Покајање

Цар Давид је био Божији човјек. Ипак, он није могао над собом да стражи те је имао несрећу да падне у тешке гријехове убиства и браколомства.

Како олако човјек пада у гријех! А ђаво га онда учи да овај гријех притаји, да га не исповиједа како би са њим још сигурније запао у таму. Међутим, своје гријехове треба увидјети, назвати их правим именом да би их кроз отворено признање погодили и пред њим осјећали гађење.

Свакодневно и сваког тренутка треба стражити над својим грешним покретима и чувати се од искушења, јер нечастиви нас непрестано прати и тражи да нас упропасти. Али Господ наш је праведни судија. Он не гледа ко је ко.

Искрено покајање срца је једино у стању да нас избави. Покајати се - значи да са пуно бола и од срца признамо своју кривицу, и свом душом тежимо поправци и откајању. Покајање треба да буде искрено и сасвим добровољно. Наша покајничка молитва треба да је свјесно и слободно исповиједање душе. Ако си се огријешио о Господа и твоји те гријеси муче, пеку, онда се одмах обрати Христу и излиј пред Њим сву своју кривицу и недуг. Од Њега ти само долази спасење.

Покајању помаже: савјест, памћење, представа, осјећање и воља. Као што свим снагама своје душе гријешимо, тако исто и покајање мора да долази из цијеле душе. Без осјећања потрешености срца, без намјере да се поправимо, наше покајање је лицемјерство. Свијест о гријеху треба изоштравати, успавану савијест треба будити, своју слабу вољу треба учвршћивати и гонити је да се одупре гријеху.

Царство се Божије само кроз напор стиче. Зато нека се порочни покаје и остави свој порок, среброљубљиви – своју грамзљивост, лажов - своје лажи, пијанац – своје пијанство, похотљивац - своје сладострашће, славољубљиви - своје частољубље, гордљиви – своју гордост, нестрпљиви и бунџија – своје нестрпљење и роптање, да се сваки труди око хришћанске љубави и да носи слабости слабих.

Гријех одваја од Бога Који је наш вјечни живот. Кроз честе исповијести гријех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Ако би се људи често и искрено кајали – како брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови гријехови изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика и свом снагом тежити ка свом преобраћању, кроз искрено покајање, уздржљивост, кроз дјела љубави, а прије свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због гријеха – то је Божији дар; то је пуно покајање - самоосуђивање са чврстом намјером да се остави досадашњи огрјеховљни живот, да се постане нови човјек, да се с Богом и сопственом савјешћу измири. То је, такође, и чврсто повјерење у Божију свеопраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје – добиће опроштење. Док непокајанима слиједи – пропаст. 

(Успомене проповедника и мисионара у Сибиру с почетка 19. столећа)

С тим сам се човеком срео у следећим околностима. У једној од тамница Њерчинске робијашнице избила је побуна међу затвореницима. Затвореници су се поделили међу собом на два табора и врло се свирепо сукобили. Био сам одређен да брзо одем у робијашницу, управо у ту тамницу. Тако сам и урадио. Затвор је био опкољен војницима. Затвореници, подељени на две стране, стајали су у дворишту затвора. Када сам ушао у двориште и обратио се затвореницима, део њих, окруживши ме, са пажњом поче да слуша моју проповед. Кад видех да су дошли у стање ганутости - позвах и другу групу затвореника, која је била непријатељски расположена према првој, да и она послуша реч Божију, те да међу собом прекрате свако непријатељство и да се помире. На то ми вођа друге групе, Сахалинац, узврати грозном руском псовком и припрети песницом. А ја тада сиђох са места с ког сам проповедао и пођох право к њему, и са свим својим свештеничким одјејанием припадох к његовим ногама и тако клечећи пред њим рекох му:

"Сине мој, мили! На коленима клечим пред тобом и молим те, послушај ме, испуни моју сузну молбу, измени свој живот, постани други човек! О, када би овога часа овога трена, видела тебе твоја мила мајка, да клечим пред тобом на коленима, и она би пала на колена; а ако је већ умрла она би се од страшне жалости за твојом душом неколико пута преврнула у гробу!“

Тако умоливши затвореника, ја постигох свој циљ и он ме подиже са колена те нас двојица, праћени многима који су стајали крај њега, кренусмо ка месту са когa сам им свима и почео да проповедам. После проповеди тај исти затвореник сам ми даде чврсту затвореничку реч да више неће бити вођа ни у каквој побуни.

После свега, исте вечери пошто одржасмо опело за неколико затвореника, започесмо свеноћно богослужење. За време службе још двапут проповедах. По свршетку богослужења затвореници су пожелели да се исповеде и да се на сутрашњи дан причесте Св. Тајнама. И онај затвореник пожеле исто. Идућег дана у девет чaсoвa ујутру уђох у цркву, кад, гле, баш сретох Сахалинца. Он, угледавши ме, приђе ми и прошапута: „Баћушка, ја не могу да се исповедим и да се причестим, стидим се од затвореника". „Брате мој, мили, послушај ме данас као што си ме послушао јуче. Зашто мењаш Христа за лажни страх? Послушај ме, радости моја, исповеди се и причести се". Он обори очи и некако нехотично одговори: "Испунићу вашу молбу, ја се тридесет и седам година нисам исповедио. Још од гимназијских дана када сам се последњи пут и причестио". Истог сам га часа повео у олтар и тамо га исповедио. Исповест је била потресна!

Треба још рећи да је тај затвореник добио више образовање, да је први пут допао затвора потпуно без кривице, где је провео три месеца и одакле је изашао тако озлобљен да за њега више није постојало ништа свето. Раније је био послан на Сахалин због убиства. После неког времена је побегао оданде. Седам или осам пута је бежао из затвора. Сви су ти бегови били људском крвљу заливени. Није штедео ни старе ни младе. У многим је затворима био „Иван Грозни", тј. затворски цар. Њему су се беспоговорно покоравали сви затвореници у затворима где се налазио. На Сахалину је својом сопственом руком задавио многе затворенике као муве. Сви су га се бојали и поштовали су га као свога неограниченога владара. У једном сахалинском затвору он је лично изрекао смртну пресуду шесторици затвореника који су у тачно одређени час извршили самоубиство. Када сам, после њега, исповедио општом исповешћу још неколико заточеника, и (који се синоћ нису јавили на исповест a кoje сам познавао одраније из многобројних исповести) почео сам да служим Свету Литургију. После читања Светог Јеванђеља држао сам проповед о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају, пocлe причасна, кад изађox са Чашом Господњом, на дверима одржах десетоминутну проповед. Почех да причешћујем затворенике, на ред дође и онај Сахалинац. Он отвори уста кад сам му у њих ставио кашичицу са Светим Даровима он се наједном зањиха, очи му се испунише сузама, и истога часа потресе се свим својим бићем. Само што се удаљи од Чаше Христове и погледа на икону Спаситеља, он подиже у ваздух своје џиновске руке и громко, да сви чују, повика „Xристe! Христе! Зар си ми опростио? О, Боже! зар си мени, таквом страшном убици и разбојнику oпростиo? Па ја сам као грчки сунђер сав натопљен људском крвљу; ја сам стотине невиних душа погубио. Колико сам пута пустошио цркве! О, Господе! И Ти си ми опростио?! О милосрдни Господе! Ја сам силовао своју мајку, сестру, децу, ја сам се предавао скотолоштву! О, ко се са мном може поредити по гресима – и Ти, и Ти си Господе мени опростио?! Чујеш ли, Господе, па ја сам читав свој живот хулио на Тебе, проклињао Те, и Ти си Христе, мени све, баш све опростио? О, колика је Твоја љубав према мени, Господе? ја је не могу поднети, нећу је моћи поднети, ја нећу данашњи дан преживети, умрећу, она ће ме погубити!"

При оваквој небивалој сцени ја нисам могао даље да причешћујем, ушао сам у олтар и тамо, наслонивши главу на Свету Трпезу, горко заплаках. Заточеници почеше тако да ридају и јецају, да ми се учинило да се читав храм потресао плачем који се претворио у неподношљиви хук што је раздирао свако срце. Тамо су стајали и неки часни богомољци, и од њих је неколико пало у занос.

Служба се завршила, и ја чух у дворишту затвора некакво чудно комешање. Када приђох прозору, имао сам шта да видим. Онај исти Сахалинац је на коленима пузио пред другим заточеницима и молио их за опроштај. Око њега се окупило мноштво затвореника тако да је читаво двориште изгледало као нека густа жива маса људи који су се, као ласте око гнезда, тискали око клечећега. Неки су га љубили, други, и сами заражени његовим покајањем, кајали се за своје грехе и проклињали свој преступнички живот, а неки су, пак подизали своје очи ка небесима и молили Бога да им опрости грехе.

Док бејах на ручку код начелника робијашнице овај се затвореник јави начелнику и замоли за дозволу да неко време проведе сам у самици. Овај ми је затвореник писао многа писма, a у последњем је написао да ће, чим оконча робију, отићи у Валаамску обитељ.

Архимандрит Спиридон
(са руског P.Л. и М. А.)

О три предмета не жури да говориш:

о Богу – док не утврдиш веру y Њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога

и  о сутрашњем дану  -  док не сване.

Владика Николај