НИХИЛИЗАМ

Реч издавача и предговор уредника

"Шта значи Нихилизам?" писао је Фридрих Ниче. "Да највише вредности губе своју вредност. Нема циља... нема истине, нема 'ствари по себи'. Нема одговора на питање: 'зашто?'".

Године 1962., млади Јуџин Роуз предузео је да напише монументалну хронику напуштања истине у модерном добу. Од стотина страница материјала које је сакупио за тај рад, само је овај есеј о Нихилизму дошао до нас у довршеном облику. У њему Јуџин открива срж целокупног савременог живота и мисли - веровање да је свака истина релативна - и показује како је у нашем веку ово веровање преведено у деловање. Данас, три деценије пошто га је написао, овај есеј је актуелнији него икад. Он јасно објашњава зашто се савремене идеје, вредности и ставови - дух времена - померају у правцу моралне анархије оном брзином којом философија Нихилизма продире све дубље у друштвено ткиво. Ниче је био у праву када је предвидео да ће XX век најавити тријумф Нихилизма.

Неколико година пошто је написао овај есеј, Јуџин Роуз је постао калуђер у планинама северне Калифорније, по имену Отац Серафим. Иако је проживео читав свој живот у Америци, он је постао, после своје смрти, најпопуларнији духовно - философски писац у Русији данас.

Почетком 1960-их, у једној од подрумских просторија у пословном делу Сан-Франциска, за столом, претрпаним књигама и гомилама папирних фасцикли, седео је Јуџин Роуз, будући отац Серафим. Соба је била увек у тами, јер светлост готово да није ни продирала кроз прозор. Неколико година пре него што се Јуџин ту био преселио, у тој соби се десило убиство, и говорило се да у њој још увек живи зли дух. Али Јуџин је, као да је бацио изазов том злом духу и вечно мрачном духу града који га је окруживао, један од зидова прекрио иконама, пред којима је увек светлуцало црвено кандило.

У тој соби Јуџин је започео да пише монументалну хронику рата модерног човека против Бога: човековог покушаја да сруши Стари Поредак и сазда нови, без Христа, да порекне постојање Царства Божијег и да уместо њега сазда сопствену земаљску утопију. Планирани пројекат је насловљен "Царство Човека и Царство Бога".

Само неколико година пре тога сам Јуџин је био ухваћен у клопку Царства човековог и патио је у њему; и он је био у рату против Бога. Одбацујући као слабо и јалово хришћанство Протестантизма свог младалачког узраста, он се улио у контракултуру боемије 1950-их година и удубио се у изучавање источних религија и философија, које уче да је Бог потпуно безличан. Попут сликара и писаца апсурда тог времена, и он је експериментисао са лудилом, ломећи процес логичког мишљења да би "продро на другу страну". Ишчитавао је речи безумног "пророка" Нихилизма Фридриха Ничеа, све док те речи нису одјекнуле у његовој души поражавајућом електричном, пакленом силом. Путем свега тога, он је покушавао да постигне Истину или Реалност у својој свести; али сви његови покушаји завршавали су неуспехом. Дошао је до таквог очајања, да је, када су га касније молили да опише то своје стање, могао само да каже: "Био сам у Паклу". Напијао се и хватао у коштац са Богом, за Којег је изјављивао да је мртав; бацао се на под и урлао Богу, да га Он остави на миру. Једном, у пијаном стању, написао је: "Ја сам болестан, као што су болесни сви који пребивају изван љубави Божије".

"Атеизам, - писао је Јуџин касније - прави 'егзистенцијални' атеизам, који гори мржњом према наводно неправедном и немилосрдном Богу, духовно је стање; то је стварни покушај да се бори против истинитог Бога, Чији су путеви необјашњиви чак и за највеће вернике, а таква борба је више него једном довела до заслепљујуће визије о Богу, Кога, заправо, и тражи прави атеиста. Управо у таквим душама дејствује Христос. Антихриста првенствено можемо наћи - не у душама великих негатора - него у душама оних малих климача главом, код којих је Христос само на уснама. Ниче, назвавши себе Антихристом, тим самим је доказао своју неутољиву жудњу за Христом..."

У таквом стању неутољиве жудње се нашао и Јуџин крајем 1950-их година. И тада, као под неким изненадним налетом ветра, у његов живот ушла је реалност коју раније никако није могао да предвиди. На крају свог живота он се сећао тог тренутка:

"Дуго година ја сам се у својим изучавањима задовољавао тиме, да будем 'изнад свих традиција', како бих на неки начин остао веран њима... Када сам посетио Православну цркву, било је то само зато, да бих бацио поглед на још једну 'традицију'. Ипак, када сам први пут ушао у Православну Цркву (Руска Црква у Сан Франциску) десило ми се нешто, што никада раније нисам доживео ни у будистичком, ни у било којем другом источном храму; нешто у моме срцу је рекло да је то мој 'дом', да је сва моја потрага завршена. Нисам знао шта је то заиста значило, зато што је служба била мени потпуно непозната и ишла је на страном језику. Почео сам много чешће да посећујем Православна богослужења, постепено учећи језик и обичаје... Са мојим отварањем Православљу и Православном народу, нова идеја је почела да продире у моју свест: да Истина није просто апстрактна идеја, која се тражи и спознаје умом, него је она нешто лично, чак и веће од тога - Личност - која се тражи и воли срцем. Тако сам ја срео Христа".

Радећи у свом подрумском стану над "Царством Човека и Царством Бога", Јуџин се борио са оним што је пронашао. Нашао је Истину у Неискривљеном Лику Христа, који се сачувао у Православној Цркви, али је, у исто време, страстно желео да уђе у оно, што је сам називао "срце срца" те Цркве, у њену мистичну димензију, а не у досадну, световну организациону структуру. Текстови из тог периода били су за њега нешто попут катарзе: начин изласка из неистине, из таме подземља на светлост. Мада су она философска по тону, много више него његови каснији радови, та рана остварења су била рођена у силној патњи, још увек врло свежој у његовој души. Природно је да је он тада више писао о Царству човека, у којем је пропатио сав свој живот, него о Царству Божијем, чији одбљесак тек што је био пао на њега. Царство Божије он је тада још увек гледао кроз призму Царства човека.

Од свих четрнаест глава, које су по замисли Јуџиновој требале да уђу у његов магнум опус (погледај план на крају), у комплетној форми је одштампано само седмо поглавље; остало је сачувано у рукопису. Седма глава, коју овде представљамо, била је посвећена философији Нихилизма. Нихилизам, вера у то, да нема апсолутне истине, да је свака истина релативна, како Јуџин утврђује, основна је философска доктрина XX века. "Нихилизам је данас толико распрострањен и свепрожимајући, он је толико дубоко проникао у умове и срца данашњих људи, да није остало ни једне сфере, ни једног 'фронта', на којем би било могуће супротставити му се". Суштина те философије, писао је он, "најјасније је била изражена код Ничеа, и код једног од ликова Достојевског: 'Бог је мртав, због тога човек постаје Бог и све је могуће'".

На основу сопственог искуства, Јуџин је знао да модерни човек не може потпуно прићи ка Христу, док не постане свестан, колико су он и његово друштво пали далеко од Њега, то јест, док се прво не суочи са нихилизмом у себи. "Нихилизам наше епохе постоји у свему", писао је он, "и они, који, с помоћу Божијом, не изаберу борбу против њега у име пуноће припадности Богу Живому, већ су прогутани Нихилизмом. Ми смо се нашли на ивици бездана ништавила, и било да препознајемо његову природу или не, због афинитета према вечно присутном ништавилу унутар нас самих, бићемо увучени у њега, без икакве наде на спасење, ако се не приклонимо у пуној и чврстој вери (која, сумњајући, не сумња) Христу, без Којег смо ми, заиста, ништа".

Као писац, Јуџин је осећао да мора да позове своје савременике, да се врате назад из тог бездана. Он је писао, не само ради сопственог стремљења Богу, него и ради оних, који су такође Њега желели - чак и ради оних, који су, као некада он сам, одбацили Бога и ратовали против Њега, због велике жудње за Њим.

Ослободивши се бола у свом срцу, изашавши из таме свог пређашњег живота, обраћа се Јуџин савременом човечанству, које се нашло у истом болу и тами. Данас, три деценије од како је он ово написао, док силе Нихилизма и анти-Хришћанства још дубље продиру у ткиво нашег друштва, његове речи су потребније него икада. Он, који се суочио и борио са нихилизмом у самом себи, у стању је да помогне и спречи да нас зароби тај по душу погубни злодух, и да нам помогне да се приопштимо Христу, Оваплоћеној Вечној Истини.

Јеромонах Дамаскин (Христенсен)