Црква у историји

Црква је свеобухватна Тајна света и живота. По речима св. Григорија Нисијског, већ је стварање света био тајанствени почетак стварања Цркве; дејством и присуством у њему вечног Слова (Смисла) Божијег. То дејство и присуство још је израженије у настанку човека као словесног (смисаоног) бића, силом Духа Божијег; такође у сталном Божанском Промислу о човеку и свету, нарочито о Изабраном народу Божијем. Када је пак дошла пунота времена, посла Бог то вечно Слово своје, Сина свога Јединородног, да преко Њега и у Њему подари свету и човеку спасење, савршенство и Пуноту живота. Његовим оваплоћењем и целокупним богочовечанским делом коначно је обликована и утемељена Црква Божија. Она је његово Тело а он њена вечна Глава. И као што је Света Тројица један Бог, и један је Исус Христос Спаситељ наш, тако је и Црква Божја једна, света, саборна и апостолска. Све твари и сва бића призвани су да уђу у ту једну Цркву, да њоме и у њој истински “узрастамо у Онога који је Глава – Христос” (Еф. 4,15).

Историја Цркве Божије почиње проповедањем и страдањем Апостола. Њене прве свете странице су описане у “Делима Апостолским” (написао их је свети Евангелист Лука, који је био и први иконописац – насликао је икону Мајке Божије са Богодететом Исусом). У Делима Апостолским је описано и мучеништво за Христа Св. Архиђакона Стефана и Апостола Јакова, Брата Јована Богослова. Од тада па до данас и до краја века и света, мученичка крв је била и остала семе за нове хришћане. Започета силаском духа Светога и делима Апостола, историја Цркве се наставља забележена у безбројним житијама о подвизима Светих и Мученика кроз векове. Историја Цркве и Еванђеље Христово се и данас пишу, и писаће се непрекидно до краја света и века. Али не пером и мастилом, него дејством Духа Светога, који обједињава вером, подвизима и саможртвовањем препорођене и просвећене душе.

О свему томе нам сведоче Посланице Светих Апостола, особито четрнаест посланица Апостола Павла; он је прво био гонитељ хришћана, а пошто му се Христос Господ јавио на путу за Дамаск – један од највећих благовесника истине Христове свих времена. Дивне Посланице су нам оставили и Апостол Петар (две), Апостол Јован (три Посланице и Откривење Јованово) и Апостоли Јуда и Јаков. Све те Посланице су органски део Новог завета и продужење четири Еванђеља, у којима је описан живот Господа Христа.

Продужили су њихови наследници:  Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. То је црквена јерархија. Она води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу.
Апостолско проповедање Христа и њихово свето дело продужују и сви хришћани. Сви хришћани су позвани да буду апостоли Христови, да буду со и светлост свету; да буду сведоци Христови – речју, делима, а ако затреба и мученичком крвљу. Јер Народ Божији је чувар вере православне ако би висока јерархија затајила.
Избор и посвећење у православну јерархију иде одозго, са неба. Лично Христос је изабрао дванаест Апостола. Они су, касније, изабирали прве епископе, а епископски сабори су изабрали нове епископе. У ствари, Христос Духом Светим и даље позива у апостолску службу Своје избранике – преко Архијерејских сабора. Значи, Православна Црква је Јединоначалије Свете Тројице, Божије Царство на Земљи. Али напоменимо одмах још ово: наш Цар и Бог, Исус Христос, био је на Земљи радник, дрводеља. Он је дошао са неба да нас ослободи од свих комплекса: најужаснијег комплекса страха од смрти, Својим васкрсењем, као и најсмешнијег комплекса школских диплома, Својим указивањем љубави према свима, јер сваки човек је незаменљив уникат, без обзира на степен образовања или необразовања.
Супротно од Цркве православне, избор у демократијама иде одоздо, од већине гласача. Маса бира свог делегата и уздиже га у фотељу парламента или у владу.

Свештеници су добили и дар да лече вернике који болују од гриже савести и кају се пре Богом и пред Ангелима. Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехове пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самога Господа Исуса Христа, од саме Цркве, јер је сваки грех – грех против Бога, против Цркве, против људи и свих створења. Без исповести нема правог покајања, а без покајања нема спасења. Тајну Покајања је установио Господ после Васкрсења, кад је рекао ученицима: “Примите Духа Светога. Којима отпустите грехе, отпустиће им се; и којима задржите, задржаће се”. Ту се опраштају греси учињени после Крштења.
Господ је дао својим Ученицима и њиховим наследницима благодат опраштања и исцељивања душевних и телесних немоћи и у Светој Тајни Јелеосвећења (Свештања масла). Још су Апостоли, по заповести Христовој, “мазали уљем болеснике и исцељивали их”. Тако ради Црква и до данас: свештеници читају молитве и одломке из Новог завета, благосиљају уље и њиме помазују седам пута болесника у име Господње, и Господ га исцељује од душевне немоћи – греха, а и од телесне болести, по мери вере и усрдности молитве.

Обично кажемо да у Цркви има седам Светих Тајни, јер број седам означава савршенство. Међутим, у Цркви су безбројне свете тајне: све је у њој Света Тајна, цео њен благодатни богочовечански живот. И освећење водице је Света Тајна, и монашење и освећење храма или иконе; и освећење домова, и бунара и освећење сваке ствари. И свака молитва је света тајна јер њоме силази на нас и на наше дарове и на створења иста Божија Сила, иста благодат Духа Светога. Сваки, и нечујни, призив Духа Светога и сусрет са Њим, прераста и претвара се у Свету Тајну општења са Христом, који је неописива и неизрецива Светајна живота и  свемира.

Апостоли нису све записали што је Господ говорио. Јер, по речима вољеног Христовог ученика Евангелиста Јована, кад би се све записало што је Исус учинио, ни у цео свет не би могле стати написане књиге. Многе ствари и тајне Апостоли су усмено предали и сачували, а то се као Свето Предање преносило усмено са поколења на поколење. Тако је например сачуван обичај окретања према истоку за време молитве, знак крста, поштовања икона и сл. Свето писмо је записано, а Свето Предање назаписано Свето Откривење. Свето Предање је присуство Духа Светога у свима поколењима православних, до краја света и века, без обзира на њихов број; оно је плод тајанствене сарадње Духа Светога са духоносним људима. То живо и животворно Свето Предање, које собом обухвата и писану Божју реч и назаписано искуство светих људи, особито је посведочено у делима Светих Отаца Цркве, црквеним канонским Правилима, одлукама Васељенских сабора и њима потврђених, помесних сабора Цркве.

То су били јеврејски првосвештеници и кнезови који нису поверовали у Христа као Бога и Господа и обећаног Спаситеља. Ускоро су хришћане почели да гоне и многобошци на челу са римским царевима. Римски цареви су захтевали од хришћана да се клањају многим боговима, а и њима самим као божанствима. Хришћани се нису хтели клањати никоме другоме сем Христу,  једином истинитом Богу. Зато су они били бацани пред звери, мучени, разапињани и убијани. То страшно гоњење хришћана трајало је све до св. цара Константина који је Миланским едиктом прогласио слободу хришћанске вере (313 г.). Тада почиње нови хиљадугодишњи период живота Цркве Христове. Име Христово се проповеда и на Истоку и на Западу и на Северу и на Југу. Многи народи су у том периоду примили хришћанску веру. Црква је, и поред унутрашњих и спољашњих тешкоћа, које никад нису престајале, уродила дивним плодовима и обогатила Царство небеско безбројним светитељима, подвижницима, мученицима, дивним књижевним делима, величанственим храмовима, иконама и фрескама.

То су скупови Светих Отаца и учених богослова из целога хришћанског света, на којима се расправљало о основним питањима вере и црквеног живота. Свети Оци, епископи Цркве, на тим Саборима су бранили православну веру од јеретичких заблуда и лажних учења. Кад је престало спољашње гоњење Цркве, онда су се појавили унутрашњи непријатељи вере, лажни учитељи (звани јеретици), који су покушавали да разоре једину, свету, саборну и апостолску Цркву и пуноту истине у њој. Црква је такве на Васељенским саборима осудила. Поред тих свеопштих Сабора било је и Помесних сабора. Њих су сазивале поједине помесне Цркве. Одлуке многих од тих Сабора касније су признате на Васељенским саборима као општеважеће за целу Цркву. Васељенски сабори су били и остали највиша власт у Православној цркви.

Први Сабор је сазван још у апостолско време у светом граду Јерусалиму (51. г.). Он се зове Апостолски сабор. На том сабору, надахнути Духом Светим, Апостоли су донели одлуку да обрезање није обавезно за оне који из многобоштва долазе да се крсте. Од њих се тражи да се чувају само од идолских жртава, од блуда, да не једу месо удављених животиња и животињску крв. Одлука Апостолског сабора почиње речима: “Изволи се Духу Светоме и нама…” То значи да је Цркве непогрешива само онда када је верна Духу Светоме и када саборно доноси своје одлуке.

Било је седам Васељенских сабора, а Помесних много више, и то до најновијих времена (одлуке неких од Помесних сабора, и ранијих и новијих, имају васељенски значај, самим тим што их је цела Православна црква прихватила као своје). На Првом и Другом васељенском сабору, сазваном у Никеји (325) и Цариграду (381), Свети Оци су борећи се против Арија и духобораца, саставили сажето Исповедање вере, звано Символ вере, који и данас читамо и певамо на свакој Св. Литургији.
На Трећем васељенском сабору (431. г. у Ефесу) Свети Оци су посведочили да је Пресвета Дева Марија заиста Богородица, јер је Бога родила у човечанском телу. Они, заједно са светим Апостолима и свима Светима, исповедају једног и истог Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, а од Духа Светог и Пресвете Деве у времену.
Не Четвртом (451), Петом (553) и Шестом  васељенском сабору (680) богомудри оци бране од монофизита и монотелита и посведочују исто оно што и сви претходни Сабори: да је Богочовек, савршени Бог и савршени човек, у двема природама и са две воље и енергије, божанском и човечанском. То се види у Гетсиманској грани, где се Христос потресно моли: “Оче, ако је могуће да ме мимоиђе Чаша ова”… Ту је дошла до израза и човечанска воља у Христу. Јер по својој вољи човек, природно, не жели да умре.
Седми васељенски сабор (787) потврђује исту ту истину о Господу Христу и Његовом оваплоћењу (учовечењу), али овога пута кроз одбрану поштовања светих Икона: прво Његове Иконе, па онда и осталих икона: Богородице, Ангела и свих Светих. Иконоборци су, наиме, тврдили да је поштовање икона – повратак у идолопоклонство. Међутим, Свети Оци су објаснили и показали да се хришћани не клањају дрвету на коме су иконе насликане. Они преко иконе изражавају своје поштовање и љубав према прволику, према ономе ко је на њима насликан. Иконе су Еванђеље у бојама, веронаука за очи. Њима се освећује човеково око и открива Лепота Божјег лика. Оне су, и то је најважније, сведочанство да је Бог заиста постао човек, да би човек могао да се спасе од ђавола, греха и смрти и да, најзад, постане Бог по благодати. Поштујући и целивајући свете иконе ми одајемо преко њих поштовање Христу и Светима у којима обитава Бог. Тако на иконама ми видимо колико је “Диван Бог у светима својим”. Иконе су застава Православне цркве, знак препознавања међу свим неправославним хришћанима и верама. Зато они који не поштују свете Иконе, показују да не знају дух Светог писма и да, скривено или јавно, не верују да је Бог постао човек. Но иконе не могу и не смеју бити сликане било како: оне треба да буду сликане у духу Еванђеља и сагласно многовековном искуству светих иконописаца православне Цркве (потврђеном и разрађеном у православној Византији, у Србији Немањића, у православној Русији и другде.).

Многи прихватају, и не без разлога, као Васељенски и Сабор одржан у Цариграду за време св. Фотија, патријарха цариградског (867. г.) на коме је осуђено западно лажно учење, унесено и у Символ вере да Свети Дух исходи  од Оца “и од Сина (Филиокве). Тај додатак, доцније, постао је један од главних разлога да се Римокатоличка црква одвојила од једине, свете, саборне и апостолске Цркве православне.
Васељенског карактера су и одлуке исихастичког Сабора одржаног такође у Цариграду (1351. г.). На том Сабору је узето у заштиту богонадахнуто учење Цркве о вечној Таворској светлости, тј. о вечним божанским енергијама, којима је Тројични Бог стварно присутан у историји света и човека. Штитећи праву веру од јеретика варламита, и сведочећи истинитост разлике између божанске суштине и божанске енергије, Оци овог Сабора, на челу са св. Григоријем Паламом, бранили су цело Откривење и вековно благодатно искуство Цркве као и могућност стварног општења између Бога и човека. Кроз то су бранили једину наду за човека и могућност његовог бескрајног узрастања, вечном и нествореном благодаћу Божјом. Одлуке овог Сабора као да су врхунац и закључак одлука свих дотадањих Васељенским и Помесних сабора. Оне јасно откривају вечне темеље и вечне хоризонте створеном свету и човеку за нестворену лепоту у Цркви, као богочовечанској и духоносној радионици спасења и обожења и таворског преображења.

Јединство Цркве неминовно следи из јединства Личности Богочовека  Христа, као њене Главе. Црква је Тело Христово а оно може бити само једно и недељиво. Сви њени чланови, обухваћени једном истом благодаћу Светога Духа кроз Свете Тајне и свете врлине у органско јединство, сачињавају једно Тело, и исповедају једну веру, која их зближава међусобно и са Пресветом Тројицом. Отуда је раздељење Цркве ствар немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а бивала су и биваће одвајања од Цркве. Од једне једине нераздељиве Цркве Христове у разна времена одвојили су се и отпали разни јеретици и расколници, и тиме су престали да буду чланови Цркве. Тако су најпре отпали гностици, па следбеници јеретика Арија, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па варламити, месалианци и многи други.

До одвајања Римске патријаршије од Православне цркве дошло је у XI веку (1054. г). До тада је не само Исток него и Запад припадао јединој, светој, саборној и апостолској Цркви Христовој. Разлог за одвајање Римског патријархата је било увођење разних новотарија на Западу у учење нераздељене Цркве (Филиокве, апсолутни папски примат и непогрешивост папе, инквизиција и индулгенције, тварна благодат, чистилиште, укидање Епиклезе (призива Светог Духа на Литургији, касније – увођење нових неправославних догмата о Богородици, укидање поста итд.).
У XVI веку су се од Римокатолицизма одвојили Протестанти, који су се временом распадали у бројне црквене заједнице и секте.
Јаз између Православља и латинског Запада особито се продубио после доласка крсташа на Исток, почетком XIII века и оснивања Латинског царства у Цариграду (1204. г.). Западни освајачи су многе светиње на Истоку оскрнавили, чак су погазили и наше Свето Причешће у Путиру, и тада се охладила вековна узајамна братска љубав као веза јединства.

То су биле оне помесне Цркве које су Апостоли основали. Најзначајније међу њима биле су следеће: Јерусалимска и Александријска, Антиохијска и Римска и Цариградска Апостолска столица. Дуго времена је Римски епископ имао првенство части међу свима осталим Црквама. Но када се Римска патријаршија одвојила, четири нераздвојиве православне Патријаршије родиле су нове православне помесне Цркве. Од времена цара Константина особити значај је стекла Цариградска црква, зато што је Цариград био престоница великог Ромејско-византијског царства. Цариград је временом духовно родио и просветио светлошћу Еванђеља многе околне народе, особито словенске.

Они су били словенски учитељи и просветитељи. Упутио их је Моравском кнезу Растиславу св. патријарх Фотије цариградски да проповедају Еванђеље Словенима. Они су створили словенску азбуку и преводили Еванђеље и друге Свете списе на словенски језик. Прогонили су их немачки латински свештеници који су тврдили да се Еванђеље може проповедати само на јеврејском, грчком и латинском. Њихови протерани ученици су основали у Охриду духовни центар и школу, одакле се проширила хришћанска просвета на све словенске народе. Најзначајнији ученици Св. браће били су такозвани Петочисленици: св. Климент Охридски и Наум, Сава, Горазд и Ангеларије.

Примили су је за време кнеза Мутимира (867. г.). За време кнеза Мутимира је било прво покрштавање Срба. Потом су велики просветитељски утицај на Србе извршили св. Кирило и Методије и њихови ученици. Први мученик из нашег рода био је св. краљ Јован Владимир чије мошти почивају у Елбасану (Албанија).

Њихово дело су продужили тројица неустрашивих пустињака: преподобни Јован Рилски, Гаврило Лесновски, Прохор Пчињски, а после њих и преподобни Јоаким Осоговски. Они су својим делом и животом утврђивали веру православну како код Срба и Бугара, тако и код других балканских племена.

Монаси су људи који се одричу свега пролазнога ради Христа и Царства небескога и труде се да буду верни Христу до смрти. Први девственици и заштитници девственика били су св. Јован Крститељ, Пресвета Дева Марија, св. Евангелист Јован и Апостол Павле. Девственика је било увек у Цркви. Они су давали и дају завет послушности, девствености и сиромаштва. Велики број девственика и девственица (монаха и монахиња, калуђера и калуђерица), појавио се у IV веку, прво на Истоку, а онда по свима крајевима до којих је било допрло Хришћанство. Чувени су били монашки центри у Египатској пустињи, у Палестини, на Синају, у јужној Италији, Галији (данашња Француска). Из тих центара су се они ширили на Истоку до Индије, на Западу до Британских острва, на северу до Леденог мора. Из њих су изашли велики Учитељи и Просветитељи Цркве: Преподобни Антоније и Пахомије Велики, св. Фрументије просветитељ Етиопије, св. Нина просветитељка Грузије, св. Албан просветитељ Британије, св. Мартин Туронски заштитник Француске, св. Кирило и Методије просветитељи Словена и многи други.

Света Гора је полуострво у данашњој Грчкој, где више од хиљаду година живе монаси испосници, у заједничким општежићима и усамљеничким колибама. Она се назива и “Врт Богородице”: по предању ово место је благословила сама Богородица да на њему живе слични њој девственици. Света Гора је огњиште врлина и подвига и неугасиви светионик вере православне. Први велики пустињак у Светој Гори био је преподобни Петар Атонски, а први оснивач општежитељног манастира Велике Лавре – преподобни Атанасије Атонски. После тог манастира, на Светој Гори је никло још двадесет великих манастира, међу којима поред грчких постоје и грузијски, руски, српски, бугарски и румунски манастири. У њима су се подвизавали људи разних народности, од којих су многи доцније постајали Апостоли и просветитељи својих народа (Преподобни Георгије и Јован, оснивачи Иверског манастира – Грузина, Антоније и Теодосије Печерски – Руса, свети Симеон и Сава – Срба, преподобни Никодим Тисмански – Румуна, у новије време равноапостолни Косма Етолски – Грка итд.).

То су ревнитељи вере који су се трудили и који се труде да испуне еванђелску запосвест: “Молите се непрестано”. Новозаветни исихасти (молитвени тиховатељи) сматрају за свог првог учитеља старозаветног Пророка Илију. Као проповедник непрестане молитве у Новом завету нарочито се истакао Апостол Павле. Он говори о молитви у свим видовима, али посебно и о непрестаном призивању Имена Исусова, пред којим има да се поклони свако колено и на небу и на земљи (Филипљанима, глава 2, стих 10). Од тог времена па кроз сву историју Цркве било је хришћана који су се трудили да све своје бриге саберу у једну једину бригу: како ће угодити Господу и непрестано живети заједно са њим. Врхунац тога труда је постизање непрестане молитве, сагласно речима св. Григорија Богослова: “Богу се треба више молити него дисати”. А тај свети посао је уметност над уметностима, и захтева најпре испуњавање свих заповести Божјих. Таквих светих молитвеника је било особито међу пустињацима у Египту, на Синају, у Палестини, у Светој Гори, али и међу најпростијим верницима у свету. Велики проповедник исихазма је био св. Јован Лествичник (VII век); чувени молитвени тиховатељ у XI веку је био преподобни Симеон Нови Богослов. Нарочито су постали познати исихасти XVI века, међу којима су најчувенији преподобни Григорије Синаит и св. Григорије Палама. У то време су многи исихасти, ученици ове двојице, живели и подвизавали се и у Србији (преподобни Ромило Раванички, преподобни Григорије Горњачки и многи други знани и незнани испосници и молитвеници, звани “Синаити”). Велики исихаста прошлог века био је преподобни Серафим Саровски. Као прави исихасти по начину живота су били код нас у наше време преподобна Стефанида са Косова, о. Георгије Светогорац, родом из Херцеговине, о. Јустин Ћелијски.
Најомиљенија молитва исихаста свих времена била је молитва Господу Исусу: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога (грешну)”. Она се зове и “молитва ума” или “молитва срца”, јер се непрестано понавља у уму и у срцу. Преподобни Јован Лествичник саветује: “Непрестано помињање и мисао на Исуса нека се сједини са твојим дисањем и онда ћеш јасно осетити корист од молитвеног тиховања”. Дивне поуке о молитви Господу Исусу садржи књига “Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу”.

То је био Свети Сава, син великог жупана Србије, Симеона Немање. Пре монашења Свети Сава се звао Растко Немањић. Као младић побегао је у Свету Гору и постао монах светогорац са именом Сава. Много се молио и учио од светогорских калуђера мудрост духовну и ревност апостолску. Зато га је Бог удостојио да постане духовни Отац и просветитељ свих Срба и први поглавар Православне цркве у Србији.

Немања је оснивач уједињене Српске државе. Пред крај живота свог, он се одрекао престола и круне, замонашио се, добивши име Симеон, и затим повукао у Свету Гору код сина монаха Саве. Он је подигао манастир Студеницу, а потом у Светој Гори са Светим Савом – манастир Хиландар. Хиландар је у Средњем веку био највиша духовна школа и расадник великих светитеља и просветитеља српских, књижевника, уметника, преводилаца и преписивача.
После смрти преподобног Симеона (1200. г.) из његових моштију (нетрулежног тела) потекло је свето миро (мирисно уље), зато се он назива преподобни Симеон Мироточиви. Његово тело је Свети Сава пренео из Хиландара у Студеницу и над њим измирио завађену браћу краља Стефана Првовенчаног и Вукана. Свети Симеон и Сава су родоначелници светородне династије Немањића која је све земље српске принела једном заувек Христу Богу на дар и украсила их дивним манастирима и величанственим храмовима.

После другог поклоњења Светим местима и Гробу Господњем у Јерусалиму, Свети Сава је посетио бугарског цара у граду Трнову. Помогао је православним Бугарима да обнове своју Патријаршију. Умро је ту у Трнову 12. јануара (по некима 13. или 14. јануара) 1236. године. Наследник Светог Саве, архиепископ Арсеније Сремац, и српски краљ Владислав, пренели су тело Светог Саве из Бугарске у Србију, и сахранили га у манастиру Милешеви. Види се да је Свети Сава водио духовну бригу, као прави Апостол Христов, и о другим народима и Црквама, не само о Српској цркви и народу. Зато га са правом сви православни поштују као равноапостолског Учитеља и Просветитеља.

Турчин Синан-паша, љутит на Србе који су се дигли на устанак против Турака, наредио је да се чудотворне мошти Светог Саве пренесу из манастира Милешеве у Београд и да се спале на Врачару. То је било 1594. године. На Врачару, месту спаљивања моштију Светог Саве, у његов спомен подигнут је мали храм. На истом месту започет је и нови величанствени храм Светом Сави на част а Богу на славу, који још чека на довршење. Ове недовршене зидине зјапиле су као зид плача Србије православне, али то су и неразориви темељи наше наде за будућа лепша поколења. Ово место је свето, јер оно чува пепео од спаљених моштију Светог Саве.

Основана је 1364. године. Цар Душан је сазвао у Скопљу, тадашњој престоници Српске царевине, сабор свих српских епископа. На том Сабору Српска архиепископија је подигнута на степен Патријаршије. Први српски патријарх је био свети Јоаникије. Његове свете мошти се налазе у манастиру Пећке патријаршије.

У битки на Косову против Турака (1389. г.) великомученик цар Лазар, заједно са својом христољубивом војском, определио се за Царство небеско, уместо пролазног земаљског царства. “Умримо са Христом, да бисмо вечно живели”, поручује он својим војницима. Јер “земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека”. То косовско опредељење и тај Завет, то је савез који је Српски народ склопио са Богом – и запечатио га мученичком крвљу. На Косову је Српски народ гласао душом својом за Царство небеско, и то је било и остало његово једино право опредељење. Одонда сви Срби верни том Завету, постају народ Божији – Христов новозаветни народ, небеска Србија, саставни део Новог Израила Божијега.

То су сви они многобројни хришћани који су у време Турског ропства од пада Цариграда (1453. г.) пролили своју мученичку крв за Христа Господа и Његово Царство небеско. Много је било таквих Новомученика и међу православним Србима. Најпознатији међу њима су: св. Ђорђе Кратовац, св. Злата Мегленска, св. Игуман Паисије и Ђакон Авакум. Ова последња двојица, заједно са другим мученицима, набијени су на колац код Стамбол-капије у Београду (1814. г.).

Зато што се православни хришћани не плаше смрти. Они верују да је Христос васкрсао и да је душа вером бесмртна, тако да мучитељи могу убити само тело, али не и душу. Ако неко јуначки умре за Христа и веру православну, Христос му овенчава душу мученичким венцем у Царству небеском, припремајући и његовом телу васкрсење и живот вечни. Такву неустрашиву веру имали су и првомученик архиђакон Стефан и српски цар Лазар и његови витезови у битки на Косову, као и други безбројни јунаци вере широм целога света, до данас. Песма Ђакона Авакума је песма свих правих хришћана свих времена, до краја века и света.

То је био духовни препородитељски покрет, настао у Светој Гори Атонској, као свети изданак светих монаха исихаста. овај покрет се појавио крајем XVIII и почетком XIX века. На челу овог покрета су били св. Макарије Коринтски, преподобни Никодим Светогорац, преподобни Атанасије Пароски и др. Они су тражили верност Светом Предању Цркве, обнову духовног живота, повратак Светим Оцима. Захтевали су, сагласно вековној пракси Цркве, да се народ чешће причешћује Телом и Крвљу Христовом, не само једном или четири пута годишње, како се то, нажалост, још тада било одомаћило међу православним хришћанима. Св. Никодим Светогорац је објавио по први пут књигу “Добротољубље” у којој су сабрани најодабранији духовни текстови Светих Отаца и подвижника Цркве. у њима нам се откривају најдубље тајне духовног и молитвеног живота и указује на прави пут духовног усавршавања, ослобађањем од страсти и стицањем светих врлина. Преподобни Паисије Величковски, и сам једно време светогорац, превео је “Добротољубље” и на словенски језик. После одласка са Свете Горе преподобни Паисије је окупио око себе у манастиру Њамцу (Румунија) хиљаду монаха. Тако је овај покрет извршио велики духовни утицај на православне Румуне, а преко ученика Паисијевих и “Добротољубља” и на целу православну Русију прошлог века. Кољивари су унели у православни народ и многа друга дела Светих Отаца.
Кољиваре су тако назвали њихови противници по кољивима за мртве, јер су се они строго држали древног црквеног правила да се парастоси за мртве могу вршити само суботом, а не и недељом, која је Дан радости и Васкрсења Христовог. Хришћани сваке недеље сведоче Светом Литургијом и својом заједничком радошћу, Христово Васкрсење и та радост Празника над празницима не сме бити ничим помрачена. Иначе, ако тога дана хришћани тугују, како ће свет поверовати да је Христос заиста васкрсао? А хришћани су, још од времена жена Мироносица, до краја века и света, пре свега и изнад свега – сведоци Васкрсења Христовог. Јер по речима светог Апостола Павла: “Ако Христос не васкрсе, узалудна је проповед наша, узалудна и вера наша”.
Преподобни Серафим Саровски, велико светило Цркве православне у Русији прошлог века, који посредно припада истом овом препородитељском покрету, испуњен Духом Светим и васкрсном радошћу, имао је само један поздрав за све своје посетиоце, у свако доба дана и ноћи: “Христос воскресе, радости моја”!

После Косовске битке стање српског народа и Цркве је веома тешко, као и код осталих балканских православних народа. Но, и поред тих тешкоћа дошло је до дивног препорода у Србији светих владара из дома Лазаревића и Бранковића, трагичних наследника династије Немањића. После пада Деспотовине (1459) Српска црква је потпала под Охридску ариепископију на челу које су били Грци и Фанара. Тек је патријарх Макарије Соколовић (брат великог везира Мехмеда Соколовића) успео да обнови независност Пећке патријаршије (1557. г.). Тада је Пећка патријаршија сјединила духовно све православне Србе од Скопља и Црне Горе до Војводине, Славоније, Хрватске и Далмације. Касније су Срби, под Аустријом, после великих сеоба, имали Карловачку митрополију, а Срби под Турском пећког патријарха. Пошто су Срби били непокорни и дизали устанке, Турци су укинули Пећку патријаршију (1766. г.). Српска црква је ушла тада поново у састав Цариградске патријаршије, осим Црногорског митрополита и Карловачке митрополије. То стање је трајало у Србији све до ослобођења од Турака под Карађорђем и кнезом Милошем Обреновићем.

Обновљена је године 1920. када су се у оквиру југословенске државе ујединиле све раскомадане области Православне српске Цркве. Први патријарх обновљене Српске патријаршије постао је Митрополит Србије Димитрије. Њега је наследио патријарх Варнава. После њега је дошао патријарх Гаврило, кога су у току рата затворили Немци, а крај рата је дочекао у злогласном логору Дахау, заједно са Српским Златоустом Владиком Николајем. Патријарха Гаврила је наследио (1950. г.) патријарх Викентије, Викентија Герман (1958), а Германа патријарх Павле 1990.

Неки мисле да је Крсна слава код Срба настала из старословенског поштовања предака. Други везују њен настанак за дан крштења појединца или породица: Светитеља тога дана они су узимали за свога заштитника.
Не превиђајући важност поштовања предака и дана крштења ми данас јасно знамо да је Слава код Срба израсла из Св. Литургије и светогорског обичаја благосиљања Хлеба (артоса) на храмовне празнике. Као и много шта друго и Славу нам је подарила Света Гора преко Светог Саве и његових наследника. Као што на Св. Литургији приносимо Богу хлеб и вино, тако и на Слави. Она је приношење Богу на дар славског колача, вина, жита и свеће. Као што је Литургија ломљење Хлеба ради причешћа верних, тако се ломи и славски колач, прелива вином па се онда целива. При целивању свештеник изговар речи: Христос посреди нас! а чланови свечари одговарају: Јесте и биће. Тако нас славски колач подсећа на вечно Христово присуство међу нама и на Св. Причешће Њиме као Хлебом живота.
У славу Божју се такође приносе славско жито и свећа, као и у част прослављаног светитеља, уз то и за блажени покој наших у вери уснулих предака. Тако преко славског колача, жита, вина и свеће постајемо једно и заједно преци и потомци, живи и мртви, у Христу Исусу. Зато је за православне Србе Слава тако важна. Народ добро зна да где се угаси славска свећа, ту се гаси дом, нестаје и свето памћење, лично и породично и народно. А без њега нити је човек више човек, нити породица – света породица. Само слављењем Славе српски народ је прави – вечни Божији народ.