Дијалози Предговор

Протојереј Валентин Свенцицки, еминентни пастир–мученик Руске Цркве XX вијека, родио се 1882. године у Казању, у дворјанској православно–католичкој породици (отац – католик, мајка и дјеца – православни)[1]. Могуће је да се баш због те разлике у вјероисповјестима унутар породице код младог Валентина рано пробудио интерес за религиозна питања. У гимназијским годинама велики утицај на њега је имао учитељ Закона Божијег у Казањској гимназији, свештеник Молчанов, човјек велике ерудиције, прекрасних ораторских способности, који је касније постао Егзарх Грузије[2].
Породица Свенцицких се преселила у Москву када је Валентин имао 15 година, и ту је прво ишао у Прву московску Класичну гимназију, а затим је похађао приватну гимназију Крејмана.
Ускоро се уписује на Филолошки факултет Московског универзитета, а похађа и Правни и Историјско–философски факултет Универзитета.
Промислом Божијим млади Свенцицки улази у круг мисаоних људи који су трагали за Правдом Божијом, и за чија имена је везан развој руске религиозно–философске мисли краја XIX и почетка XX вијека. Његови другови и блиски познаници били су Владимир Ерн, Павел Флоренски, Сергиј Булгаков, Николај Берђајев, Андреј Бјели, кнез Евгеније Трубецкој.
Догађаји 1905. године надахнули су В.П. Свенцицког идејама хришћанског социјализма и побудили га да организује нелегално друштво “Хришћанско братство борбе”, чији су чланови били и П. Флоренски, В. Ерн, А. Јељчанинов.
У тим годинама Свенцицки почиње да наступа у Религиозно–философском друштву “Вл. Салавјов” и Политехничком музеју, са лекцијама на теме: “Хришћанство и насиље”, “Терор и бесмртност”, “Атеизам и љубав” и т.д.
Скупови окупљају велики број слушалаца. Снага његових ријечи, њихова убједљивост, покоравала је слушаоце. И у младим данима, као и касније, В.П. Свенцицки је умио да својом ријечју необично снажно утиче на људе, и у својим лекцијама, и у проповједима, и у приватним бесједама.
Године 1906. он пише: “Савремена црквена кретања се могу окарактерисати као “либерално хришћанство”, а либерално хришћанство је само полуистина. Душа, преграђена на двије просторије – религиозну и свјетовно–животну – не може себе одати у потпуности ни на служење Богу, ни на служење свијету.
Као резултат се добија жалосна полуистина, млако, либерално хришћанство, у којем нема ни правде Божије, ни правде човјечије. Представници таквог хришћанства лишени су религиозног ентузијазма, међу њима нема мученика, обличитеља, пророка.
И савез “црквено–обновљених” – то није први луч наилазеће апокалиптичке жене, обучене у сунце, него један од многих професионалних савеза, и ја сам убијеђен да прави црквени покрет неће бити такав, и да ће се он испољити сасвим не на тај начин” (Питања религије. 1906. Издање 1. С. 5–8). Управо те ријечи је у свом позиву од 15. (28.) јуна 1923. године цитирао Најсветији Патријарх Тихон, када је описивао идеологију обновљеништва[3].
В.П. Свенцицки сарађује са часописима “Слободна савјест”, “Питања религије”, објављује есеје о стваралаштву Ф.М. Достојевског, Н. Кљујева, Х. Ибзена, пише приче, приповјетке, драме (“Пастор Релинг”, “Смрт”, “Интелигенција”), у чијим сижеима лежи конфликт друштвеног и индивидуалног морала. Драму “Пастор Релинг” је на сцену поставио (и у њој играо главну улогу) чувени глумац Арљонов.
У интелектуалној Москви Свенцицког већ знају, о њему се прича. Наступа В.П. Свенцицки и у Петербургу, а учествује и у издавању часописа “Нова земља”. Пише књигу “Друго распеће Христа”, у којој се прича како Христос долази у савремени град и улази у цркву за вријеме васкршње зајутарње службе. Он види како нико не мисли на Њега, како су мисли свих заузети свјетовним бригама. По граду некога воде на погубљење. На крају скуп виших духовних представника хапси Христа. Нико Га не препознаје и не признаје, Он бива осуђен и протјеран.
Књига је одштампана, али са великим пропустима, замијењеним тачкама, и ускоро бива забрањена, а њен аутор осуђен на неколико година затвора.
Године 1908. излази књига В.П. Свенцицког “Антихрист, или Забиљшке чудног човјека”. У тој књизи, у лику двају жена, насликане су двије силе у човјеку које се боре између себе. Са једне стране – лаж и чулност, а са друге – правда и чистота. Коријен неблагородних поступака хероја романа био је у погубној мисли да онај који избјегава искушења не може достићи светост.
Издавање тих књига, сложене драме у личном животу, осуда блиских другова, искључење из “Религиозно–философског друштва” довели су В.П. Свенцицког у стање дубоке духовне кризе, из које је било веома тешко наћи излаз.
После свих тих догађаја, Свенцицки 1909. године бјежи у Француску, под туђим именом, скрива се од полиције, другова и родбине, покушава да побјегне од самог себе.
Године проведене у изгнанству наводе изгубљеног интелектуалца да осмисли читав свој дотадашњи живот, и представљају почетну тачку на његовом путу ка моралном очишћењу – кроз бол патњи и дубоко покајање.
Избор је направљен. Свенцицки оставља сво своје мудровање и свој живот зацијело предаје Христу и Његовој Цркви.
Послије повратка у Русију почетком 1910–их година Валентин Павлович одлази на Кавказ, у жељи да сопственим очима види монахе–отшелнике, да се дотакне православне светости. То му у потпуности полази за руком, и ускоро, 1915. године, под утиском онога што је видио на Кавказу, пише књигу “Грађани неба. Моје путовање код пустињака кавкаских планина”, прожету дубоким разумијевањем суштине хришћанског живота и хришћанског подвига.
Међутим, најважнији догађај послије повратка из иностранства било је његово упознавање са великим оптинским старцем, јеросхимонахом Анатолијем (Потаповом), који је “усиновио” Валентина Свенцицког, даровао му наду на праштање гријеха и потпуно обновљење живота у Христу. Од старца је Валентин Павлович примио благослов – да се учи непрестаној молитви и другим духовним дјелима, карактеристичним, углавном, за монаштво. Та упутства старца он је брижно пронио кроз сав свој даљи живот, она су постала основа његовог сопственог “монаштва у свијету” и помогла многим другим људима да стекну чврстину вјере у епохи прогона која је ускоро наступила.
Револуција 1917. године избавља В.П. Свенцицког од илузија хришћанског социјализма. Он стреми да служи Цркви. В.П. Свенцицки моли свог духовног оца јеросхимонаха Анатолија да му да благослов на монаштво, али му старац указује на друго служење. 1917. године, у Петрограду, В.П. Свенцицки прима свештенички чин. Рукоположен је у Јовановом манастиру, гдје је сахрањен праведни отац Јован Кронштатски, којег је отац Валентин увијек дубоко љубио и поштовао. Рукоположио га је митрополит Петроградски Вениамин (Казањски), свештеномученик Руске Православне Цркве, којег су пет година касније стријељали бољшевици.
Духовно чедо оптинских стараца, о. Валентин је био свештеник пламене вјере и непрестаног молитвеног подвига. Сјединивши у себи дух монашког “умног дјелања” и пастирства, он је на себе примио крст свештеничког служења у револуционарној Москви 20–их година. Проповједи, бесједе, једном ријечју – сво духовно наслеђе оца Валентина одликује се кристалном чистотом и јасношћу, које су својствене стварној православној мисли.
Убрзо послије рукоположења о. Валентин прима учешће у грађанском рату као свештеник Бијеле армије.
Под непосредним утиском ратних догађаја, он 1919. године у Растову издаје брошуре “Општи положај Русије и задаци Добровољачке армије” и “Рат и Црква”, гдје позива на супротстављање бољшевизму силом[4].
Послије завршетка грађанског рата он не емигрира, него остаје у Русији и 1920. године се враћа у Москву. У почетку је као проповједник служио по разним храмовима, често је саслуживао Најсветијем Патријарху Тихону, којег је веома волио и уважавао. В.П. Свенцицки је сматрао да Најсветији Патријарх Тихон вјерно и правилно води брод Цркве у најсложенијим и најтежим условима живота који је окружио Цркву у то вријеме. “Док он постоји, што се тиче Цркве, до извјесног степена можемо бити спокојни. Вјероватно је било међу патријарсима и људи са већом ерудицијом и наизглед и талентованијих од Најсветијег Патријарха, али он је некакав – сав благодатан, тих и веома, веома мудар”, – говорио је о. Валентин.
Послије проповједи у Крстовоздвиженском манастиру, гдје је тврдио да дјелатностима обновљенаца управљају органи ЧеКа, о. Валентин бива ухапшен и депортован у Пеџикент у Средњој Азији. У пеџикентском изгнанству пише рад “Тајне поуке о нашем спасењу” (о молитви Исусовој) – намијењен његовим духовним чедима, о молитвеном дјелању и надвладавању многобројних искушења на том путу.
Вративши се 1925. године из првог изгнанства, отац Валентин почиње да служи у храму свештеномученика Панкратија у улици на Сретенки и води редовне бесједе са парохијанима о питањима вјере, црквеног живота, Светог Писма. Његова духовна дјеца записивала су те бесједе и дијелиле их вјерницима. На тај начин састављена су “Сабрана дјела протојереја Валентина Свенцицког” у 9 томова, која су се преписивала и прештампавала у црквеном самиздату и које су вјерници предавали из руке у руку.
На Велики Пост 1926. године отац. Валентин је у храму св. Панкратија прочитао свој рад – “Шест читања о Тајанству покајања у његовој историји”, – усмјерен против тада јако раширене праксе опште исповиједи.
1926. године отац Валентин организује и води ходочасничка путовања у Саров и Дивејево. Тамо му блажена Марија Ивановна прориче да ће прећи на службу у други московски храм – храм св. Николе Чудотворца на Илинки, “Никола Баљшој Крест”. Тако је и било: отац Валентин је одређен да буде старјешина тог храма[5].
Отац Валентин је у Никољском храму саздао крепку парохију. Увео је редовну и честу личну исповијед, често причешћење Светих Христових Тајни. У својим поукама и проповједима откривао је духовним чедима пут моралног и духовног усавршавања у условима гоњења Цркве.
Отац Валентин је аутор идеје нарочитог пута духовног усавршавања, који је он назвао “манастир у свијету”. То није значило да људи који стану на тај пут постају тајни монаси и безгласно примају неке монашке завјете. Овдје се радило на томе да се унутрашње, духовно уздигне као неки манастирски зид између своје душе и свијета, који у злу лежи, да се не допусти да његов метеж и зло његово обухвате душу.
Да би се то постигло, наравно, мора се одрећи од многих ствари којима човјека обмањује и заводи савремени живот, развратан и прожет безбожништвом. То је тежак пут. Извана живјети као што живе сви, трудити се, налазити се у срцу безбожништва, у породичним свакодневним бригама и тркама, и само снагом унутрашње одлуке, са Божијом помоћу, не допуштати да у душу продре разлагајући дух свијета. На тај скривени подвиг, познат само њиховом духовном оцу, позивао је отац Валентин своја духовна чеда.
Декларација митрополита Сергија (Старогородског) од 16/29 јула 1927. године изазвала је код о. Валентина оштри протест. Он пише писмо митрополиту Сергију: 

“Митрополиту Сергију.

У име Оца и Сина и Светога Духа!
Бивајући свјестан све одговорности пред Господом за своју душу и за спасење душа повјерене мени пастве, са благословом Димитрија, епископа Гдовског, ја прекидам каноничко и духовно заједништво са Вама и са савјетом епископа који се организовао око Вас, који је незаконито присвојио себи име “Патријаршијски Синод”, а такође и са свима који се налазе у каноничком заједништву са Вама, и не сматрам Вас више Замјеником Мјесточувара Патријаршијског пријестола, на сљедећим основама:
Декларација Ваша од 29. јула и све што је општепознато о Вашем управљању Црквом од времена издавања Декларације, са несумњивошћу говори да Ви стављате Цркву у исту ону зависност од грађанске власти, у коју су је хтјели поставити два прва “обновљења”, – упркос светим канонима Цркве и декретима саме грађанске власти.
И “Жива Црква”, која је запосјела власт Патријарха, и григоријанство, које је запосјело власт Мјесточувара, и Ви, злоупотребљујући његово повјерење, – сви ви чините једно те исто, заједничко, антицрквено обновљеничко дјело, при чему Ви представљате најопаснију његову форму, пошто, отказујући се од црквене слободе, у исто вријеме чувате фикцију каноничности и Православља. То је горе од нарушавања појединачних канона!
Ја не правим нови раскол, и не нарушавам јединство Цркве, него одлазим и одводим са собом своју паству из перфидне обновљеничке клопке: “Да се не изгуби мало–помало, непримјетно, слобода коју нам је даровао Крвљу Својом Господ наш Исус Христос, ослободитељ свих људи” (из 8. правила III Васељенског Сабора).
Остајући вјеран и послушан син Једине Свете Православне Цркве, ја признајем за Мјесточувара Патријаршијског Пријестола митрополита Петра, признајем и епископе који су, не присвајајћи самовољно црквену власт, већ прекинули са Вама каноничку везу, по њиховом свједочењу: “напријед, па све до суда Сабора Помјесних Цркава”, то јест, са учешћем свих православних епископа, или до отвореног и пуног покајања пред Светом Црквом самог митрополита.
г. Москва, 12.01.1928. г.

Протојереј Валентин Свенцицки”

Године 1928. отац Валентин бива ухапшен и послан у Сибир у изгнанство. Главни повод за слање у Сибир је било његово отворено неслагање са Декларацијом митрополита Сергија од 16/29 јула 1927. године. Управо у изгнанству отац Валентин је написао своје “Дијалоге”, које је по дијеловима слао у Москву, гдје су их ручно преписивала његова духовна дјеца. У прогонству, кроз патњу, отац Валентин је престрадао, осмислио и донио одлуку да се врати у заједницу са митрополитом Сергијем, са којим је 1927. године прекинуо своје каноничко општење. Познат је текст покајничке посланице оца Валентина митрополиту Сергију, прожет дубоким смирењем: 

“Ваше Високопреосвештенство, Најсвемилостивији Архипастиру и Оче. Ја умирем. Већ давно мене мучи савјест, зато што сам тешко сагријешио пред Светом Црквом, и пред лицем смрти мени је то постало несумњиво.
Преклињем Вас да ми опростите мој гријех и да ме присаједините Светој Православној Цркви. Приносим покајање за то што сам био горд да, упркос светим канонима, не признам Вас за законитог првог епископа, за то што сам поставио лични разум и лично осјећање изнад саборног разума Цркве и дрзнуо да се не потчиним светим канонима. Моја кривица је посебно страшна због тога што сам увукао у ту заблуду многе људске душе. Мени ништа више не треба: ни слобода, ни промјена прилика које ме окружују, јер сада ја чекам своју кончину, него, Христа ради, примите моје покајање и дајте ми да умрем у једињењу са Светом Православном Црквом.

11/IX – 1931. г.                                                                                                                  Валентин Свенцицки”

 
У исто вријеме он пише родбини и духовним чедима:

“Мила моја дјечице, данас сам добио писмо од вас. Толико тога требам да кажем, а тако мало снаге имам да то учиним. Питате, за шта ја од вас тражим да ми опростите? За страдање, ма колико на мојој страни била истина, али по мојој грешци ја изазивам та страдања, и не само код вас, него код свих. Са свом тугом, на коју је способно моје срце, молим од вас да ми то опростите.
Али даље ви нисте у праву када говорите да вам није јасно шта се са мном дешава. Оно, може бити да вам није јасан смисао преживљавања која су ме довела до тога, али то, до чега су ме она довела – савршено је јасно.
Свој разум и своја осјећања ја сам поставио изнад Саборног разума Цркве. Мудрост људска заклонила је вјечно и премудро. Сабори су прозрели сву историју, и знали су какве ће ужасе чинити они који буду сједили на патријаршијским пријестолима, колико ће бити борби, суровости, неправде, недопустивих компромиса који ће граничити са злочином, и знали су каква ће то бити саблазан за људске душе (у такву саблазан сам вас увукао ја) и да ће све бити раздробљено у кључању – они су премудро оградили људске душе од саблазна најстрожијим канонима, по којима се (одлуке јерархије) не признавати могу само ако оне изопачују догмат вјере.
Ви ћете рећи – а до сада ти то ниси знао. Знао сам, него у томе и јесте и ужас свих тих опсесија и опасност њихова. Зар не знате ви, како некада све одједном постане другачије, и оно што је било лијево одједном постане десно, и оно што је било десно одједном постане лијево? Већ око годину дана мене мучи тај црв, али сам га ја, као искушење, одбацивао, и он се повлачио.
Како се десило да ми се открије пуна истина – испричати је готово немогуће, али знајте да је то у директној вези са мојим крајем, и, можда ме је Господ само због тога и сачувао до сада, да бих пред смрћу још имао могућност да принесем покајање.
Не мислите, Христа ради, да ја не схватам све страшне посљедице мојег покајања за моје ближње. Све разумијем, све сам преживио, престрадао, до посљедње црте, али у овом питању се не смије руководити ничим другим, осим савјешћу. То је страшно – то није у нашим силама да издржимо – савјест. Таква је то страшна ствар. Она налаже таква ужасна бремена, али без ње се не смије живјети. Схватите све ово, не губите се пред тешким животним искушењима и схватите ме до краја, као што сте ме и до сада увијек схватали.
Немам више снаге да пишем. Господ с вама”.

7/20 октобра 1931. године починуо је отац Валентин Свенцицки, у сеоцету Тракт–Ужет, под Тајшетом, послије тешке болести, добивши пуни опрост од митрополита Сергија.
Родбина је добила дозволу да превезе гроб са тијелом оца Валентина у Москву. Три недјеље је ишао теретни вагон са тијелом починувшег протојереја; вагон су пребацивали са једног воза на други, са једног колосијека на други, са једног пута на други. НКВД се пренуо и послао наређење да се вагон задржи, али вагон нису нашли, због бесконачних његових премјештања.
Ковчег са тијелом оца Валентина стигао је у Москву 6. новембра, на дан празновања иконе Богоматере “Всех скорбјашћих радост”[6]. 7. новембра увече био је постављен у цркви Свете Тројице у Лишћу на Сретенки. Панихиду је служио владика Вартоломеј (Ремов). 8. новембра, у 6 сати увече, почео је заупокојни парастос. Служба је ишла пред огромном масом народа. Послије парастоса су отворили ковчег. Сви су били потресени. Отац Валентин је лежао као жив, са спокојним, просвијетљеним лицем, без икаквих знакова тљења.
9. новембра служили су заупокојну обједну службу и отпојавање. Служио је епископ Дмитровски Питирим (Крилов). Саслуживао му је епископ Вартоломеј. Пред отпојавањем, у опроштајном слову, он је рекао: “Ми се данас опраштамо од изузетног, истински хришћанског пастира који, прешавши тешки пут, дође данас до нас без признака тљења, да би нам јавио силу духа једињења с Православљем во вјеки вјеков.” За вријеме Литургије, послије читања Јеванђеља, епископ Дмитровски Питирим је рекао: “Митрополит Сергиј ми је поручио да опростим и разријешим сва духовна чеда почившег баћушке оца Валентина; сва она од данас опет постају чланови једине Руске Православне Цркве”. Отпојавање је дуго трајало. У њему су учествовали о. А. Звјерев, о. Александар Пјатикрестовски, о. Сергиј Успенски, о. Владимир Амбарцумов, укупно – 11 свештеника и 5 ђакона, између њих и протођакон Георгије Хахлов и друг покојног оца Валентина о. Николај Офренов.
Бескрајним потоком је текао народ ка ковчегу, и по благослову Владике Питирима за сваког се подизао ваздух са лица, да би они који се праштају са оцем Валентином могли да се убиједе у нетљеност тијела љубљеног пастира.
Отац Валентин је сахрањен на Пјатницком гробљу, поред храма. 1940. године његови остаци били су пренесени на гробље “Ваведењске горе”, пошто се спремала ликвидација Пјатницког гробља. Гроб протојереја Валентина Свенцицког на Ваведењском (Њемачком) гробљу и данас често посјећују вјерници[7].
Књига “Дијалози” је најзначајније дјело о. В. Свенцицког. Књига је написана у духу православне црковности, одликује се необичном убједљивошћу у одбрани основа православне догматике у спору “Духовника”, представника православног свештенства, са “Непознатим”, интелектуалцем који нема вјеру и који пати од неспособности да је приобрете помоћу закључака хладног ума. У току спора “Непознати”, а по његовом трагу и читалац, постепено али сигурно и непоколебљиво бива убијеђен у истинитост хришћанског вјероучења. Књига посједује такву снагу убједљивости, да су многи и многи људи, од којих су неки касније постали свештенослужитељи, прочитавши је у рукопису, стицали вјеру и укрепљивали се у њој. Као и 60 година раније, она је сазвучна са тражењима савремених, истину тражећих људи, зато што је основана на православној вјери и на непромјенљивим законима духовног живота – на јединственом правилном путу, Богом датом путу ка спасењу.

Ђакон Леонид Калињин