Еволуција звезда

У уџбенику астрономије за III разред средњих школа уводи се појам еволуције звијезда и звјезданих система, као и читаве Васионе, и објашњава се како се та еволуција у претпоставци одвија.

Сматра се да се звијезда обично "рађа" захваљујући гравитационом сажимању расијане (дифузне) материје. Облак од гаса и прашине, претпоставља се, сажима се силама гравитације у току неколико стотина хиљада или чак и неколико стотина милиона година. Период сажимања зависи од почетне масе облака. Маса која се сажима се назива протозвијезда, и основно по чему се она разликује од обичне звијезде је у томе што се унутар ње температура још није попела до десетине милиона степени, када почињу термонуклеарне реакције (претварање водоника у хелијум и даље). Због тога протозвијезда не може да лучи видљиву свјетлост, али, с обзиром да ипак има прилично високу температуру, мора емитовати зраке и у радио и у инфрацрвеном дијапазону. Највјероватније мјесто гдје се протозвјезде могу налазити је у великим облацима гаса и прашине. До сада најбоље изучени комплекс облака гаса и прашине се налази у сазвјежђу Ориона, он у себи садржи и маглине, мало густије облаке гаса и прашине, и друге објекте.

Саопштивши ове податке, аутор школског уџбеника улијева наду и инсинуира читаоцу да се потрага за протозвијездама активно води у многим опсерваторијама. Пажљивији ученик може и сам да се запита: шта, значи ли то да ниједна протозвијезда, заправо, још увијек није пронађена? И заиста, међу астрономима не постоји јединствено мишљење - да ли се поједини фрагменти видљивих облака гаса и прашине могу сматрати протозвијездама, односно, скупинама материје које се очигледно гравитационо сажимају и загријавају. Протозвијезда мора постојати милионима година. Наша галаксија броји милионе милиона звијезда, најразлчитијих претпостављених "старости", али ни једно једино неспорно "звјездано младунче" - протозвијезда - није до сада пронађено. Зар то није помало чудно? Не говори ли нам то ништа против ове тако упроштене схеме еволуције звијезда?

Које су предности овог модела звјездане еволуције? - Има само једна: модел показује како се звијезде образују саме од себе, природним током догађаја у току веома дугог временског периода. Простије речено, модел је удобан по томе што искључује Творца и Промислитеља. Других, иманентно научних, предности, баш као и фактичких потврда за ову теорију, једноставно, нема.

Кад смо већ код тога, хипотезе о протозвијездама се не придржавају ни сви астрономи. Школа академика Амбарцумјана, например, претпоставља да су се звијезде образовале од некакве пред-звјездане материје, али о тој теорији се у уџбенику не говори ништа. А зар не би било простије, и логичније, претпоставити, ако се већ не види ни један једини објекат који би могао да буде прави звјездани "предак" - да су звијезде створене отприлике онакве какве су оне данас, при томе и не баш тако давно?

Али вратимо се моделу звјездане еволуције који се предлаже ученицима. Шта протозвијезду чека послије "запаљивања" и претварања у обичну звијезду? Указују се три могућа крајња стадијума: или је то обични угашени бијели патуљак, или неутронска звијезда, или "црна рупа". Овдје се, просто, ствари не називају својим именима: сва три исхода представљају стање топлотна смрт. У ствари, угашена звијезда, у којој су сви лаки елементи "изгорјели" превративши се у средње (погледај дијаграм нуклеарних потенцијала), не посједује више никакав сопствени извор енергије. Материја која се формирала у њој се налази у топлотној равнотежи са средином која је окружује. За угашену звијезду нема више никакве перспективе развоја. Што се неутронске звијезде или пак "црне рупе" тиче, у оквирима нама познатих закона ни за њихов развој нема, такође, никакве перспективе. Уопште је некоректно говорити о њиховој топлотној енергији, с обзиром да у њима и нема материје у уобичајеном схватању те ријечи, а нема ни било каквог топлотног кретања. Сва "рупа" представља једно џиновско, гравитацијом сабијено "језгро". Ни о каквој усмјереној енергији, ни о каквој уређеној структури овдје не може бити ни ријечи.

Такво стање се може назвати - не топлотна, него гравитациона смрт, али суштина ствари ту се уопште не мијења: у било којем случају ми ту видимо само деградацију звијезде, а никако не њену еволуцију. Еволуција подразумијева узлазећи развој. Дрва у пећи не преживљавају еволуцију, мада и пролазе кроз одређене фазе: од смеђег ка црвеном и даље до црног. Слично је и код "еволуције" звијезда. Извори "термонуклеарног горива" су потрошиви и "изгарање" се иреверзибилно претвара у топлоту која се предаје окружавајућој средини. Други извори енергије нису указани. О каквој еволуцији послије тога може уопште да се прича?

Савршено су неистините и потпуно произвољне претпоставке које се дају у уџбенику а тичу се идеје да експлозије супернова обогаћују међузвјездани простор тешким елементима. Да, истина је, за синтезу тешких језгара неопходна је импозантна енергија. Али та енергија мора бити усмјерена. Експлозије, као што је познато, производе разрушење и хаос, а не ред и не структуру. Ако захваљујући високој температури случајно и никне теже (и мање стабилно) језгро, оно ће се тим прије много лакше распасти, захваљујући истој тој температури, и то приликом првог судара са било којом честицом. Исто ово важ и за хемијска једињења: случајно настале, те због тога и мање стабилни молекули истог тог трена ће се и разложити обратним током реакције; да би се оно што је добијено усмјереном синтезом очувало, производ реакције је неопходно што је могуће брже уклонити из реактора. Али о хемијским једињењима подробније ће бити говорено мало касније.

И тако, дакле, поријекло тешких елемената у Васиони остаје загонетка. Исто тако, савршено је нејасно - у оквирима традиционалних материјалистичких представа - поријекло самих звијезда, као што су непотврђени и било какви постепени путеви њиховог развоја. А сада, да видимо - какве су претпоставке научника о поријеклу Васионе у цјелини? 

У школском уџбенику астрономије излаже се теорија која је донедавно била веома широко распрострањена - теорија по којој је Васиона никла као резултат такозваног "великог праска" првобитног супергустог језгра које се потом распршило у масу састављену од гаса и прашине, од којих су се касније и формирале - прво протозвијезде, а касније и саме звијезде. Какви су узроци довели до експлозије језгра, каква је енергија условила експлозију? На то питање се за сада не даје одговор на основу тешко оспоривог аргумента: у таквом суперзгуснутом стању материје могли су дјеловати нама савршено непознати природни закони. Било како било, енергија те експлозије морала је бити заиста огромна, јер је требала да надвлада колосалне силе гравитације, а осим тога и да обезбиједи потенцијалну енергију будућих нуклеарних реакција.

Основа за ту теорију је претпостављено међусобно удаљавање галаксија, односно, ширење Васионе. Познато је да зрачење било каквих таласа било којег извора који се од пријемника удаљава пријемник прима са мањом фреквенцијом (и већом дужином таласа), него што је властита фреквенција извора таласа.

Сл. 3. Таласи на води које праве пливачи. Други плива брже.

Та се појава назива Доплеров ефекат, она се изучава у школским уџбеницима и мора бити позната ученицима. Као веома илустративан примјер доплеровог ефекта може да послужи посматрање кругова на води који се шире од пливача. Испред пливача таласи као да су спљоштени, а иза њега су знатно шири, него што би били када би воду таласао налазећи се на истом мјесту (Сл. 3).

Властита фреквенција зрачења звијезда одређује се на основу њихових спектара. Сваки елемент, напримјер водоник или хелијум, има одређени скуп својих фреквенција зрачења. Установљено је да спектри удаљених звијезда имају готово дословце истовјетан спектар као и њима одговарајући елементи који се налазе код нас на Земљи, али само са малим помаком свих линија спектра према страни увећавања дужине таласа - према црвеној страни спектра. Та је појава у астрономији названа "црвени помак" и тумачи се као посљедица међусобног удаљавања свих астрономских објеката и доплеровог ефекта.

У уџбенику астрономије се наводи прост начин одређивања брзине удаљавања објекта - извора зрачења на основу величине "црвеног помака", ако је он заиста условљен доплеровим ефектом. На тај начин се експериментално може одредити брзина "разбјежавања" свих астрономских објеката у Васиони.

Али, шта нам даје брзина удаљавања објекта од нас? Користећи најпростије методе сабирања вектора, лако је показати да ако се двије тачке удаљавају од треће брзинама пропорционалним удаљеностима од ње, онда се и једна од друге удаљавају брзином која је пропорционална растојању између њих, при чему са истим коефицијентом пропорционалности (сл. 4). Полазећи од тога да ниједна звијезда у Васиони не може овладавати неким изузетним особинама, логично је претпоставити да се све звијезде и галаксије удаљавају једне од других брзинама пропорционалним растојањима између њих, па се на тај начин Васиона шири.

Ова претпоставка се у школском уџбенику даје под називом Хаблов закон, који гласи да је брзина удаљавања галаксије од нас пропорционална њеној удаљености од нас.

Коефицијент те пропорционалности приближно су оцијенили на основу посматрања релативно блиских објеката, од којих се удаљеност може одредити геометријским методама (по годишњим паралаксама). 

Прихавативши приближну вриједност тог коефицијента, и назвавши га "константа Хабла", по "Хабловом закону" су одредили растојања до свих далеких астрономских објеката, на основу величина "црвени помак" линија у њиховим спектрима. 

Треба се са великом пажњом зауставити на овом прорачуну. Сви милиони и милијарде свјетлосних година којима су измјерена астрономска растојања - а то значи и милиони и милијарде година еволуције звјезданих година - израчунате су само на основу Хабловог закона, са свим његовим претпоставкама и апроксимацијама, и не подлијежу експерименталној провјери другим методама. Покушај да се геометријским методом одреди тачна удаљеност удаљених звијезда једнак је покушају да се одреди удаљеност куле светионика чији се сигнали виде на крају хоризонта тако што ће се нањ погледати прво лијевим, а онда десним оком. Сходно томе, ако се претпоставке о "црвеном помаку" покажу непоуздане, теорија "великог праска" и ширеће Васионе ће се морати поново размотрити у другом свијетлу, баш као и вриједности старости астрономских објеката које се данас мјере у милијардама година.

Поновимо још једном кориштене али недоказане претпоставке Хабловог закона:

- "црвени помак" у спектрима далеких галаксија условљен је искључиво и само доплеровим ефектом;

- удаљености галаксија пропорционалне су брзинама њиховог разбјежавања.

Што се тиче друге претпоставке, потпуно је нејасно какве силе које се супротстављају гравитацији Васионе обезбјеђују убрзано разбјежавање галаксија. То не може бити ни једна од у природи познатих сила: ни гравитациона (која мора правити препреке убрзаном удаљавању), ни електромагнетна, ни "јака" унутар-нуклеусна, ни "слаба" сила.

Осим тога, у школском уџбенику се признаје да видљиви дио Васионе има јајасту структуру, скупине галаксија се наизмјенично смјењују са огромним празним просторима. Ипак, заједно са овим се претпоставља да је у цјелини Васиона униформна и изотропна, налик на парче камена пемзе, који је у цјелини униформан, без обзира на многе поре и празнине. Тешко је, међутим, повјеровати да је чак и таква структура могла да буде резултат експлозије, а уз то се показало да, као што је откривено 1989. године, видљива Васиона суштински неуниформна и неизотропна. Био је откривен читав "зид" састављен од група галаксија који се простире над сјевером од хоризонта до хоризонта и који садржи основну масу материје Метагалаксије. Такво неравномјерно устројство Васионе никако не може бити посљедица "великог праска".

Још једна потешкоћа за теорију ширеће Васионе се састоји у томе да већина видљивих галаксија има јасно изражену спиралну структуру и осно ротирање око центра. Самопроизвољно ницање таквог "заврнутог" стања галаксије противрјечи закону очувања момента импулса. Нема ни потребе говорити да тако уређену структуру, каква је спирална ротирајућа галаксија, експлозија не може створити, него само разрушити.

Као једну од посљедица "великог праска" претпоставили су и постојање тзв. "позадинског" зрачења, које је и било пронађено. Његова је енергија толико мала, да одговара температури од око 3оК. Посљедња истраживања помоћу телескопа "Хабл" показала су да је позадинско зрачење неравномјерно толико да се оно не може сматрати ехом експлозије. Са друге стране, некакво позадинско зрачење мора постојати у цијелој Васиони, зато што сва тијела која имају температуру већу од апсолутне нуле морају нешто да зраче. Што се Васиона више приближава својој топлотној смрти, тим веће мора бити то нискотемпературно зрачење. При томе његова неравномјерност мора одговарати неравномјерности распршености материје по Васиони.

Све ово заједно прилично озбиљно оповргава теорију "великог праска" и ширења Васионе. У сваком случају, ако се то и може назвати експлозијом, она апсолутно није ни налик ни на какве науци до сада познате експлозије, и уопште није протицала по данас постојећим законима природе. Присталице теорије су спремни да то признају. Али, како су се онда послије тога ипак успоставили садашњи природни закони? У било којем случају, ток ствари који прижељкују материјалисти - "само од себе" - никако не може објаснити реалност.

У принципу, акт којим је Бог створио космос може да се зове и експлозија - ствар није у ријечима. Ствар је у томе да Васиона, њена уређена енергија и њена структура не могу бити узрок сами себи, они морају имати неки вањски узрок свог појављивања. 

Већ смо говорили да се сва растојања до удаљених објеката у Васиони одређују на основу црвеног помака, који се базира на доплеровом ефекту. То је астрономима дало вриједности у милијардама свјетлосних година и милијардугодишње старости звијезда и галаксија. Али и овдје се реалност показала много сложенија од схема.

Највеће потешкоће, као што се и могло очекивати, задају најудаљенији (према таквој астрономској теорији најудаљенији) објекти, прије свега квазари. Ако се њихове димензије, брзина и удаљеност до њих израчунају по доплеровом ефекту и црвеном помаку, и ако се узме у обзир да је њихова освијетљеност обрнуто пропорционална квадрату удаљености од њих, испашће да никакви науци познати извори енергије, укључујући и термонуклеарну синтезу, не могу обезбиједити тако висок ниво зрачења, какав се уочава код квазара у читавом дијапазону фреквенција. О томе нас такође обавјештава школски уџбеник, без икаквих коментара.

Осим тога, пронађени су веома удаљени објекти у Васиони чије се релативне брзине, ако се израчунају по доплеровом ефекту, приближавају брзини свјетлости. О томе нас такође информише школски уџбеник, али прећуткује да израчунате вриједности релативних брзина у неким случајевима вишеструко надмашују брзину свјетлости. И то је, такође, израчунато на основу доплеровог ефекта.

Даље, ако се по црвеном помаку и Хабловом закону одреде димензије и брзине удаљених галаксија, а на основу тога се израчунају и њихове масе, показаће се да су те масе 50 пута мање него што је неопходно да би се одржавала гравитациона стабилност груписања звијезда у тим галаксијама. Претпоставку да недостајућу "сакривену масу" сачињавају "црне рупе" - а та "сакривена маса" представља 98% масе звјездане скупине - нису потврдила никакве опсервације, пошто би се "црне рупе" могле открити на основу рентгенског зрачења; међутим, оне нису пронађене.

Све те потешкоће нас тјерају да се запитамо: а може ли бити да се ти удаљени објекти налазе и не баш тако далеко, и да не лете толико брзо, и постоје не баш тако давно? Када би било тако, и квазари би имали енергије, и галактичке скупине би имале масе да одржавају своје зрачење и стабилност.

Према посљедњим открићима, вриједности црвеног помака у спектру нису континуалне (тј. не примају случајне вриједности), него припадају дискретном скупу величина. Црвени помак, као и фреквенција зрачења атома, показало се, не може да прима случајне вриједности. Ако је то тако, онда никаквог "Хабловог закона", једноставно, нема, зато што би у том случају брзине међусобних удаљавања галаксија морале да расту у скоковима, а не линеарно. У сваком случају, више је немогуће "црвени помак" објашњавати доплеровим ефектом. А за науку проблем поново остаје отворен: да ли се Васиона шири, колике су њене димензије, колико је она стара?

Постоји претпоставка да се "црвени помак" може објаснити губитком енергије зрачења које пролази огромна растојања. Према познатој Планковој формули, ово смањивање енергије свјетлости мора да смањује њену фреквенцију - одатле и "црвени помак". Али има и другачијих претпоставки. 

1987. године, независно један од другог, научници В.С.Троицки са радио-физичког института у Нижњем Новгороду и аустралијски астроном Б.Сатерфилд дошли су до закључка да се у току времена брзина светлости смањује, при томе експоненцијално, тако да је у периоду од посљедњих 10 000 година морала опасти за десет милиона пута. Мјерења брзине свјетлости у посљедњих 200 година дају основу да се примјети тенденција њеног опадања. Али тај временски период је превише мали, а грешке приликом првих мјерења су веће од данашњих. Смањивање брзине свјетлости за посљедња два вијека износи отприлике свега 0,5 % (Сл. 5).

Ако је у непосредним мјерењима тешко уочити промјену брзине свјетлости, много је лакше уловити полупостотно разилажење у времену астрономских часовника са часовницима базираним на радиоактивном распаду, који је пропорционалан брзини свјетлости. За неколико година лако се уочава разилажење двају типова часовника за једну секунду, и самим тим открива промјена брзине свјетлости са тачношћу од хиљадитог дијела секунде.

И - такво разилажење часовника стварно је забиљежено! Брзина свјетлости стварно се смањује у времену.

Троицки-Сатерфилдова хипотеза смјела је само по својим размјерама. Међутим, тешко да је уопште могуће данас реконструисати динамику промјене брзине свјетлости уназад неколико хиљада година. Ова хипотеза, пак, омогућава да се објасни како је свјетлост од далеких галаксија могла релативно брзо доћи до Земље, и самим тим и да се смањи претпостављена старост Васионе до свега неколико хиљада година. Лако се тада објашњавају и "надсвјетлосне" релативне брзине објеката, које ми данас видимо онакве какви су они изгледали у временима када је свјетлост имала много већу брзину.

Сл. 5. Како се мијењала брзина свјетлости са временом?  

"Црвени помак" такође добија врло просто објашњење захваљујући хипотези Троицког-Сатерфилда. Ако је брзина свјетлости у прошлости била већа, онда је и ради одржавања исте те енергије некада давно излучене свјетлости (коју данас ми опажамо) дужина њених таласа морала бити мања, што данас и резултира "црвеним помаком".

Скида се са дневног реда и проблем "сакривене масе" далеких галаксија. Ако се удаљеност тих објеката коректује у правцу смањења, а сходно томе се смање и њихове димензије, маса неопходна за гравитациону стабилност галаксије ће се сама од себе енормно смањити.

Напокон, најзадивљујуће од свих открића посљедњих година, које потиче из недавне 1986. године, састоји се у томе да величина црвеног помака за разне објекте не може бити било каква, него може да поприма само дискретне величине, што важи и за властите фреквенције спектра било којег атома. Ако се то потврди, "црвени помак" се уопште не смије објашњавати доплеровим ефектом, и тада ми не можемо да кажемо дефинитивно ништа о удаљености далеких звијезда од нас, а тим прије о њиховој старости.

Било како било, давао нам "црвени помак" ма какве полазне бројеве за прорачуне или не, ми немамо никаквих основа да тврдимо да се старост Васионе може мјерити милијардама, па чак ни милионима година. Са научне тачке гледишта, то је једноставно недоказана и нејасна претпоставка. Међутим, постоје и поузданија 

1. Гроздасте скупине

Тако се називају врло тијесно спрегнуте групе од по неколико хиљада звијезда које су повезане гравитационим силом и крећу се као једна цјелина. Само у нашој Галаксији нађено их је више од стотину. Еволуционисти их сматрају најстаријим објектима Галаксије, на основу тога што се састоје од звијезда - црвених џинова, а увријежено је мишљење да такве димензије звијезда представљају крај њихове еволуције.

Међутим, брзине кретања таквих гроздастих скупина звијезда су толике, да би чак и за један милион година оне изашле изван граница наше Галаксије. При чему су брзине и удаљености таквих скупина израчунате геометријски, а не по "црвеном помаку", те се због тога може сматрати да су много вјеродостојније.

Осим тога, да су те звјездане скупине милионима година боравиле у нашој Галаксији, оне би се под дејством гравитације морале истегнути у страну од њеног центра, и на тај начин изгубити своју форму. Али ни то се такође не уочава.

Још један проблем - сунчани ветар, то јест, струје честица које избацује свака звијезда. За једну звијезду ти потоци који се расијавају око ње не представљају нешто битно, али ако се они помноже са десетином хиљада звијезда па још се то растегне на милијарде година, оне би морале представљати знатну количину међузвјезданог гаса и прашине (процјењује се - до 50 маса нашег Сунца), а ништа ни налик на то није пронађено ни у једној од 50 проучаваних гроздастих скупина Галаксије.

Све то упућује на закључак да гроздасте скупине звијезда - најдревнији објекти Галаксије - постоје не више од милион година.

2. Спиралне галаксије

Већина посматраних галаксија има спиралну форму. Оне ротирају око свог центра, јер би, у противном случају, звијезде под дејством гравитације једноставно упале у тај центар. О ротацији галаксија свједочи и "црвени помак", који је различит за различите дијелове галаксије: једна половина се креће "од нас", а друга - "на нас", зато за релативно блиске галаксије не би требало да има проблема са примјеном доплеровог ефекта. Посматрања показују да су спирале које се уврћу направиле не више од једног, евентуално два окрета, а брзина њиховог увртања - израчуната на основу доплеровог ефекта, или из једнакости гравитационих и центрипеталних сила - износи ред величине примјерно један окрет у 100 милиона година. Дакле, тим галаксијама нема више од 200 милиона година, зато што оне никако и никада, за сву своју историју, нису могле постојати а да се не уврћу. Уствари, оне су још млађе, зато што су и почеле да постоје већ у уврнутом стању (Сл. 6). 

Сл. 6. Спирална галаксија. 

3. "Мостови" од материје

У удаљеним галактичким скупинама између неких галаксија постоје као неки "мостови" од материје, при чему се галаксије међусобно удаљавају великим брзинама. Очигледно је да би се за милијарде година таквог "разбјежавања" галаксија ти мостови неминовно срушили. Штавише: прије само пар милиона година такве галаксије би морале да дотичу једна другу.

Завршавајући разговор о космогонији у цјелини, наведимо неке изјаве специјалиста - астрофизичара.

1989. година. Часопис "Nature": "Не само да је теорија "великог праска" неприхватљива са философске тачке гледишта, - она представља ужасно упроштен поглед на поријекло Васионе и тешко да ће проживјети наредних 10 година. У свим аспектима (осим, наравно, комфора) тај поглед на поријекло свијета апсолутно је неодржив. Ницање Васионе - то је посљедица узрока који се не може нити спознати, нити чак ни разматрати".

Др Вилијам Саундерс из Оксфорда: "Данас, по први пут у посљедњих 10 година, остали смо без икакве прихватљиве теорије која би могла да објасни космогонију у цјелини".

1990. година. Часопис "New Scientis": "Многе донедавно признате теорије формирања галаксија ће се распасти у прах и пепео, само ако подаци које добијамо и даље буду потврђивали неизотропност позадинског зрачења... Теорију "великог праска" очекују велике непријатности." 

И у нашем сунчевом систему постоје свједочанства о његовом младом узрасту. Размотримо неке од њих.

1. Комете

Комете су прилично мала астрономска тијела која се окрећу око Сунца по веома растегнутим, "на кобасицу налик" елиптичним орбитама. Када пролази у близини Сунца, комета, која се углавном састоји од смјесе смрзнутих гасова и паре - метана, амонијака, угљених киселина и др. сваки пут губи дио своје масе, која формира карактеристичан свијетлећи "реп" (Сл. 7). Комете са малим периодом окретања, губећи масу истим таквим темпом, каквим га губе данас, у потпуности би испариле за отприлике 10 хиљада година, а за комете великог периода ротације та цифра износи не више од једног милиона година. У Сунчевом систему је избројано већ више од неколико стотина комета. 

Да би се спасила теорија по којој је Сунчев систем стар неколико милијарди година, изнијета је претпоставка да изван његових граница постоји као некакав облак комета који непрестано попуњава њихов недостатак. Међутим, ништа ни налик на такав облак није пронађено, иако максимална удаљеност комета од Сунца и није толико велика - отприлике као радијус Плутонове орбите. Једини излаз је - да се призна да комете не постоје толико дуго.

2. Метеорска прашина

Са вјештачких сателита који су пуштени у орбиту око Земље добијени су подаци о томе колико прашине сваке године пада на Земљу и какав је њен састав. За 4,5 милијарди година, колико се претпоставља да је стара Земља, морало би да се накупи 18-метарски слој такве прашине. Атмосфера и вода, наравно, би морале смести ту прашину и помијешшати је са свим осталим слојевима Земљине коре. Међутим, показало се да у земљиној кори постоји огромни недостатак никла - основне компоненте космичке прашине. Стварни садржај никла на Земљи је сто пута мањи од онога који би морала донијети само космичка прашина само за једну милијарду година.

На Мјесецу, пак, нема нити воде, нити атмосфере. Космичку прашину са површине Мјесеца нема, практично, ко да помете. Приликом искрцавања космичких станица на Мјесец претпостављало се да ће станица у потпуности утонути у прашину. На апарат који се спуштао биле су уграђене широке "шапе", да не би превише утонуо у прах. Али предострожност се показала као сувишна. Слој прашине на Мјесецу је мјерен на разним мјестима, и креће се од једног до три милиметра, што за данашњи темпо таложења прашине одговара старости мјесеца од око 10 хиљада година.

При томе треба имати у виду да се општа количина прашине у Сунчевом систему мора само смањивати са временом. Прашина се под дејством гравитације непрекидно креће пут Сунца, планета и астероида, као и под дејством свјетлосног притиска. На тај начин она мора бити стално "издувавана" или "пометена" из Сунчевог система. Мале величине њеног талога, па и само њено присуство у Сунчевом систему (прашина још није "пометена") - свједоче да Сунчев систем није старији од 10 хиљада година.

3. Мјесец је млад

О старости Мјесеца индиректно свједоче сљедећи подаци. Као прво, Мјесец наставља да се хлади, његова површина лучи више топлоте него што је од Сунца прима. Као друго, Мјесец има магнетно поље, а апарати које су оставиле космонаутске експедиције су забиљежили мјесецотресе. О томе нас информише чак и уџбеник астрономије, не правећи, ипак, очигледни закључак - да Мјесец има усијано течно језгро, које не би могло постојати у тако малом тијелу које нема заштитни топлотно-изолациони слој атмосфере, када би том тијелу заиста било око милијарду година.

Осим тога, откривено је да се Мјесец удаљава од Земље брзином отприлике 5 cm за годину. Двије милијарде година уназад са таквим темпом удаљавања он би морао бити толико близу Земље, да би или пао на њу, или би се тако брзо окретао око Земље, да би уништио сав живот на њој џиновским деформацијама које би изазивале плима и осека.

4. Сажимање Сунца

1979. године познати астроном Џек Едн из опсерваторије "Хај Олтитјуд" (Колорадо, САД) открио је да се Сунце сажима, и то таквим темпом, да ће оно, ако му се сажимање не прекрати, ишчезнути у току пар стотина хиљада година. То је било потврђено добро познатом ријеткошћу количине Сунчевих неутрина, чије одсуство говори о томе да горење Сунца не потиче од процеса термонуклеарне синтезе, него захваљујући енергији гравитационог сажимања.

Касније је факат сажимања Сунца био више пута потврђен, иако се брзина сажимања узима што је могуће мања - јер, треба већ некако, јел'тен, спасити његове толике милијарде година! Али и при најмањим брзинама сажимања, које се прeтпостављају данас у науци, милион година уназад Сунце је на нашем небу морало бити два пута веће него што је данас, и то - обратите пажњу - на врхунцу претпостављеног леденог доба!

Једина шанса да се спасу милијарде година историје Сунца била је претпоставка да Сунце пулсира, тј. да се час сажима, час надима, иако нико не може ни да претпостави шта би могло да изазива то пулсирање. Ипак, у посљедњих 300 година, откако има података о Сунцу, оно се непрекидно сажима, тако да идеја пулсирања Сунца - то није ништа више од покушаја да се оно о чему се машта прикаже као стварно. 

Постоје и друга, не мање упечатљива свједочанства о кратком постојању космоса. Треба запамтити да уопште ни једна од тих процјена не може да се сматра принципијелно тачном, зато што нико није посматрао настанак Васионе, нити ико може да барем на тренутак погледа на њу из другог угла, са мјеста знатно удаљеног од Земље. Одавде слиједи да нема дефинитивно никаквих основа да се претпоставке о милијардугодишњој старости космоса третирају као ма колико вјеродостојне. При томе, било која метода датирања прошлости која даје мања ограничења у времену (уз све остале једнаке услове), сигурно је поузданија, барем из два разлога:

А. Релативно недавни процеси су могли протицати са много већом вјероватноћом да буду налик на садашње, него што је то случај са давнијим. Напримјер, брзина свјетлости, ма како се она мијењала у времену, посљедњих хиљаду година вјероватно је била ближа својој садашњој вриједности, него што је могло бити икада у некој далекој прошлости.

Б. У краткотрајним процесима вјероватноћа уплива вањских фактора и појава које би могле да промијене ток процеса је мања него што је код дуготрајних процеса. Другим ријечима, обезбиједити спокојан и равномјеран ток дуготрајног процеса без вањских уплива је много сложеније него у току краткорочног процеса.

Нема никаквих основа за претпоставку да ће се у будућности појавити тачнији методи за процјену старости космоса. Проблем сталности брзине процеса и његових почетних услова увијек ће одводити питање у област претпоставки. У сљедећој лекцији подробније ћемо размотрити више или мање вјеродостојне процјене старости Земље.

Међутим, ма колико да претпоставимо да је стар космос, савршено је невјероватно његово самопроизвољно појављивање. Закон очувања, једноставно, не даје материји "дозволу" да створи саму себе. Други закон термодинамике (а када се он рашири, и закон информатике) не даје материји "право" да сама себе уреди. И за једно и за друго неопходан је вањски узрок - Стваралаштво и Промишљање Свемогућег и Свезнајућег Бога.