Тумачење члана 6 Символа Вере

"...и Који се вазнео на небеса, и седи с десне стране Оца..."

Одмах после исповедања вере у Христово васкрсење из мртвих Символ вере исповеда веру у Христа "Који се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца", то јест у преводу са црквено-словенскога крај деснице Оца. Зато наше следеће питање гласи: шта у нашој вери, а такође и у нашем животу изражавају, ка чему нас призивају ове речи, ово исповедање вере у Вазнесење Христово на небо? Овде је неопходно да застанемо и размислимо о томе шта је то хришћански смисао речи "небо" и на који начин Хришћани "чују", то јест схватају ту реч. Неопходно је да то учинимо зато што ту реч итекако злоупотребљавају непријатељи Хришћанства, злонамерно је тумачећи као реч којом је Хришћанство у ствари само сачувало оно првобитно, преднаучно схватање неба као, такорећи, неке врсте "физичког" неба, као места у свемиру где обитава и на трону седи Бог.

Међутим, то древно веровање нема ничег заједничког са хришћанским схватањем, осећањем и употребом речи "небо". Наравно да je та реч преузета из оног природнопросторног символизма који је својствен свим културама и у том смислу морамо да реч "небо" разматрамо по аналогији са речима као што су "високо" и "ниско", "широко" и "уско", односно са начином на који користимо те речи. Јер када за нечији поступак кажемо да је "висок", a за други да је "низак", и у једном и у другом случају је очигледно да није реч о простору, већ о моралној и духовној оцени датих поступака, баш као што када неког човека оценимо као "широкогрудог" или "ускогрудог" то сасвим очигледно нема никакве везе са његовом телесном конституцијом. Исто тако је и реч "небо" на језику готово свих народа имала осим свог "природног" значења такође и смисао символички или духовни. Она је представљала символ онога што је узвишено, пречисто и онострано. Истина, примитивни човек je y својим првобитним представама о свету и козмосу тај символизам често схватао буквално. Првобитна козмологија је делила свет, то јест свемир на три нивоа: небо, земљу и подземље. Сасвим природно, оно што је свето, божанско и узвишено било је смештено на небо, а оно што је зло, греховно и страшно у подземље. Тако је и у физичком свету и физичком искуству небо било "природно" прелепо, препуно светлости, чисто и узвишено. Али, да Хришћанство са том и таквом козмологијом нема баш никакве везе сведоче управо речи св. ап. Павла којима позива Хришћане да "мисле о ономе што је на небесима, а не што је на земљи" (Кол. 3:2), или, пак, речи св. Јована Златоустог који радосно говори: "...Шта је мени до неба када ћу сам ја постати небо...".

Тако сваки покушај да се реч "небо" протумачена у свом прехришћанском значењу искористи као аргумент помоћу кога би се Хришћани оптужили за ненаучност, примитивност и глупо сујеверје јесте не само неприкладан, већ и изнад свега нечастан покушај. Међутим, не може бити никакве сумње око тога да је "небо" као реч и као символ у хришћанској вери заиста од кључнога значаја. Пре свега, у библијској причи о стварању света, свет је описан као небо и земља. "У почетку како и почиње Библија створи Бог небо и земљу" (1. Мој. 1:1). Стога, небо у хришћанској вери није никакав други свет, свет који се налази са оне стране овога света. Небо је духовна или вертикална мера света, мера творевине која чини саставну димензију света, то јест творевине. Небо је све што је у свету узвишено, чисто и духовно: све оно што Хришћанство у човеку назива духом и душом. Они који не верују у Бога, материјалисти поричу само постојање духовне, узвишене и свете стварности која чини саставну димензију света. За њих је све у свету могуће објаснити одоздо, из материје, из чисто физичких и безличних закона. Међутим, за Хришћане није земља, то јест материја, већ небо оно чиме се мери живот, оно што представља смисао живота: не схвата се небо земљом, већ се небом схвата земља и оно што је земно.

Човек је тај који је по хришћанској вери носилац неба у свету. Човек је створен по "образу и подобију Божијем": човеку је дат ум и, тиме, сила познања; човеку је дата савест и, тиме, могућност познања добра; човеку је дат дух и, тиме, и могућност да постиже лепоту и савршенство. Међутим, човек по својој слободи може да отпадне од тог небеског у самом себи, човек може да зажели да живи само земљом, само земним стварима или да говорећи сликовито обори своје очи, a то значи свој духовни поглед, своје срце наниже, према земљи. Управо то и јесте оно што Хришћанство назива грехом и падом. Хришћанство верује и исповеда да је Христос дошао да нас спаси управо од тог греха, од тог падања наниже, од тог отпадања од неба.

Христос је Својим доласком у свет, Својим очовечењем поново открио "небо на земљи", образ живота усмереног навише, ка Богу, то јест ка оном узвишеном, чистом, добром, истинитом и прелепом ка свему ономе од чега је отпао човек кроз свођење свога живота на земљу и земно. Христос нам је поново открио и даровао небо, показао нам Собом смисао живота као узрастања, усхођења и узношења. Христос је силом, правдом, божанским савршенством неба преиспунио не само земљу, но говорећи језиком примитивних символа и само подземље.

Христос је сишао на земљу. Христос је сишао у смрт. Али, са Христом и Христом се и у живот и у смрт вратило небо: у Христу нам је откривен пут победе над свим оним што је пука земља и пуко земно, чији је коначни и безнадни крај тмина смрти. Савршивши све ово Христос се "вазнео на небеса". А то значи да се по хришћанској вери Христом и Његовим Вазнесењем на небо вазнео и човек, да је Христом човек поново уведен у небеску истину, a то значи - да се човек вратио Богу и познању Бога, да се Богом вратио том јединственом, истинитом и, тиме, вечноме животу. Сваки пут када у Символу вере кажемо - "И Kojи се вазнео на небеса" ми говоримо не само о Христу, већ и о нама самима. Ако верујемо у Христа, ако смо једно са Христом онда смо и ми на небесима, или у сваком случају ка небесима, ка Христу, онда је ка Богу устремљена наша вера, наш дух, наша љубав. Ми препознајемо небо као наш истински живот и у том свесном и сверадосном познању и јесте прави смисао нашег земног живота, јер је он у Христу постао усхођење ка Вазенесењу.