Однос верника према секташима и безбожницима

Отац Предраг Милановић

Српски народ одувек је красила верска толеранција. Са друге стране, Срби никада на силу нису прекрштавали друге народе и наметали своју веру. Напротив, увек се гледало, да се према ономе, ко је друге вере, топлије и учтивије понаша, да не би осетио некакву нелагодност и непријатност међу православнима. Али, српски народ је због своје широке душе био често мета насртаја других вера, вероисповести, секти и "верских заједница", које су се појављивале у данима великих духовних пометњи, недаћа и тешкоћа, и које су настојале да Србе одврате од њихове вере и да им наметну своје учење. To су пет векова радили Турци, а у новије време то раде бројне секте чије су централе углавном на 3ападу, одакле се и финансирају.

Какав однос треба наш верник да има према секташима? Пре свега, са њима не треба водити никакве расправе, нити се са њима препирати и свађати.

Једноставно са њима треба избегавати сваки контакт и не треба узимати њихове књиге на читање, које они често, бесплатно деле, будући да су финансијски веома јаки. Њихове књиге не треба читати, јер због недостатка веронауке, знање нашег народа о вери је недовољно, па се некоме може учинити како је учење неке секте боље од наше светосавске православне вере. Нема те вере, нити религије на свету, која српском човеку и српској души може пpужити оно што пружа православна вера и наши лепи хришћански обичаји. Све друго је неприродно и вештачко калемљење, које се губи већ у другом колену. Вера је моћ човекове душе - тврдио је један француски филозоф. Није сваком човеку у довољној мери та моћ и способност подарена. Као што неко нема слуха за музику, талента за сликање, дара за књижевност или неку другу уметност, тако неко нема довољно духовне моћи да верује у Бога. Зато невернике и безбожнике (они себе зову атеисти) не треба осуђивати, и са њима се препирати и свађати.

Њима треба помоћи да ону малу искру способности за веру, без које није ниједно људско биће, распале и душу своју осветле пламеном љубави и вере да би и они поверовали.

А топлотом наше хришћанске душе настојати да загрејемо њихову вером охладнелу душу да би и они били под окриљем Божијим и окриљем своје бесмртне мајке - Цркве православне.

Често се данас може чути, од појединих наших верника, како, ето, они не могу сада да уђу у цркву од оних који су до јуче гонили цркву, били неверници и говорили против Бога.

To не сме да говори прави и искрени православац и хришћанин. Нема веће радости за цркву и за Бога, када се неки грешник каје и поправља. Зато са радошћу морамо примати оне, који до јуче нису били у цркви, и треба да им помогнемо, да и они буду прави хришћани и деца Божија. Сваки православни хришћанин се мора молити Бoгу непрестано, да док има и једног Србина и човека који је изван Цркве и своје вере, да се врати себи и Богу, како би сви били заједно деца Божја и браћа међу собом.

протонамесник Предраг Милановић

Хтео би да се молим, али немам времена
Хтео би да Вам помогнем, али немам времена
Хтео би да размислим, али немам времена
касно је - више заиста нема времена!

Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво. He молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно. Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим у времену које си ми дао, оно што очекујеш од мене. У току дана и ноћи, за 24 часа прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо: колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви - разговору душе с Богом (за молитву "Оче наш" потребно је тек нешто око пола минута).

Блаженопочивши епископ браничевски Хризостом (Војиновић)