који га окружује. Свијет у злу лежи, али ми тријумфујемо, зато што је Христос побједио свијет. Живот – то је патња, али ми се радујемо, зато што је Христос васкрсао и патњи више нема. Све умире, све се предаје тљењу, али ми ликујемо, зато што је уништена смрт, и иза пролазног, тљеног свијета открива се вјечни живот, ново небо, нова, преображена земља. Ево зашто: “Псују нас – ми благосиљамо; гоне нас – ми трпимо; хуле на нас – ми се молимо...” (1 Кор. 4:12–13). Ето зашто су мученици хришћански ишли на невјероватна мучења као на бљештаве празнике, и мученички вијенци су за њих били вијенци побједе. Само ми, људи вјере, познајемо праву срећу. Само за нас стварно сија дан. Само у нашим срцима живи права радост – зато што је само нама дарована слобода.

Непознати. И да би све то добио, потребна је вјера?
Духовник. Да, потребна је вјера, потребан је живот у Христу, Благодат Божија; потребно је оно што је извор и вјере, и живота, и благодати.

Непознати. Не разумијем.
Духовник. Потребна је Црква.

Непознати. Црква? То је за мене потпуно неочекивана ријеч. По теби, испада да се без Цркве не може ни вјеровати, ни живјети моралним животом, нити имати општење са Богом?

Духовник. Да.

Непознати. О томе ми мораш причати посебно.
Духовник. Добро. Сљедећи пут ћемо говорити о Цркви.