НИХИЛИЗАМ

Стадијуми нихилистичке дијалектике

Нихилистичка свест је јединствена, захваљујући јединству циља који иза ње стоји, али се она манифестује у појавама онолико разноликим, колико су разнолики карактери људи који ту свест деле. На тај начин, остварење јединственог нихилистичког циља напредује на много фронтова истовремено, а његови противници су збуњени и заварани том ефикасном тактиком. Пажљиви истраживач, међутим, може свести све нихилистичке феномене на три или четири основна типа, који су међу собом повезани као стадијуми јединственог процеса - назовимо га нихилистичком дијалектиком. Сваки следећи степеник Нихилизма супротставља себи претходни, али не зато, да би се стварно борио против њега, него зато, да би, укључивши у сопствени програм све грехове претходног, завео човечанство још даље на путу до Бездана, који лежи на крају Нихилизма. Аргументи на сваком стадијуму, дакако, често су делотворни у указивању извесних очигледних недостатака претходног или следећег стадијума, али се ниједна критика никада радикално не дотиче заблуда својствених свим стадијумима Нихилизма, а полуистине које су, по општем признању, присутне у свим формама Нихилизма, на крају крајева, служе само као тактика да се човечанство наведе на ту велику лаж, која стоји иза свих њих.

Стадијуме о којима ће овде бити речи не треба разматрати чисто хронолошки, мада они у најужем смислу заиста представљају хронику развитка нихилистичке свести, од пропасти нихилистичког експеримента Француске Револуције, па до успона и пада последње и најексплицитније нихилистичке манифестације Револуције, национал-социјализма. Тако, две деценије пре и две деценије после средине XIX века могу се посматрати као врхунац утицаја и престижа Либерализма, а Џ. С. Мила можемо сматрати типичним његовим представником; период Реализма заузима другу половину прошлог века и представљен је, са једне стране, социјалистичким мислиоцима, а са друге, философима и популаризаторима (можда би било боље рећи "експлоататорима") науке; Витализам се, у формама симболизма, окултизма, уметничког експресионизма и других еволуционих и мистичких учења, појављује као најважнија интелектуална тенденција током следећих пола века после 1875. године; а Нихилизам Уништења, иако његови интелектуални корени леже дубоко у претходном веку, доводи до великог финала, како у друштвеном поретку, тако и у многим индивидуалним сферама, читав век и четврт нихилистичког развоја, периодом најинтензивнијег уништавања, од 1914. до 1945. године.

Приметимо да се ови периоди понекад преклапају један преко другог, онако, како Нихилизам сазрева различитим темпом у разним народима, и у различитим индивидуама; то је преклапање у стварности много израженије, него што наша упрошћена схема може да прикаже; толико, да представнике сваког одређеног стадијума можемо наћи у било ком другом периоду, па чак и данас, сви они постоје заједно. Оно што је речено о историјским периодима, односи се и на појединце: ни на једном стадијуму нећемо срести "чистог" нихилисту, сваки темперамент са предоминантним нихилистичким особинама је комбинација најмање два различита стадијума.

И, мада је период који почиње Француском Револуцијом, овде наведен као први историјски период у којем је Нихилизам одиграо централну улогу, сваки од његових стадијума, на овај или онај начин, био је присутан и у ранијим вековима. Либерализам је, например, директни потомак Ренесансног хуманизма; Реализам је био важан аспекат протестантске Реформације, као и француског Просветитељства; врста Витализма се појавила у епохи Ренесансе и у окултизму Просветитељства, а потом поново у Романтизму; Нихилизам Уништења, мада никада није био тако јако изражен као у последњем столећу, постојао је током целе савремене епохе, као неко искушење за екстремно настројене мислиоце.

Са овим ограђивањем, нашу схему, ипак, можемо прихватити, бар као приближно одговарајући опис непобитног историјског и психолошког процеса. Почнимо, онда, наше истраживање етапа тог процеса, нихилистичке дијалектике, и покушајмо да је оценимо под јасним светлом Православне Хришћанске Истине, Истине Коју - ако смо ми у праву - они покушавају да затамне и порекну. У овом поглављу само ћемо покушати да опишемо те стадијуме и, користећи усвојену дефиницију Нихилизма, указати у ком смислу их можемо окарактерисати нихилистичким.

На самом почетку приметимо да се Либерализам о којем се овде говори не може обележити као отворени нихилизам; пре је то пасивни нихилизам или, још тачније, неки неутрални "расадник" у којем су одгајани следећи, напреднији стадијуми Нихилизма. Они који су пажљиво прочитали наша расуђивања о немогућности духовног и интелектуалног неутралитета у овом свету, одмах ће схватити због чега смо као нихилистичку оквалификовали тачку гледишта која, мада сама није произвела никакву упечатљиву нихилистичку појаву, представља неопходни предуслов за њено појављивање. Некомпетентна заштита наслеђа у које Либерализам никада до краја није веровао била је један од најважнијих узрока отвореног нихилизма.

Либерално-демократску цивилизацију, у Западној Европи последњу форму Старог Поретка који је ефикасно срушен Првим Светским ратом и револуцијама друге деценије нашег века и која наставља да постоји и до дан-данас у слободном свету - мада у још слабијој, "демократској" форми - можемо принципијелно окарактерисати њеним односом према истини. То није однос отвореног непријатељства или осмишљене равнодушности, због тога што њене искрене апологете несумњиво интересује оно што они сматрају истином; пре би то био однос у којем је истина, упркос извесним појављивањима, престала да буде у центру пажње. Истина у коју наводно верује та цивилизација (изузимајући, наравно, научне чињенице) није за њу духовна или интелектуална валута у оптицају, него залудни, јалови капитал, преостао од минулог доба. Либерал још увек говори, барем у формалним приликама, о "вечним истинама", "вери", "људском достојанству", о "високом позиву" човека или о његовом "неугасивом духу", чак и о "Хришћанској цивилизацији"; али, савршено је јасно да те речи не значе оно што су значиле некада. Ни један либерал их не схвата са свом озбиљношћу; оне су, у ствари, метафоре, језички украси, смишљени да изазову емоционалну, а не интелектуалну реакцију - реакцију, у многоме условљену дугим искориштавањем тих речи, са пропратним сећањем на оно време, када су те речи стварно имале позитивно и озбиљно значење.

Данас нико од оних који се поносе својом "интелектуалношћу" - то јест, неколицина њих у академским установама, у влади, у науци, у хуманистичким интелектуалним круговима - нико од оних који желе или тврде да иду "у корак са временом", не верује, или не може потпуно да верује у апсолутну истину, или, конкретније, у Хришћанску Истину. Ипак, сам назив истине се сачувао, баш као што су се сачували и називи оних истина које су се некада сматрале апсолутним, и мало је оних, на било ком положају од угледа или утицаја, који би се либили да их искористе, успркос томе, што знају да се значење тих назива изменило. Укратко, истина је "поново протумачена"; старе форме су испражњене, а дат им је нови, квазинихилистички садржај. У то се лако уверити, бацивши само један брзи поглед на оне основне домене, у којима се истина подвргла "поновном тумачењу".

У богословском поретку, прва истина је, наравно, Бог. Свемогући и Свеприсутни Творац свега, који се открива вери и у искуству верника (не противречан разуму оних који не негирају веру), Бог је узвишени циљ стварања, и Сам, за разлику од Свог дела, у Себи Самом има циљ; све што је створено, постоји у односу и у зависности од Њега, јединог Који ни од чега, осим од Себе, не зависи; Он је створио свет, да би овај могао да живи наслађујући се Њиме, и све што на свету постоји, усмерено је ка том циљу који, ипак, човек не мора да достигне, ако злоупотреби своју слободу.

Савремена свест не може да поднесе таквог Бога. Он је и превише присан - превише "личан", чак превише "људски" - и превише "апсолутан", превише бескомпромисан у ономе што захтева од нас; Он открива Себе само смиреној вери - што неизбежно отуђује од Њега модерну горду интелигенцију. Модерни човек јасно захтева "новог бога", бога, обликованог више према таквим данашњим преокупацијама, као што су наука и бизнис; обезбедити таквог бога - то је, у ствари, била једна од важнијих брига савремене мисли. Та намера јасно је изражена већ код Декарта, своје плодове даје у деизму Просветитељства, и до краја се развија у немачком идеализму: нови бог није Биће, него идеја, која се не открива вери и понизности, него је исконструисана гордим разумом, који још увек осећа потребу за "објашњењем", иако је већ изгубио жељу за спасењем. То је мртви бог философа, којима је потребан само "праузрок", да би могли да комплетирају своје системе, а такође и "позитивних мислилаца" и других религиозних софиста који измишљају бога само зато што им је он "потребан", а рачунају да се њиме користе по сопственом нахођењу. Сви су модерни богови - били они "деистички", "идеалистички", "пантеистички" или "иманентистички" - једна те иста ментална конструкција коју су произвеле душе мртве од губитка вере у Истинитог Бога.

Атеистички аргументи против таквог бога су исто онолико неоспорни, колико су и ирелевантни; тај бог је, у ствари, исто што и никакав бог. Незаинтересован за човека, без власти да дејствује у овом свету (осим да инспирише овоземаљски "оптимизам"), тај бог је знатно слабији од људи који су га измислили. На таквој се основи, не треба ни рећи, ништа сигурно не може изградити; управо је то озбиљан разлог због којег либерали, исповедајући веру у то божанство, граде своје погледе на свет на очигледнијој, мада сумњиво стабилнијој основи: на Човеку. Нихилистички атеизам је експлицитна формулација онога што је већ било, не само имплицитно, него и стварно присутно, мада у конфузној форми, у Либерализму.

Етичке последице вере у таквог бога су потпуно истоветне са оним које ствара атеизам; њихова унутрашња истородност, пак, сакривена је од спољњег погледа облаком од метафора. У Хришћанском Поретку, све делатности у овом животу сагледавају се и просуђују у светлу живота у будућем свету, живота иза смрти који неће имати краја. Неверник не може ни да замисли, шта значи тај живот за верујућег Хришћанина; за већину савремених људи будући живот, као и Бог, постао је пука идеја, и њих кошта истог бола и труда и да поричу и да потврђују његово постојање. За верујућег Хришћанина будући живот је радост недостижна, радост која превазилази ону коју је упознао у овом животу, која му се кроз приопштење Богу дарује - у молитви, Литургији, приопштењу Светим Христовим Тајнама; зато што ће тада Бог бити све у свему, и неће бити никаквог отпадања од те радости, она ће само бесконачно да расте. Стварни верник има утеху предосећања вечног живота. Верник у модерног бога, немајући таквог предосећања и због тога немајући појма о Хришћанској радости, не може веровати у будући живот на исти начин; и заиста, ако до краја буде поштен према самом себи, мораће да призна да он у њега не може веровати уопште.

Постоје две основне форме таквог безверја, које се представљају као либералистичко веровање: протестантска и хуманистичка. Представа о будућем животу либералног Протестанта - коју, нажалост, дели све већи број оних који себе сматрају Католицима, па чак и Православним - као и све све остало што се односи на свет духовни, јесте минимално исповедање вере иза које се, у ствари, крије вера у ништа. У увреженом мнењу будући живот се претворио у некакав сеновити доњи свет, место "заслуженог одмора" после живота испуњеног трудом. Нико нема јасну представу о том царству, зато што она не одговара никаквој реалности; то је, најпре, некаква емоционална пројекција, утеха за оне који радије не би да се суочавају са последицама свог стварног безверја.

Таква "небеса" су плод савеза Хришћанске терминологије и обичне посветовљености; она нису убедљива ни за кога, ко схвата да је компромис у тако важним, последњим питањима, немогућ; она неће завести ни искреног Православног Хришћанина, ни доследног нихилисту. Али компромис хуманизма је, ако ништа, још мање убедљив. Овде једва да постоји и претензија на то, да идеја одговара реалности; све постаје метафора и реторика. Хуманиста више уопште не говори о небесима, не барем озбиљно; али себи он, ипак, дозвољава да говори о "вечном", претежно у облику трештавих фраза, као што су "вечне вредности" или "вечни дух човечанства". Поставља се оправдано питање: да ли реч "вечни" уопште има икакво значење у тим фразама? У хуманистичком стоицизму "вечно" је редуковано на садржај толико танан и крхак, да се практично не може разликовати од материјалистичког и детерминистичког нихилизма који покушава - са извесним правом, сигурно - да га уништи.

У било којем случају, без обзира да ли се говори о либералном "Хришћанину", или о још либералнијем хуманисти, њихова неспособност да поверују у вечни живот укорењена је у једној те истој чињеници: они верују само у овај свет, они немају ни искуства, ни знања, ни вере у други свет и, што је најважније: они верују у "бога", који није довољно моћан да васкрсава мртве.

Иза своје реторике, и софистицирани Протестант и хуманиста потпуно су свесни да у њиховом универзуму нема места ни за Небеса, ни за вечност; њихов у потпуности либералан сензибилетет, међутим, тражи, не у трансцедентном, него у иманентном, извор за своје етичко учење, а њихова агилна интелигенција је, чак, способна да преобрати ову фауте де миеуџ у позитивну апологију. Живети без наде у вечно блаженство и без страха од вечног бола представља - са њихове тачке гледишта - и "реализам" и "храброст"; за човека, обдареног либералним погледом на свет, није неопходно веровати у Небеса или Пакао, да би се живело животом праведника у овом свету. Такво је тотално слепило либералне свести према значењу смрти.

Ако и нема бесмртности, верује либерал, још увек је могуће водити цивилизован живот; "ако нема бесмртности" - далеко је дубља логика Ивана Карамазова у роману Достојевског - "све је дозвољено". Хуманистички стоицизам могућ је за извесне појединце и за извесно време; то јест, до тада, када се пуна импликација негирања бесмртности не окрене против њих самих. Либерал живи у рају за будале, који мора да пропадне пред истином ствари. Ако је смрт, како верују либерали и нихилисти, ишчезнуће личности, онда су и овај свет, и све што је у њему - љубав, доброта, светост, све - исто што и ништа; шта год да ради човек, његова делатност не оставља никакве последице, и цели ужас таквог живота сакривен је од човека само захваљујући снази његове воље да завара самог себе; "све је дозвољено", и ни нада у други свет, ни страх пред њим, не могу више да задрже човека од монструозних експеримената или самоубилачких сањарења. Ничеове речи су истините - и пророчке - када говори о новом свету, који произилази из таквог погледа:

"Од свега, што се раније сматрало истинитим, не сме се веровати ни једној јединој речи. Све, што се некада презирало као грешно, забрањено, недостојно и погубно, сво то цвеће данас цвета на најчудеснијим путевима истине."[1]

Слепило либерала је директни претходник нихилистичког, или, још конкретније, бољшевичког морала; зато што овај није ништа друго, до доследна и систематска примена либералног безверја. Врхунска је иронија у томе, што управо оног тренутка, када се оствари заветна жеља Либерализма, да сво човечанство буде "ослобођено" од јарма трансцедентних норми, када буде ишчезла чак и притворна вера у други свет, управо у том тренутку живот, каквог га либерал зна или га прижељкује, постаје за њега немогућ; јер нови човек, произведен безверјем, у самом Либерализму може једино да види последњу од илузија које је овај желео да распрши.

У Хришћанском поретку и политика је, такође, била основана на апсолутној истини. Већ смо, у претходном поглављу, видели да се као главни богомдани облик управљања, у складу са Хришћанском Истином, јавља Православна Хришћанска Империја, у којој врховна власт принадлежи Монарху, а управљање иде одозго надоле, посредством хијерархијске друштвене структуре. У следећој глави ћемо видети да политика која одбацује Хришћанску Истину мора да призна "народ" за свог врховног владара и да подразумева управљање које иде одоздо нагоре у формално "егалитарном" друштву. Очигледно је да један од та два облика владавине представља директну инверзију оног другог, будући да су супростављени у својим концепцијама, како у извору, тако и у циљу владавине. Православна Хришћанска Монархија - то је владавина, успостављена од Бога, усмерена, у крајњем смислу, на други свет, владавина која учи Хришћанској Истини и којој је основна намена спасење душа; нихилистичка власт, којој, како ћемо видети, највише одговара назив Анархија, јесте владавина коју су установили људи, оријентисана искључиво на овај свет, владавина у којој нема никаквог вишег циља, осим земаљске среће.

Као што можемо да наслутимо, либерална представа о власти покушава да помири две узајамно непомирљиве идеје. У XIX веку тај је компромис попримио форму "уставне монархије", што је био још један покушај да се стара форма споји са новим садржајем; данас су главни представници либералне идеје "републике" и "демократије" Западне Европе и Америке, од којих већина чува прилично несигурну равнотежу између сила власти и Револуције, исповедајући веру и у једно и у друго.

Наравно, немогуће је веровати у обе форме владавине са једнаком искреношћу и ревношћу, а, истини за вољу, нико никада није ни веровао. Уставни монарси попут Луја Филипа сматрали су да то чине изјављујући да владају "по милости Божијој и по вољи народа" - по формули, чија два дела потиру један другог, што је подједнако јасно и анархистима[2] и монархистима.

Власт је сигурна све док за своју основу има Бога, и Његову Вољу за свог водича; али ово, засигурно, није опис либералне форме владавине. Људи су ти, како либерали сматрају, који управљају, а не Бог; Сам Бог је, пак, "уставни монарх", Чија власт је потпуно делегирана народу, и Чије су функције данас чисто церемонијалне. Либерал верује у Бога са истим оним реторичким жаром, са којим верује и у Небеса. Владавина, уздигнута на таквој вери, у основи се мало разликује од владавине, установљене на потпуном безверју; и, без обзира на тренутно сачувану стабилност, она је очигледно усмерена у правцу Анархије.

Владавина може да се остварује или по милости Божијој, или по вољи народа; она мора веровати или у власт, или у Револуцију; компромис по тим питањима може бити само привидан, и само за извесно време. Револуција, као и безверје, које је увек прати, не може бити заустављена на пола пута; то је сила која се, једном се пробудивши, више не зауставља, све док не доведе до тоталитарног царства света овога. Историја последња два столећа није доказала ништа, ако није доказала управо то. Умирити Револуцију и понудити јој уступке, као што то либерали увек раде, показујући тиме да немају никакву истину којом би јој се супротставили, може, можда, да одложи, али не и да спречи постизање њеног циља. Супротставити, пак, Револуцији своју сопствену, другу револуцију, како год да се она називала: "конзервативна", "ненасилна" или "духовна", значи - не само показати потпуно непознавање ширине опсега и природе Револуције нашег времена, него уз то још и признати први принцип те Револуције: да стара истина више није истина, и да нова истина мора заузети њено место. У следећој глави развићемо ту мисао, подробније размотривши циљ Револуције.

У либералном погледу на свет, дакле - у његовој теологији, етици, политици, као и у другим сферама, о којима нисмо говорили - истина је ослабљена, омекшана, доведена у сумњу; у свим доменима, истина, која је некада била апсолутна, постала је мање сигурна, ако не и потпуно "релативна". Могуће је - а то је заправо једнако дефиницији либералног подухвата - за неко време сачувати плодове таквог система и истину у коју нисмо уверени или сумњамо у њу, али се ништа позитивно не може саздати на таквој несигурности, као ни на покушају да се она учини интелектуално респектабилном у различитим релативистичким доктринама о којима смо већ говорили. Нема, и не може бити, никаквог философског оправдања за Либерализам; његова оправдања, када и нису пука реторика, емоционална су и прагматична. Али најупечатљивија чињеница у вези либерала, за било којег сразмерно непристрасног посматрача, не састоји се толико у неадекватности његове доктрине, колико у његовом привидном забораву те неадекватности.

Та чињеница, која из разумљивих разлога иритира добронамерног критичара Либерализма, има само једно уверљиво објашњење. Либерал се не узбуђује, чак ни због фундаменталних недостатака и противречја своје философије, зато што је његов примарни интерес негде другде. Ако се он не стара да утемељи политички и друштвени поредак на Божанској Истини, ако се он равнодушно односи према постојању Небеса и Пакла, ако он замишља Бога као пуку представу некакве нејасне безличне силе, то је због тога, што је он много непроседније заинтересован за циљеве овога света, и зато што му све остало изгледа магловито и апстрактно. Либерала може да интересује култура, образовање, бизнис, или просто животна задовољства; али у свим његовим занимањима потпуно одсуствује димензија апсолутног. Он не може, или неће, да размишља у категоријама коначних циљева. Жудња за апсолутном истином је ишчезла; прогутала ју је посветовљеност.

У либералном универзуму, наравно, истина - што ће рећи учење - потпуно је компатибилна са посветовљеношћу; али истина је много више него учење. "И сваки који је од Истине слуша глас мој."[3] Нико није заиста тражио истину, ко није на крају своје потраге срео - било да прихвати, или да одбаци, Њега - Господа нашега, Исуса Христоса, Који је "Пут и Истина и Живот"[4]. Истина која стоји насупрот света и бива укор било каквој посветовљености. Либерал, који сматра да је његов универзум безбедан од те истине, подсећа на "богаташа" из приче, преоптерећеног својим световним интересима и мислима, који не жели да их се одрекне ради понизности, бедности и скромности, што су обележја правог трагача за истином.

Ниче је дао другу дефиницију Нихилизма или, пре, коментар дефиниције "нема истине" овако: "нема одговора на питање 'због чега?'"[5] Нихилизам, дакле, тврди да нема одговора на суштинска питања, то јест, да нема позитивних одговора; а сам нихилиста - то је онај, који прихвата имплицитно "не", којим на та питања, како претпоставља, одговара васељена. Постоје, пак, два начина да се прихвати такав одговор. Први је - пут крајности, јасно и опширно изложен у програмима Револуције и Уништења; то и јесте прави, или активни Нихилизам, јер, по речима самог Ничеа, "Нихилизам... није само просто вера у то, да је све достојно уништења; не, нихилист још и сам упире раменом о плуг, сам руши"[6]. Али постоји, такође, и "умерени" пут, пут пасивног, или имплицитног нихилизма, о којем се овде и говори, нихилизма либерала, хуманиста, агностика, који, саглашавајући се са тим, да "нема истине", више не постављају себи коначна питања. Активни нихилизам претпоставља овај нихилизам скептицизма и безверја.

Тоталитарни нихилистички режими овог века предузимали су немилосрдна "преваспитавања" својих народа, и то је био интегрални део њихових програма. Од оних, који су били подвргнути том процесу, па макар он и кратко трајао, мало је ко избегао његовом утицају: у кошмарном окружењу неизбежно се губи осећај за реалност и истину. Много суптилније је "преваспитавање" - потпуно хумано по својим средствима, али не мање нихилистичко по својим последицама - које се практикује у слободном свету, а нигде се оно не спроводи тако истрајно и успешно, као што се то ради у његовом интелектуалном центру - у академском свету. Тамо је спољна принуда замењена унутрашњим убеђењем; тамо царује мртви скептицизам, сакривен испод остатака "хришћанског наслеђа", у које верује веома мали број људи, а са дубоким уверењем и још мањи. Научници су се данас одрекли своје основне обавезе - да саопштавају људима истину; а притворна "скромност" која покушава да сакрије ту чињеницу иза интелектуалистичког брбљања о "границама људског знања" није ништа друго, до још једна маска Нихилизма, коју либерални академици деле са савременим екстремистима. Младеж - док је још не "преваспитају" у академској средини - која још увек жуди за истином, бива учена не истини, него "историји идеја", или њене интересе скрећу ка "компаративним студијама", а свепрожимајући релативизам и скептицизам који се утувљују у главу таквим студијама, довољни су да у скоро сваком убију природну жудњу за истином.
Академски свет - а ово нису ни лаке, ни олако изговорене речи - постао је данас, у великој мери, источник духовне погибељи. Погубно је слушати или читати речи људи који не верују у истину. Још погубније је добијати, уместо истине, више знања и учености, који, представљени као циљ самим себи, постају - ништа више од пародије на саму истину којој су замишљени да служе, ништа више од фасаде иза које нема никакве садржине. Погубно је, чак, бити изложен основној врлини која још постоји у академском свету, поштењу најбољих његових представника - ако то поштење служи, не истини, него скептичкој учености, и тиме још успешније заводи људе ка јеванђељу субјективизма и безверја, које таква ученост прикрива. Погубно је, коначно, већ само живети и радити у атмосфери, потпуно прожетој лажним представама о истини, у којој се Хришћанска Истина сматра неважном за главне академске преокупације, у којој они, који још увек верују у Истину, могу само повремено да повисе свој глас изнад скептицизма промовисаног академским системом. Зло, наравно, лежи првенствено у самом систему, утемељеном на неистини и, узгредно, у многим професорима, којима тај систем дозвољава, и подстиче, да ту неистину проповедају.

Либерал, човек од овог света, је човек који је изгубио своју веру; а губитак савршене вере је почетак краја поретка који се на тој вери подигао. Они који желе да сачувају углед истине, не верујући у њу нуде најмоћније оружје свим својим непријатељима; вера, која је само метафорична, самоубилачка је. Радикал напада либералну доктрину са свих страна, и завеса од реторике не представља никакву заштиту од снажног замаха његовог оштрог сечива. Либерал, под ударом тог постојаног напада, уступа корак за кораком, и бива принуђен да призна истинитост оптужби против њега, неспособан да супротстави тој негативној, критичкој истини, своју сопствену, позитивну истину; све док се, на крају, после дугог и обично постепеног, преласка, изненада не пробуди, и не открије да је Стари Поредак, небрањен и тобоже неодбрањив, већ свргнут, а да је нова, "реалистичнија" - и бруталнија - истина преузела власт на терену.

Либерализам је први стадијум нихилистичке дијалектике, како због тога што је његова вера празна, тако и због тога, што та празнина побуђује још већу нихилистичку реакцију - реакцију која, иронично, још гласније, него Либерализам, проглашава своју "љубав према истини" док, у исто време, заводи човечанство још један корак даље на путу заблуде. Та реакција представља други стадијум нихилистичке дијалектике: Реализам.

Реализам о којем овде говоримо - генерички појам, за који сматрамо да у себи садржи различите форме "натурализма" и "позитивизма" је, у свом најпростијем виду, учење које је баш под именом "нихилизма" популаризовао Тургењев у свом роману "Очеви и деца". Лик Базарова у том роману представља тип "новог човека" 'шездесетих' година XIX века у Русији, тип плиткоумних материјалиста и детерминиста, који су озбиљно мислили (као Д. Писарев) да ће спас човечанству наћи изучавањем анатомије жабе, или да су доказали непостојање душе у човеку тиме, што се она не може наћи приликом обдукције. (Подсетимо се совјетских нихилиста, "нових људи" наших сопствених 'шездесетих', који нису успели да нађу Бога у Земљиној орбити.) Овај "нихилиста" је човек који не поштује ништа, не поклања се никаквом ауторитету, ништа (тако он мисли) не узима здраво за готово, све оцењује у светлу науке, прихваћене у својству апсолутне и искључиве истине, одбацује сав идеализам и апстракцију, у корист конкретног и чињеничног. Он је верник, укратко, у "ништа-осим", у редукцију свега што су људи некада сматрали "узвишеним", ствари од ума и духа, на ниже или "основно": на материју, чула, физичко.

Као супротност либералној неодређености, реалистички поглед на свет изгледа савршено јасан и једноставан. Место агностицизма и оклевајућег деизма заузима отворени атеизам; место магловитих "виших вредности" - голи материјализам и егоизам. Све је јасно у реалистичком универзуму - осим онога што је најважније и што највише захтева јасноћу: његовог почетка и краја. Док је либерал неодређен у суштинским стварима, реалиста је детиње наиван: оне за њега, просто, не постоје; не постоји ништа, осим онога што је најочигледније.

Такав Реализам, наравно, противречи сам себи, независно од тога, да ли он поприма форму "натурализма" који покушава да успостави апсолутни материјализам и детерминизам, "позитивизма" који за свој циљ има негирање сваког апсолута, или доктринарног "агностицизма" који тако спремно држи говоранције о "немогућности спознаје" крајње реалности; о томе смо дискутовали у првом делу овог поглавља. Али та је расправа, наравно, чисто академске природе, јер се Реализам, логичка самопротивречност, уопште и не третира као философија. То је наивни, недисциплиновани начин размишљања практичног, рефлексијама несклоног човека, човека који, у нашем добу свеопштег и прекомерног упрошћавања, мисли да своје плиткоумне стандарде и идеје наметне целом свету; а ако га разматрамо на мало другачијем нивоу, то је, исто тако наиван, начин размишљања научника, везаног захтевима своје специјалности само за оно што је очигледно, када незаконито покушава да прошири научне критеријуме иза њима припадајућих граница. У последњем случају, треба усвојити корисну разлику између "наукологије" и, њој супротне, легитимне науке[7]; јер, мора се разумети да наше примедбе нису усмерене против саме науке, него против неодговарајуће експлоатације њених критеријума и метода, која је данас тако опште распрострањена.

Да ли је правилно називати такву 'философију' Нихилизмом? Или, тачније, да ли је она Нихилизам, у оном смислу, у којем смо ми дефинисали тај термин? Ако истина, у свом највишем смислу, представља знање почетка и краја свих ствари, познавање димензија апсолута; и ако је Нихилизам учење да нема такве истине; тада је јасно да они, који прихватају научно знање за једину истину и поричу оно што стоји изнад њега, јесу нихилисти у тачном смислу те речи. Обожавање чињеница ни у којем случају није љубав према истини; то је, како смо већ рекли, њена пародија. То је претпоставка да део може да замени целину, то је горди покушај да се сазида Вавилонска кула, скуп чињеница, да би се одоздо достигли висови Истине и Мудрости. Ипак, Истину можемо постићи само павши ничице, и прихвативши оно, што се даје одозго. Сва та фарса од "скромности" реалистичких научника и интелектуалаца, тих маловера, није у стању да сакрије гордост њихове колективне узурпације Божијег Престола; они, у незнатности својој, своја марљива "истраживања" цене више од Божанског Откровења. За такве људе, такође, "нема истине"; и о њима можемо рећи оно, што је некада о грчким паганским научницима рекао св. Василије Велики: "Њихова страшна осуда биће још већа, због све те профане мудрости, зато што су, проучавајући са таквом јасноћом празне предмете, по својој вољи затварали очи за спознају Истине".[8]

До сада још нисмо потпуно објаснили разлику између првог и другог стадијума Нихилизма. Већина либерала, такође, признаје науку за искључиву истину; по чему се, онда, реалисте разликују од њих? Разлика се састоји не толико у учењу - Реализам је, у извесном смислу, само илузија лишен и систематизован Либерализам - колико у нагласку и мотивацији. Либерал је равнодушан према апсолутној истини, такав однос је произашао од његове прекомерне привржености овом свету; код реалисте, са друге стране, равнодушност према истини прелази у отворено непријатељство, а обична приврженост свету - у фанатичну преданост њему. За такве последице мора да постоји озбиљан разлог.

Сам реалиста би рекао да се разлог крије у његовој љубави према истини, која му не дозвољава веру у "вишу истину", која није ништа друго, до обична фантазија. Ниче је, верујући, у ствари, у то, разлог видео у оном Хришћанском квалитету, који се окренуо против Хришћанства. "Осећај за истину, високо развијен у Хришћанству, на крају се побунио против неистинитости и умишљености свих Хришћанских интерпретација света и његове историје".[9] Ако се схвате у одговарајућем контексту, може се наћи извесни дубљи смисао - мада делимичан и искривљен - у овим речима. Ниче се бунио, првенствено, против Хришћанства, значајно ослабљеног либералним хуманизмом, против Хришћанства у којем су бескомпромисна љубав и приврженост апсолутној истини били крајње ретки или су потпуно одсуствовали, Хришћанства које се претворило у морални идеализам, обојен естетичким начелима. Руски "нихилисти" били су, слично томе, у побуни против романтичарског идеализма "сувишног човека" који је живео у небулозном царству фантазије и бекства лишеног било какве врсте реалности, духовне или световне. Хришћанска Истина је исто толико далека од такве псеудодуховности, колико је и нихилистички Реализам. И Хришћанин и реалиста су опседнути љубављу према истини, вољом коју је немогуће обманути, страшћу да се дође до корена ствари, да се нађе њихов коначни узрок; оба, као незадовољавајући, одбацују било који аргумент, који се не односи на неки апсолут, који сам нема потребу за доказивањем; оба су страсни противници фриволности Либерализма, који одбацује сваки озбиљан приступ суштинским питањима, и који не доживљава људски живот као узвишени подухват, што овај, заправо, јесте. Управо ова љубав према истини осујећује покушај либерала да сачувају идеје и институције у које до краја не верују и које нису засноване на апсолутној истини. Шта је то истина? - за човека, за кога је то животно, горуће питање, компромис Либерализма и хуманизма постаје немогућ; човек који је, бар једном, свим својим бићем поставио себи такво питање, никада више неће моћи да се задовољи оним, чиме се свет задовољава, прихватајући оно што је заузело место истине.

Али није довољно поставити то питање; мора се наћи одговор, иначе ће положај запитаног бити још гори од оног пре. Хришћанин једини одговор налази у Богу и Његовом Сину; реалиста, пак, изван сваког контакта са Хришћанским животом и Истином, која га надахњује, поставља то питање у духовном вакуму, и спреман је да прихвати први одговор на који налети. Погрешно доживљавајући Хришћанство као још једну форму идеализма, он га одбацује, и постаје горљиви поклоник једине стварности која је очигледна за духовно слепе: овога света. Сада, колико год високо ми ценили поштење томе посвећеног материјалисте и атеисте, ни највеће човекољубље не може да нас натера да у њему препознамо љубав према истини, која га је, можда, првобитно инспирисала; он је, пре, жртва љубави према истини, која је скренула с правог пута, постала болест, и завршила у сопственој негацији. Мотиви реалисте, у ствари, нису ни баш сасвим чисти: он тврди да зна оно, што се, према његовој сопственој теорији о знању, не може знати (као што смо видели, одрицање апсолутне истине само по себи је "апсолут"); а поступа он тако, зато што има неки скривени мотив, зато што поставља неке друге вредности овога света изнад истине. Немилосрдни реалиста и "трагач за истином", Ниче, заведен визијом "Натчовека", завршава буђењем воље за неистином и воље за моћи; марксистички Реализам, у име револуционарног доба среће и благостања, завршава у владавини лажи и обмана каквих свет никада није видео. Љубав према истини, осујећена у достизању свог стварног објекта, проституише се у ирационални "циљ" и постаје принцип субверзије и деструкције; постаје непријатељ истине коју није могла да достигне, непријатељ било каквог поретка, који је у потпуности или делимично основан на истини и - на крају - непријатељ самој себи.

Она постаје, у ствари, савршена пародија Хришћанске љубави према Истини. Док Хришћанин тражи коначни смисао свега, и не задовољава се, док не увиди да се он заснива на Богу и Његовој Вољи, реалиста, такође, све доводи у питање, али само зато, да би био у стању да укине било какав наговештај или тежњу ка било чему вишем, и да би све свео и упростио до најочигледнијег и "основног" објашњења. Док Хришћанин у свему види Бога, реалиста види само "расне односе", или "односе међу половима", или "начин производње".

Ако су Реализму и својствене такве Хришћанске особине, као што су искреност, и простодушност, које су савршено туђе либералној свести, он их, ипак, користи само зато, да би се придружио либералном нападу на Хришћанску Истину, и да би тај напад довео до његовог логичног завршетка: потпуног укидања Хришћанске Истине. Оно, што је са пола снаге започело у Либерализму, добило је пуну снагу замаха у Реализму и сада притишће ка свом катастрофалном крају. Ниче је предвидео "тријумф Нихилизма" у нашем веку; Јаков Бурхардт, тај разочарани либерал, у њему је видео наступање епохе диктатора који ће бити "terribles simplificateurs". Обистињавање тог пророчанства у домену политике увелико је било почело са Лењином и Стаљином, Хитлером и Мусолинијем и њиховим радикално "простим" решењима најсложенијих проблема. У дубљем смислу, нихилистичко "упрошћавање" може се видети у свеопштем престижу којим се данас користи најнижи степен научног знања, баш као и у примитивним идејама људи попут Маркса, Фројда и Дарвина, које прожимају практично целу савремену мисао и живот.

Ми кажемо"живот", зато што је важно увидети да нихилистичка историја нашег века није нешто наметнуто споља или одозго, или барем није претежно била таква; она је, пре, била предусловљена и била је одгојена на нихилистичком тлу, дуго припреманом у људским срцима. Управо из нихилизма баналности, из свакодневног нихилизма који се показује у животу, начину размишљања и стремљењима обичних људи, проистекли су сви ужасни догађаји нашег века. У том смислу веома је поучан Хитлеров поглед на свет, због тога што се у њему најекстремнији и најмонструознији нихилизам почива на темељу сасвим уобичајеног - типичног, чак - Реализма. Он је делио свеопшту веру у "науку", "прогрес" и "просвећивање" (мада, не, наравно, и у "демократију") и био приврженик практичног материјализма који презире свако богословље, метафизику, било какву мисао или активност која се односи на неки други свет осим оног који је "овде и сад", и поносан на чињеницу да поседује "дар да све проблеме своди на њихову најпростију основу".[10] Он је гајио примитивни култ ефикасности и утилитарности који су отворено толерисали "контролу рађања", исмевао институцију брака, као пуко озакоњење сексуалног импулса, који би требало да буде "слободан", поздрављао стерилизацију "неподобних", презирао "непроизводне елементе", као што су били монаси, у кремацији мртвих није видео ништа друго до "практично" решење питања и без колебања користио пепео или чак кожу и сало покојника у производњи. Он је поседовао квазианархистичко неповерење према свим светим и часним институцијама, конкретно - према Цркви, са њеним "празноверјем" и свим "застарелим" законима и обредима. (Већ смо спомињали његово гнушање према институцији Монархије, које је било одлучујући фактор у његовом одбијању да прихвати титулу императора.) Имао је наивно поверење у "природног човека", "здраву животињу" која презире Хришћанске врлине, конкретно - девичанство, које је сметало "природном функционисању" тела. Он се простодушно одушевљавао савременим удобностима и машинама, а посебно аутомобилима, и осећањем брзине и "слободе", које он даје.

Веома мало од тог грубог Њелтансцхаунг-а данас не деле, у извесном степену, наравно, милиони наших савременика, посебно млади, који себе сматрају "просвећеним" и "ослобођеним", веома мало од тога, још, није постало типично "модерно". Управо на основи таквог Реализма, у којем није остало нимало места за "компликовани" Хришћански поглед на живот и врхунски важне чињенице духовног света, буја данас највеће празноверје и најочигледније сујеверје. Добронамерни људи се надају да ће, критикујући ирационализам и штитећи "разборитост", "науку" и "здрав разум", успети да спрече појављивање другог Хитлера; али изван контекста Хришћанске Истине те вредности, сачињавајући свој сопствени Реализам, не спречавају, него, напротив, припремају долазак новог "страшног упроститеља". Најефикаснији савремени "упроститељи" данас су властодршци Совјетског Савеза, који су направили нову религију од "науке" и "здравог разума"; грубо се вара свако ко од тих најпразновернијих људи очекује одбрану било какве вредности која одбрану заслужује.

Реализам несумњиво припада "духу времена" и сви који осећају да су они од тог "духа", морају да му се прилагоде. Тако и хуманизам, имајући раније, у опуштенијим временима, идеалистичкији и либералнији колорит, налази да је неопходно "мењати се са временом" и усваја много реалистичнији тон. Они наивнији су основали нову, хуманистичку "религију", која себе изједначава са "науком" и "прогресом", уздижући на степен догме сопствена противречја, о којима смо већ говорили[11]; такви људи су у стању да чак и у марксизму виде врсту "хуманизма". Али чак и код најсофистициранијих савремених хуманиста, код најобразованијих научника и државника, непогрешиво се може наћи реалистички тон. Он се манифестује, например, у инвазији научних метода и ставова последњих упоришта класичних хуманистичких дисциплина; ни један савремени интелектуални делатник, ма у ком пољу делао, не осећа се сигурним, ако његов рад није до максимално могућег степена "научан" (што често, наравно, значи "науколошки"). Реализам може да се исто тако види и у стоичком, световно усмереном, а често и циничном, тону свих - осим оних најнаивнијих (или религиозних) - савремених хуманиста; њихова уображена "слобода од илузија" такође је била, у великој мери, разочарење; сада они "знају више", да би веровали у "више истине" које су доносиле утеху њиховим очевима.

Хуманизам се, укратко, ускладио са Реализмом - и, како он мисли, са реалношћу: у преласку од Либерализма ка Реализму хуманиста види не само ослобађање од илузија, него и процес "сазревања". Православни Хришћанин, наравно, у томе види нешто сасвим друго. Ако је функција Либерализма била само да димом "толеранције" и агностицизма замагли више истине које се тичу Бога и духовног живота, задатак Реализма којег разматрамо овде јесте да те истине - поништи. На другом стадијуму развоја нихилистичке дијалектике, Реализму, Небеса су постала затворена за погледе људи, и људи су одлучили да никада више не одвајају свој поглед од земље, те да живе само у овом свету и само за њега. Ова реалистичка одлука је присутна, у једнакој мери, како у привидно невином "логичком позитивизму" и научном хуманизму, тако и у очито сатанским феноменима бољшевизма и национал-социјализма. Последице ове одлуке сакривене су од онога ко је доноси, јер оне укључују ону реалност, за коју је Реализам слеп: реалност која се налази и испод и изнад граница уског реалистичког универзума. Нама предстоји да видимо како затварање Небеса ослобађа неочекиване силе подземља које од нихилистичког сна о "новој земљи" праве кошмар, и да видимо да реалистички "нови човек" све мање подсећа на митско "високоразвијено" савршено људско биће, а све више на правог "подчовека", до сада непознатог људском искуству.

Сада морамо да истражимо следећи корак у прогресу Нихилизма, који води до овакве завршнице: Витализам.

Либерализам и Реализам су водили човека, цели један век и мало више, низбрдо, лажним путем, чији би крај, ако се са пута не скрене, требало да буде нешто попут једне од оних "обрнутих утопија" о којима тако често данас слушамо - још страшнији "врли нови свет", можда, нечовечни технолошки свет у којем се сви овоземаљски проблеми решавају на рачун поробљавања људске душе. Ова утопија рационалног планирања изазвала је многобројне протесте у име заштите стварних и личних, неиспланираних и несистематизованих потреба човекове природе, као не мање суштинских, чак и за чисто земаљску "срећу", од очигледнијих материјалних потреба; протесте, изнад свега, у име "живота", који ће, ма шта се под њим подразумевало, бити несумњиво угушени у реалистичком рају.

Главни интелектуални подстицај виталистичког покрета била је реакција против помрачења виших истина, насталог реалистичким "упрошћавањем" света, која је, мора се признати, са друге стране условила потпуну пропаст Витализма на том пољу. Немајући довољне основе, или чак потпуно несвесни Хришћанске Истине, они, који су се латили да исправљају радикалне недостатке Реализма, изумели су и лекове који су се показали не само слабим, него и активно штетним, лекове који су били стварни симптоми још сложенијег стадијума болести коју су били предодређени да лече.

Јер, баш као што је Реализам, реагујући против неодређености Либерализма, осудио себе на јаловост прихватањем либералне замагљености виших истина, исто је тако Витализам, борећи се против Реализма, сопствене наде поткопао преузимајући за своју основу реалистичку критику апсолутне истине. Ма колико Витализам патио за "духовним" и "мистичним", он их никада неће тражити у Хришћанској Истини, зато што је она за њега исто толико застарела, колико и за најслепљег реалисту. За виталистичку тачку гледишта типичан је ламент В.Б. Јеитса из његове аутобиографије: "Не подносим Хакслија и Тиндала, зато што су ме лишили простодушне религије мог детињства...". Какво год да је психолошко оправдање оваквог става, оно нема никакве везе са истином; а последице нису ништа друго - до веома штетне. Нема ни једне форме Витализма, која није натуралистичка, чији цели програм не почиње и не завршава се у овом свету, чије тумачење било којег другог света није ништа друго, до пародија. Пут Нихилизма је, приметимо поново, "прогресиван"; заблуде претходних стадијума понављају се, и умножавају, у следећем.

Ни говора нема о томе да се Витализам враћа Хришћанској - или било каквој другој - истини. Постоји, међутим, неизбежно, међу виталистима, извесна претензија управо на то. Многи критичари су уочавали "псеудорелигиозни" карактер чак и марксизма, мада се тај епитет може применити само на погрешно усмерену ревност његових занесенијих приврженика, а никако не и на саму доктрину, која је сувише очигледно антирелигиозна у својој суштини. У Витализму питање "псеудо-религије" постаје много озбиљније. Ту потпуно разумљиви ламент над изгубљеним духовним вредностима, са једне стране доводи до субјективних фантазија и (понекад) до стварног сатанизма, које људи који немају моћ духовног расуђивања, доживљавају као откровења "духовног" света, а са друге стране доводи до ни на чему основаног еклектицизма који црпи идеје из свих могућих времена и култура и успоставља потпуно произвољну везу између њихових појединачних, лоше схваћених фрагмената и сопствених, неоснованих концепција. Интегрални елементи многих виталистичких система јесу псеудодуховност и псеудо-традиционализам, једно од њих, или обоје. Због тога се треба обазриво односити према онима који изјављују да се спремају да обнове "духовни" смисао живота, а посебно према онима који себе називају савезницима или присталицама "Хришћанства". "Духовне" заблуде су много опасније од било којег обичног материјализма, и у трећој глави ове књиге ми ћемо увидети да већи део онога што данас слови за "духовност", у ствари представља "нову духовност", рак, порођен Нихилизмом, који се лепи за здраве организме да би их разорио изнутра. Таква тактика директно је супротна дрском реалистичком нападу на истину и духовни живот; али то је, не мање, нихилистичка тактика, и то још напреднија и савршенија.

На интелектуалном нивоу, Витализам представља одбацивање Хришћанске Истине заједно са извесном псеудодуховном претензијом. Међутим, чак и схвативши ово, нећемо бити спремни да у потпуности разумемо суштину виталистичког покрета, ако се пре тога не упознамо са духовним стањем људи који су постали његови носиоци. У Либерализму и Реализму нихилистичка болест још увек је површинска; углавном је то још увек ствар философије, ограничена на интелектуалну елиту. У Витализму се, пак - као већ и у марксизму, најекстремнијој манифестацији реалистичке свести - та болест развија не само квалитативно, него и квантитативно; по први пут и обични људи почињу да показују симптоме Нихилизма, који је раније био ограничен на неколицину.

Та се околност, несумњиво, налази у савршеној сагласности са унутрашњом логиком Нихилизма, пошто он, као и Хришћанство које је призван да уништи, стреми ка универзалности. До средине XIX века најосетљивији мислиоци наслутили су перспективу "пробуђених" маса, којима ће се окористити "ужасни упроститељи", а у времену Ничеа, најсилнијег "пророка" Витализма, то предосећање прерасло је у увереност. Ниче је могао да види како "смрт Бога баца своје прве сенке на Европу" и - мада је "догађај сам по себи био сувише велики, сувише удаљен, сувише превазилазио могућности поимања за већину људи, да би се претпостављало да ће саопштење о њему доћи до њихове свести" - ипак је његово наступање било извесно, а људи попут Ничеа били су "прворођена и превремено рођена деца наступајућег века"[12] - века, подсетимо се, нихилистичког тријумфа.

Хришћанска Истина, коју је подривао Либерализам, а Реализам отворено нападао, није само философска истина, него Истина живота и спасења; и када међу масама, васпитаним на тој Истини, почиње да узима маха убеђење да она није више достојна поверења, као резултат се не добија просто урбани скептицизам којим се теше малобројни либерали, него духовна катастрофа гигантских размера, чије ће се последице осећати у свим сферама људског живота и мисли. Мислиоци попут Ничеа видели су прве сенке те катастрофе и били су у стању да више или мање подробно опишу и предвиде неке од њених последица; ипак, те се последице манифестују у великим размерама тек када ове сенке почну да се прикрадају у срца милиона људи. Крајем XIX века све већи број сасвим обичних људи започиње ту неуморну потрагу - слика, толико својствена нашем савременом животу - за заменом Бога, Који је умро у њиховим срцима. Тај немир постаје главни психолошки подстицај Витализма, његова сировина, коју мајстори, надахнути тренутно актуелним ветровима "духа времена" обликују по моделу управо разматраних интелектуалних претпоставки. Ми смо склони, можда, да размишљамо о том немиру углавном са тачке гледишта његове експлоатације од стране нихилистичких демагога, мада је он, такође, био важан стимуланс виталистичкој уметности и религији. А присуство те компоненте у већини виталистичких појава објашњава због чега - за разлику од привидног "здравља" Либерализма и Реализма - Витализам показује симптоме, не само интелектуалне девијације, него и духовне и психолошке дезоријентације.

Било би добро да, пре него што пређемо на разматрање формалних манифестација Витализма у области философије и уметности, бацимо мало ближи поглед на неке опште манифестације тог неартикулисаног немира који прожима све њих. Да ли је он заиста, као што ми тврдимо да јесте, на крају крајева, карактеристика Нихилизма? Многи ће приговорити да је његово значење преувеличано, да је то, просто, нова форма нечега што је одувек постојало, да је то смешни покушај да се нешто тако обично удостоји узвишеног имена Нихилизма. Овакво мишљење, несумњиво, има неку основу; ипак, тешко се може порицати да се то, што данас сусрећемо, у неколико најважнијих аспеката разликује од свега што му је претходило. По први пут у целој историји, немир се распрострањује у размерама толико широким, да постаје скоро свеопшти; "нормални" лекови, лекови здравог разума, изгледа да на њега опште не могу да делују, него га, напротив, само појачавају; његов правац је доведен тачно у паралелу са ширењем модерног безверја, тако да, чак и ако један није узрок другом, оба представљају паралелну манифестацију једног те истог процеса. Ове три тачке су тако чврсто повезане, да их у дискусији која следи ми нећемо раздвајати, него ћемо их разматрати заједно.

Фашистички и национал-социјалистички режими су били највештији у експлоатисању свеопштег немира и умешно су га користили за сопствене циљеве. Али "чудна" је то чињеница, "чудна" само за онога ко не схвата карактер модерног доба - да се тај немир није прекинуо са поразом његових експлоататора, него је, напротив, од онда добио на интензитету и - што је "најчудније" од свега - да је особито ојачао у високо развијеним земљама демократске и либералне идеологије, земљама највише благословеним световним просперитетом, док се у осталим, пак, "заосталим" земљама његово јачање налази у пропорционалној зависности од њиховог приближавања тим циљевима. Успокојити тај немир не може ни рат, ни либерални идеализам, ни просперитет - као ни, узгред буди речено, марксистички идеализам, јер је совјетски просперитет произвео исти овај феномен; ти лекови су неефикасни, јер се болест налази на дубини коју они не могу досегнути.

Можда се тај немир најупадљивије манифестује у порасту преступништва, особито код младежи. У већини претходних епоха злочин је био локализовани феномен, имао је очигледне, разумљиве узроке, у људским страстима - похлепи, похоти, зависти, љубомори и сличном; није било ничег више до бледе представе о злочину који је постао карактеристичан за нашу епоху - злочина којем једино одговара назив који тако радо користи данашња авангарда, мада у другом, нихилистичком контексту: злочина "апсурдног".

Дете убија родитеља, или родитељ дете; савршено непознатог човека претуче - али не и опљачка - појединац или цела банда; такве "банде" тероришу цело суседство, беспослено лутајући, бесмислено ратујући једне против других: и, због чега? То је време "мира" и "просперитета", када злочинци бивају како из "најбољих", тако и из "најгорих" елемената друштва, и када нема никаквог "практичног" објашњења за њихово понашање, а често постоји потпуни презир према опрезности или последицама. Када оне који су починили такве злочине питају да објасне своје поступке, сви одговарају отприлике исто: био је то "импулс", "побуда", или је злочинац осећао садистичко задовољство док је чинио злочин, или је повод био апсолутно неадекватан почињеном злочину: досада, пометеност, увређеност. Укратко, они уопште не могу да објасне своје поступке, за њих нема разумљивог мотива и, што је можда најбитније и што највише поражава, за такве злочине нема кајања.

Постоје, наравно, и други, не тако насилнички облици свеопштег немира: страст према кретању и брзини, особито изражена у правом култу аутомобила (ову страст смо већ приметили код Хитлера); свеопшта приврженост телевизору и биоскопу, чија се основна функција своди на то, да пружи неколико часова бега од реалности, како помоћу свог еклектичког и "узбудљивог" садржаја, тако и помоћу хипнотичког дејства самих техничких средстава; растуће примитиван и дивљачки карактер савремене популарне музике, поготово џеза, који најтачније одражава стање савремене душе; култ физичке способности у спорту и - као његов део - нездраво обожавање "младости"; преовладавање и свеопшта попустљивост према сексуалном промискуитету којег многи, наводно одговорни припадници старијег покољења оправдавају као показатеља "отворености" савремене младежи и као само још једну форму "отвореног", "експерименталног" односа према животу, тако силно подстицаног у уметности и науци; неуважавање власти, подстицано распрострањеним мнењем које не признаје никакве вредности, осим "тренутних" и "динамичних" и које одводи "најидеалистичкије" настројени део омладине на демонстрације протеста против "репресивних" закона и институција.

У таквим феноменима "активност" је очигледно бег - бег од досаде, од бесмислености, а најтачније - од празнине, која је обухватила срца која су се одрекла Бога, Истине Откровења - и морала и савести, основаних на тој Истини. У сложенијим манифестацијама виталистичког импулса, на које ћемо сада да обратимо пажњу, делује иста та психологија. За сада ћемо само дати сугестију о обиљу тих манифестација, зато што ћемо касније детаљније проучити њихову улогу у облицима "нове духовности".

У политици су најуспешнији облици Витализма били Мусолинијев култ активизма и насиља и Хитлеров, још мрачнији, култ "крви и тла"; њихова природа је превише добро позната садашњем поколењу и не треба је даље објашњавати. Данас, када се стрелица политичког барометра тако јасно помера "улево", можда, пак, није толико очигледно, колико дубоко се простирало деловање тих покрета четрдесет година раније. Осим маса, одсечених од својих корена, које су главни објекат њихове експлоатације, нихилистички демагози су нашли ватрену подршку, мада не задуго, у довољно значајном броју људи који су припадали интелектуалној и културној авангарди. Мало ко од њих је прихватио нацизам или фашизам као "нову религију", али су их зато многи поздравили као противтежу демократији, "науци" и "прогресу" (то јест, Либерализму и Реализму) који су, како се чинило, обећавали будућност коју ниједан осетљив човек није могао да замисли без стрепње; њихов динамизам, "животност" и псеудо-традиционализам изгледали су заводљиво "освежавајуће" многима, који су удисали загушљиву интелектуалну атмосферу тог времена.

Такво је и деловање и утицај савремене уметности, чији протест против беживотног академског "реализма" води у најнеочекиваније области. Нови и егзотични извори и утицаји нађени су у уметности Африке, Истока, јужних мора, праисторијског човека, деце, лудака, а такође у спиритуализму и окултизму. Непрекидно експериментисање, постојана потрага за "новим" формама и техникама постали су норма; уметност се, изнад свега, надахњује "дивљим", "примитивним", "спонтаним". Као и футуристи у свом манифесту (мада сам футуризам тешко да се може назвати уметношћу), и најтипичнији модерни уметници величају у својим радовима "сваку врсту оригиналности, смелости, крајњег насиља", и они верују да су "наше руке слободне и чисте, да бисмо могли почети све изнова".

Уметник је, сагласно виталистичком миту, "творац", "геније", он је "инспирисан". У његовој уметности Реализам је трансформисан "визијом"; то је знак и пророчанство "духовног буђења". Уметник је, укратко, "чаробњак" у свом сопственом царству, у истом оном смислу у којем је то Хитлер био у политици: и у једном и у другом случају, није истина, него је субјективно осећање то, које царује.

У религији - или, да се прецизније изразимо, у псеудорелигији - немирно експериментаторство, карактеристично за Витализам, манифестује се у још разноврснијим формама, него у школама модерне уметности. Постоје, например, секте, чије је божанство неодређена иманентна[13] "сила"; различити правци "нове мисли" и "позитивног мишљења" стреме да укроте и искористе ту "силу", као да је то нека врста електричне струје. Њима су јако блиски окултизам и спиритизам, а такође и неке патворене форме "источне мудрости" које су престале чак и да се претварају да их "интересује" Бог, да би отворено призивале непосредне "силе" и "присутности".

Религиозни Витализам манифестује се, такође, и у широко распрострањеном култу "спознаје" и "самореализације". У прилично уздржаној форми, он је присутан код поклоника савремене уметности и "стваралачког чина" и "визије", који ту уметност надахњују. Неразборита потрага за "просветљењем", каква се води под утицајем зен-будизма, екстремнија је форма овог култа; а тобожње "религиозно искуство", стимулисано разним наркотицима је, вероватно, његово "reductio ad absurdum".

Такође, чине се покушаји да се исфабрикује псеудо-пагански култ "природе", пре свега на основу њених "примарних", "базичних" елемената: земље, тела, секса. Ничеов Заратустра - свемогући пророк тог култа - централна је тема у делима Лоренса и других романописаца и песника нашег века.

Ту је и покушај, у већини облика "егзистенцијализма" и "персонализма", да се религија сведе на ништа више од личног "сусрета" са другим човеком и - понекад - са мутно схваћеним "богом"; или, у патолошком, атеистичком "егзистенцијализму" - да се направи религија од "бунтовништва" и обесног самопоклоњења.

Све ове виталистичке манифестације "религиозног импулса" деле заједничко непријатељство према било каквом стабилном и непромењивом учењу или институцији, као и огромни интерес и стремљење ка достизању "тренутних" вредности "живота", "виталности", "искуства", "спознаје" или "екстазе".

Издвојили смо најупечатљивије црте Витализма и дали неке сугестије о његовим размерама; али сам термин тек треба да објаснимо, и да разоткријемо његов нихилистички карактер. Као што смо већ видели, Либерализам је подривао Истину својом индиферентношћу према њој, чувајући, ипак, углед њеног имена; а Реализам ју је нападао у име неке мање, парцијалне истине. Супротстављајући се и једном и другом, Витализам сасвим престаје да има било какав однос према истини; он је у целости посвећен стварима сасвим другачијег реда.

"Неистинитост било каквог мишљења, писао је Ниче, не представља за нас никакав аргумент против њега... Питање је само у томе, колико то мишљење следи живот, одржава га..."[14] Тамо, где почиње овакав прагматизам, Нихилизам прелази на стадијум Витализма, који можемо дефинисати као елиминацију истине у својству критеријума човековог деловања, и њену замену другим стандардом: "оним што живот даје", "виталношћу"; ту се живот и истина, коначно и дефинитивно, разилазе.

Витализам је напреднија врста Реализма; делећи са овим уски поглед на реалност и бригу да се све узвишено сведе на најниже могуће, Витализам наставља да остварује реалистичку намеру и носи је један корак даље. Тамо где Реализам покушава да апсолутну истину васпостави одоздо, Витализам констатује неуспех тог пројекта у светлу још "реалистичкије" спознаје, да ни "доле" нема апсолута, да је једини непромењиви принцип у овом свету - сама промена. Реализам своди натприродно на природно, оно што је дато Откровењем на рационално, истину на објективност; Витализам, пак, иде још даље и све своди на субјективно искуство и доживљај. Свет који се реалисти чинио тако чврст, истина која му се чинила тако сигурна, расипа се у виталистичком поимању света у прах, мисао нема више на чему да се заустави и умири, све је прогутано кретањем и акцијом.

Логика неверја неумољиво води ка Бездану; онај који се не врати истини, мора да следи заблуду до њеног краја. Исто то ради хуманизам који, бивши заражен реалистичком инфекцијом, коначно подлеже бацилу Витализма. За ову чињеницу не треба бољег доказа од "динамичних" критеријума који окупирају све већи део области формалне критике литературе и уметности, а владају чак и у расправама по питањима религије, философије и науке. Нема особина које се боље оцењују у свим овим пољима, него што су "оригиналност", "експериментализам", или "узбудљивост"; а питање истине, ако се уопште и поставља, брзо се потискује у задњи план и замењује субјективним критеријумима: "интегритета", "аутентичности", "индивидуалности".

Такав приступ је отворени позив на опскурантизам, да не кажемо шарлатанство; а ако ово и може да се одбаци као искушење за виталисту које још није постало правило - ни у ком случају није могуће игнорисати растуће вулгаран опскурантизам којег виталистички темперамент толерише, па чак и бодри. У савременој интелектуалној клими све је теже водити разумни разговор са апологетама Витализма. Ако, например, покушамо да докучимо у чему је смисао неког савременог уметничког дела, рећи ће нам да оно нема "смисла", да је то "чиста уметност" и да се оно може само "осетити", а ако критичар није у стању да га правилно "осети", он нема право да о њему било шта прича. Покушај да се уведе било какав критеријум критике, чак најелементарније и техничке природе, судара се са аргументом да се стари критеријуми не могу примењивати на нову уметност, да су они превише "статични", "догматични" или просто застарели, да се о уметности данас може говорити само са тачке гледишта њеног успеха у остваривању сопствене, јединствене и непоновљиве, намере. Ако у неком уметничком делу критичар примети морбидне или нељудске намере, објасниће му се да је оно тачан одраз "духа времена", а да је онај који мисли да би уметност морала да буде и нешто више, просто наиван. Последњи аргумент је, наравно, један од омиљенијих у било којој авангарди данашњице, била она литерарна, философска или "религиозна". За људе, заморене од истине, довољно је и то, да ствар "јесте", да је она "нова" и "узбуђујућа".

Ово су, можда, разумљиве реакције на превише литераран и утилитаран приступ Либерализма и Реализма таквим сферама, као што су уметност и религија, јер оне користе језик, потпуно различит од прозаичног језика науке и бизниса; да бисмо их ефикасно критиковали, морамо да разумемо њихов језик и да знамо шта је то, што они покушавају да кажу. Али оно што је сигурно, то је да оне покушавају нешто да кажу: све што човек ради има смисао, и сваки озбиљан уметник и мислилац покушава да саопшти нешто својим делом. Ако се, пак, каже да дело нема смисао, да оно само има жељу да изрази "дух времена", или да уопште нема никакву жељу за комуницирањем, онда ће управо то и бити његов смисао, и то веома злослутан, који сигурно неће промаћи компетентном критичару. Нажалост, али и веома илустративно, задатак критике данас је практично поистовећен са задатком апологетике; општеприхваћено је мишљење да је улога критике у томе, да објасни неупућеним масама "најновије надахнуће" "стваралачког генија".[15] На тај начин, пасивно прихватање заузима место активног разумевања, а "успех" - успех "генија" у остваривању своје намере, без обзира на природу намере - замењује врлину. Према новим критеријумима, Хитлер је такође био "успешан", све док "дух времена" није показао да није у праву; авангарда и њени хуманистички "сапутници" немају данас никаквих аргумената против бољшевизма, осим да је, за разлику од национал-социјализма, који је био "експресионистички" и "узбудљив", бољшевизам потпуно прозаичан и реалистичан.

Ипак, зараженост хуманизма Витализмом можда најбоље на видело износи његов чудни аксиом, романтичан и скептичан у исто време, који каже да се "љубав према истини" никада не завршава, зато што никада не може да буде испуњена, да је цели живот једна константна потрага за нечим, за шта нема наде да се нађе, константно кретање, које никада неће - нити треба - да зна за одмор. Софистицирани хуманиста врло лепоречиво може да опише тај нови основни принцип свих научних и академских истраживања као потврду "привремености" природе сваког знања, као одраз никада задовољеног, увек радозналог људског ума, или као део мистериозног процеса "еволуције" или "прогреса"; али стварно значење таквог става је јасно. Оно представља последњи покушај неверника да сакрије своје напуштање истине иза облака узвишене реторике и, још јасније, то је у исто време уздизање ситничаве радозналости на место које је некада заузимала искрена љубав према истини. Сасвим је тачно рећи да се, баш као и њој аналогна - похота, радозналост никада не завршава и никада не бива задовољена; али човек је створен за нешто више од тога. Он је створен да би се уздигао изнад радозналости и похоте, до љубави, и да би, кроз љубав, постигао истину. То је елементарна истина људске природе, а да бисмо је спознали, потребна нам је нека врста простоте. Интелектуална тричавост савременог хуманизма исто је толико далека од такве простоте, колико је далека од Истине.

Привлачност Витализма је психолошки потпуно разумљива. Само најбезосећајније и људе без икаквог дара запажања може дуго времена да задовољава мртва вера Либерализма и Реализма. Прво екстремни елементи друштва - уметници, револуционари, масе лишене корена, а затим, један за другим, хуманистички чувари "цивилизације" и, на крају, чак и најуваженији и најконзервативнији слојеви друштва бивају обухваћени неким унутрашњим неспокојством, немиром који их тера да траже нешто "ново" и "узбуђујуће", али шта, заправо - нико од њих тачно не зна. Нихилистички пророци, на које су раније гледали са презиром, улазе у моду, како човечанство почиње да дели њихово неспокојство и предосећања; њих постепено укључују у хуманистички пантеон и од њих траже визије и откровења која би извела човечанство из бесплодне пустиње у коју га је завео Реализам. Иза тривијалног сензационализма и еклектицизма који карактеришу савремени тренд ка "мистицизму" и "духовним вредностима", лежи дубока глад за нечим суштинскијим, од онога што су дали или могу дати Либерализам и Реализам, глад коју су разни видови Витализма у стању само да раздраже, а никако не и да утоле. Људи су одбацили Сина Божијег Који, чак и данас, жели да пребива у њима и донесе им спасење; налазећи неиздржљивом ту празнину, коју је оставило то одбацивање, они се бацају у наручје лудацима и мађионичарима, лажним пророцима и религиозним софистима, тражећи у њима реч живота. Али та реч, дата тако спремно, када покушају да је понове, сама се у њиховим устима претвара у прах.

Реализам, у својој бесној страсти за истином, уништава истину; на исти начин Витализам, у својој врлој потрази за животом, испушта задах смрти. Витализам последњег столећа је непогрешиви симптом заморености света, и његови пророци - још јасније, него било који философи мртвог Либерализма и Реализма које су нападали - били су најава краја Хришћанске Европе. Витализам је производ - не "свежине" и "живота" и "непосредности" које тако безнадежно и очајно траже његови следбеници (управо због тога што им недостаје) - него, напротив, производ духовне погибељи и безверја који представљају претпоследњи стадијум умируће цивилизације, цивилизације коју они мрзе. Не треба бити приврженик Либерализма и Реализма, против којих је реаговао Витализам, да би се увидело да је Витализам превише јако реаговао и да се његов противотров, примењен против несумњиве болести, показао као још моћнија инјекција истог тог нихилистичког бацила који је проузроковао болест. После Витализма може да следи само још један, коначни стадијум, кроз који Нихилизам може да прође: Нихилизам Уништења.

Овде, напокон, наилазимо на практично чисти Нихилизам, чија се мржња против стварања и против цивилизације не може умирити, све док их не сведе на апсолутно ништавило. Нихилизам Уништења, као ниједна друга форма Нихилизма, карактеристичан је управо за наш век. Деструкција је постојала у довољно широкој размери и пре, и тада је било људи који су се "прославили" рушењем; али никада, све до нашег времена није постојала доктрина и осмишљени план уништења, никада раније ум човека није себе толико изокренуо, да би нашао оправдање за то очигледно сатанско дело, и да би сачинио програм за његово извршење.

Чак и код уздржанијих нихилиста, неизоставно, могли су се приметити јаки наговештаји јеванђеља разрушења. Реалиста Базаров у роману И.С. Тургењева "Очеви и деца" изјављивао је да "нема ни једне једине институције у нашем друштву, која не би требала да буде уништена". Ниче је писао: "Ко хоће да ствара, мора прво да сруши и разори општеприхваћене вредности". Манифест футуриста - налазећи се једнако близу, како чистом Нихилизму, тако и Витализму, глорификовао је рат и "уништавајућу руку анархисте". Већина реалиста и виталиста су јавно признавали да је њихов циљ - рушење Старог Поретка и укидање апсолутне истине.

У чистом Нихилизму, међутим, оно што је за претходне периоде било само пролог, постаје циљ себи самом. Ниче је прокламовао основни принцип сваког нихилизма, а пре свега апологију Нихилизма Уништења, реченицом: "Нема истине, све је дозвољено"[16]; али екстремне последице овог аксиома већ су биле схваћене пре њега. Макс Штирнер (са којим ћемо се ми још срести у следећој глави[17]) је објавио рат против сваког критеријума и сваког принципа, супротстављајући свој его целом свету и победнички се смејући над "гробом човечанства", тада још, само у теорији. Сергеј Нечајев је ову теорију превео у праксу тако успешно, да он до дан-данас изгледа као некакво митско створење, ако не и демон из дубина самог Пакла, који је водио живот беспринципијелне суровости и неморала под изговором потпуне сврсисходности у име Револуције. Он је био инспирација за лик Петра Верховонског у "Злим дусима" Достојевског, роману који је тако сјајно описао свест екстремног нихилисте (роман је пун представника тог типа свести), да се чини невероватним било коме ко није, као Достојевски, на себи осетио чари и искушење нихилизма.

Михаил Бакуњин, који је неко време био опчињен Нечајевим (тек касније је увидео да је доследна пракса нихилизма потпуно другачија ствар од његовог теоретског излагања), написао је, још увек под његовим утицајем, "Катехизис револуционара", апологију нечајевизма која леди душу, у којој је изјавио: "Наш задатак је ужасно, тотално, неумољиво и свеопште уништење". Такво доживљавање света превише је типично за Бакуњина, да би било приписано његовом тренутном заносу. Он је завршио своју "Реакцију у Немачкој", написану још пре рођења Нечајева, следећим знаменитим позивом: "Положимо нашу наду у вечни дух, који руши и уништава, зато што је он скривени и вечно творећи источник свог живота. Страст према рушењу је стваралачка страст, такође!" Овде се Витализам преплиће са вољом за деструкцијом: ипак, деструкција је та која на крају тријумфује. Када су Бакуњина питали, шта би он урадио, када би нови поредак његових снова постао стварност, он је искрено одговорио: "Тада бих ја поново узео да рушим све, што сам саздао".[18]
Управо у духу Нечајева и "Катехизису револуционара", нихилистичке убице (у то време су их називали "анархистима", али смо у овој књизи усвојили позитивније значење те речи ) својом "пропагандом делима" терорисали су владајуће класе - и не само владајуће класе - у Европи, а посебно у Русији током читаве последње четвртине XIX века. У истом том духу Лењин (који се дивио Нечајеву) је започео своју окрутну владавину, први успешан експеримент у тотално беспринципијелној политици у Европи. Страст према насиљу, отргнута од Револуције која ју је рационализовала, увукла је Европу 1914. године у први од нихилистичких ратова и истовремено, у другој области, у дадаистичкој уметности, прогласила "нека све буде збрисано", "нека не остане ништа, ништа, ништа". Остало је, ипак, на Хитлеру да са апсолутном експлицитношћу открије природу и циљеве чисте "Револуције Нихилизма", револуције, изједначене са нихилистичком алтернативом: Њелтмацхт одер Ниедерганг - господарење светом или потпуна пропаст; револуције, чији вођа је могао ликовати (чак и пре него што је дошао на власт), исто као што би ликовао Штирнер: "нас можете уништити, али, у том случају, ми ћемо за собом повући цели свет - свет у пламену".[19]

То су, наравно, екстремне појаве и њих треба сагледати у одговарајућој перспективи. Само је мали број њих био способан за такав, чисти Нихилизам и лако је доказати да оне не припадају основном правцу савремене историје, него њеним побочним токовима; и мање екстреман нихилиста их осуђује. Њихов је пример, упркос томе, јако поучан, и било би погрешно одбацити га као пуко преувеличавање или пародију. У даљем тексту видећемо да је деструкција неопходна ставка нихилистичког програма, и да најјасније изражава култ ништавила који лежи у центру нихилистичке "теологије". Нихилизам Уништења није никакво преувеличавање, он је, пре, испуњавање најдубљег циља целог Нихилизма. У њему Нихилизам поприма своју најужаснију, али најистинитију форму; у њему лице ништавила скида са себе све маске и стоји у свој својој нагости.
Отац Јован Кронштатски, тај свети и праведни човек Божији, поредио је човекову душу са оком, оболелим од греха, и због тога неспособним да види духовно сунце.[20] На исти начин можемо да опишемо прогрес нихилистичке болести, која није ништа друго, до усавршена маска греха. Духовни вид људске природе огрезле у грех није здрав, што зна сваки Православни Хришћанин; у овом животу ми све видимо врло замагљено, и само вера и благодат Божија могу да нас исцеле тако, да бисмо у будућем животу опет видели јасно. Први стадијум Нихилизма, Либерализам, рођен је због заблуде прихватања за здраво нашег болесног ока, због погрешног веровања да је оно што приказује оштећени вид - стварни свет; и због одбијања лекара душе, Цркве, чија помоћ није потребна здравом човеку. На другом стадијуму - Реализму - болест, без неопходне неге лекара, почиње да се развија; вид се сужава; удаљени предмети, још одраније опажани "природним" ослабљеним видом прилично магловито, постају потпуно невидљиви; само најближи предмети видљиви су више или мање јасно, и болесник постаје убеђен да остали предмети, просто, не постоје. На трећем стадијуму - Витализму - инфекција доводи до упале; сад се чак и блиски предмети виде слабо и изобличено, почињу халуцинације. На четвртом стадијуму - Нихилизму Уништења - наступа потпуно слепило, болест се распростире на цели организам, следи агонија, затим конвулзије, и смрт.