Беседе под Гором

Ја сам потпуно свестан незнатне части, у којој ви, млада господо, држите овај чин, у коме се ја налазим. Но што се тога тиче молим вас једно: не допустите никад, да вас збуни или фрапира положај или звање или униформа једног човека. Знајте, да је наш друштвени положај зависан више од друштва, у коме смо, но од нас самих. Зато не варајте се и не цените никад човека по његовом друштвеном положају. He цените човека по ономе што је независно од њега на њему, но цените га по ономе што је на њему, само од њега лично зависно. Оно што је од нас лично зависно, то је карактер наших осећаја, карактер наших мисли, и карактер наше воље, - једном речју: карактер наше душе. Од тога смо ми господари.

Нека вас радује то, ако ја из овог чина будем користан друштву, у коме се налазим. Нека вас охрабри то; јер кад се из овог чина, потиснутог давно из првих по части редова, може учинити један минимум добра, онда куд и камо ће лакше бити вама чињење добра, вама, који нећете бити монаси, као ја, но професори, официри, судије, политичари, министри. Но не варајте се ипак: спољашњи ваш положај само ће вам олакшати чињење добра, но он вас неће учинити способним за добро, ако ви сами себе, независно од положаја, не оспособите за то. Епиктет, стојички филозоф, био је роб, и као роб био је добар и узорит. Калигула је био цар, но низак и бескарактеран.

Неће вас официрски мундир учинити храбрим, ни свештеничка мантија милосрдним, ни судијска тога праведним, ни министарска фотеља моћним, ако душа ваша није испуњена храброшћу и милосрђем и правдом и моћи.

Ви морате имати душу, која ће бити способна за три ствари: 1) да поднесе живот, 2) да заволи живот и 3) да жртвује живот. Такву душу ви нећете никад имати, ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот, зато, што живот за њега нема вредности, а оно што нема вредности може се само бацити, а не жртвовати. Кад човек даје нешто што воли, он жртвује, кад даје нешто што мрзи, он не жртвује, но баца.

Песимист, даље, не може волети живот, зато што му се чини без довољног смисла и без довољно радости. Живот је за њ бесмислица и бол, а бесмислица и бол, или бесмислен бол не може се волети.

Песимист, најзад, не може ни поднети живот, из истог разлога, из кога он не може ни волети живот. Бол, коме човек види смисао и крај, може се поднети, но бол, коме човек нити види смисао ни крај, не може се поднети. А живот је за песимисте бесмислен и бескрајан бол.

Ако сте песимисти дакле, онда ви нећете моћи ни жртвовати, ни волети, ни поднети живот. Душа ваша неће бити способна ни за једну од ове три ствари. Она ће бити способна можда за друге три ствари, наиме: или за ступидно и збуњено тумарање, или за факирску непомичност и укрућеност, или за самоубиство. У сва три ова последња случаја нити ћете ви бити од какве вредности за живот, нити ће живот бити од какве вредности за вас. У сва три случаја живот ће вас у својој вечитој хитњи презриво погледати и пројурити мимо вас. Као хучна и сребрна река пројуриће живот мимо вашу песимистичку бару, из које ћете се ви узалуд бацати на њ блатом и клеветом. Мислите ли, да ћете замутити живот? He, замутићете само свој поглед и своју душу. Мислите ли, да ћете својим песимизмом зауставити и уништити живот? To je тако невероватно, као што је невероватно, да ће један слон, који стоји под нијагарским водопадом, својом сурлом вратити водопад натраг.

Ваш песимизам то је ваш немоћан пркос животу. Од тога пркоса болујете и трпите ви, као део живота, а не живот као целина. Ја сам и узео да говорим данас о вашем омладинском песимизму зато што тај песимизам доноси вама бол и трпљење. Песимизам ваш је бол и трпљење на првом месту за вас, који сте жудни радости. Он је бол и трпљење и увреда за вашу отаџбину, која вас подиже, да прослављате себе и њу својим делима, а не да седите и плачете на обалама Саве и Дунава у ропству свога песимизма, као што су седели и плакали стари Израиљци на рекама вавилонским, у ропству цара Навуходоносора. - Зар не личи ваш песимизам на једног оријенталског, малог и злобног деспота, који окива и гњечи људе? Ја вам желим од срца, да се увек можете дубоко застидети, кад се осетите поданицима мрачног и злобног оријенталског деспота - Песимизма.

Ја видим две врсте омладинског песимизма. Један се песимизам односи на живот уопште, други се односи специјално на живот људски.

Први или индијски песимизам обузме и савлада душе оних младих људи, који дуго живе под импресијом светског бола. Што дуже траје једна импресија, то универзалнија постаје она. Као што лопов постепено поверује, да цео свет краде, и као што истинит човек помисли, да цео свет говори истину, тако и страдалник помисли, да цео свет страда.

У Упанишади, светој књизи Индијанаца, стоји написано: „човек, који је поседнут вољом, мислима и вером, јесте роб, онај, који није поседнут, слободан је. Зато, ако се човек ослободи воље, мисли и вере, - то је знак слободе, то је пут, који води Брами, то отвара врата, кроз која се прелази на другу обалу мрака", тј. кроз која се улази у Нирвану. Но који је то смртни, који није поседнут вољом, мислима и вером? И који је то смртни, који је се свега тога ослободио и остао жив? Ниједан; чак ни сам Буда, главни учитељ песимизма индијског. Чак ни он се није до смрти своје могао ослободити воље, мисли и вере; до смрти своје он је хтео, мислио и веровао. Он је веровао постојано у Нирвану, он је мислио непрестано о овоме призрачноме, метапсихозноме, страдалноме, и ономе бесвесноме, нирванскоме, спокојноме свету, он је, најзад, хтео, -хтео је да се отресе жеље за овим светом и да приведе друге људе ономе сазнању, које је његову душу испуњавало. Буди су могли доћи потпуно до онога сазнања, коме их је Буда водио, но људи се нису могли потпуно одрећи своје воље, својих мисли и своје вере. У својој тежњи, да се одрекну воље и мисли и вере, следбеници Будини су само успели да ослабе то троје, што чини садржину живота, тј. успели су само да ослабе живот.

Шта је учинио Буда својим песимизмом? Учинио је то, да је од једног ратоборног и живахног народа, какви су били Индијанци пре њега, постао један немоћан и погружен и успаван народ, који данас није у стању чак ни својим баснословним бројем од 300 милиона да да отпора једној небудистичкој, хришћанској посади од 50 хиљада људи.

Песимизам индијски пренео се у Европу као и индијска куга. Од ова два зла, која је Индија дала Европи, не зна се, које је горе. Куга разорава тело, песимизам разорава душу. Христос је рекао: не бојте се онога, ко тело убија, бојте се онога, ко душу убија. Шопенхауер је пресадио индијски песимизам у Европу. Он је постао на тај начин убица многих душа, нарочито младих. Он је одбацио из учења Будиног само метапсихозу, сеобу душа после смрти, остало је све задржао у главним тачкама.

Ево тог учења: Воља је суштина света и воља је коб света. Сва бића постоје као објективација једне универзалне воље, и сва бића трпе зато што су воља. Цео живот је „ewiges Werden, endloser Fluss", вечито постајање, бескрајан ток: цео живот је испуњен једном трком од жеље до задовољења, и од задовољења опет до жеље. Жеља је страдање због немања нечега, задовољење је страдање, јер свако задовољење је разочарење. Треба побећи из вртлога жеља на острво, које се зове сазнање. У сазнању, да је цео свет воља, и да је у вољи бол и страдање, и у негацији те воље, налази се ЈЕДИНО могуће спасење за човека. Живот је ништа, смрт је ништа: живот је ништа плус бол, смрт је ништа без бола; смрт је, дакле, боља од живота. То је европско издање индијског песимистичког јеванђеља. Шопенхауер није имао ни издалека онога успеха у Европи, који је имао Буда у Индији. Он је препричао у непопуларној дијалектичкој прози оно, што су свете књиге индијске изразиле једном високом поезијом. А познато је, да једно учење, које изражено у прози придобија једнога следбеника, изражено у поезији придобиће стотину. Песимизму Шопенхауеровом сметало је, даље, европско хришћанство, које није негирало но само облагорођавало и преображавало вољу људи. Хришћанство је одржало превагу над поевропљеним будизмом још и својом конзеквентнијом телеологијом. Шопенхауер је учио, да сваки посебни акт воље у свету има свој циљ, но да универзална воља нема никакав циљ. Хришћанство је учило и учи, да сваки акт воље у свету има свој циљ, и да и универзална или Божја воља, следствено, мора имати свој циљ. Свет је, сходно хришћанству, један систем целисходности, јер свет је целисходан не само у маломе но и у великоме, не само у појединачним и пролазним феноменима, но и у скупу свих тих феномена, и у суштини њиховој. Шопенхауер је схватао свет као једна огромна кола са безброј много точкова и паоца и осовина. Сваки точак и паоц и осовина има свој циљ, док цела кола немају никакав циљ. Многи точак и паоц и осовина светле својом светлошћу и виде својим очима, - то је разбуђена мисао у њима - док кола јуре без своје светлости и без очију, по вечноме мраку. Свет је се бранио од учења Шопенхауеровог једним конзеквентним закључком. Ако точкови и паоци и осовине и сви делови имају циљ, онда несумњиво и цела васионска кола имају циљ, и: ако точкови и паоци и осовине светле и гледају, онда и кола нису у мраку и нису слепа. Васиона, отуда, зато што је васиона, има и већи и извеснији циљ но један њен део и више интелигенције но један њен део, ма се тај њен део звао и Шепенхауер. Васиона има боље очи од Шопенхауера и више мисли и од Буде и од Шопенхауера. Универзална воља неминовно је везана с универзалном интелигенцијом. Воља није нигде слепа, њој свуда светли интелигенција, ако не увек пробуђена, иманентна, онда неизоставно трансцендентна интелигенција.

Шопенхауер није имао успеха у Европи још и зато, што он сам по себи није био пророчка природа, какви су били оријенталски проповедници песимизма. Тј. он се није показивао толико у животу песимист, колико је био песимист на речи. Кад читате биографију Шопенхауерову, ви ћете се и сами уверити, да Шопенхауер није ни у колико био песимист у животу. Ви ћете видети, да је он најскрупулозније чувао свој живот, о коме је писао, да не вреди ништа; видећете, да је он остао вигорозне воље до дубоке старости, мада је проповедао негацију воље; да је био пун жеља, нарочито жеља за славом и новцем, и да ни старост ни философија није могла те његове жеље укротити. Кад прочитате и дела Шопенхауерова и његову биографију ви ћете одмах рећи: или је Шопенхауер глумац у животу или у философији својој. Живот и философија његова не потврђУЈУ једно друго но демантују једно друго. Код оснивача вере није тако: код њих је мисао дупликат живота, и живот дупликат мисли. Код њих је живот њихов најјачи доказ вере њихове, философије њихове. Христос је доказао своју веру својим животом. Он је не само могао да поднесе живот, но могао је и да љуби живот, и да га жртвује. Христос је учио, да треба жртвовати живот из љубави према животу, и он је жртвовао свој живот. Шопенхауер је учио, да се треба одрећи живота из одвратности према животу, и он се није одрекао живота. Самопожртвовање је конзеквенца Христовог учења, зато су се и Христос и апостоли његови жртвовали. Самоубиство је конзеквенца Шопенхауеровог учења, - Шопенхауер се није убио.

Цените сваку философију по могућности њене Етике и по култури, коју она инспирише. Јели могућа Етика Шопенхауерова? Сам је Шепенхауер доказао, да је немогућа. Је ли пак немогућа Етика, као конзеквенца једне философске поставке, онда је немогућа и та философска поставка. Даље, какву културу инспирише песимизам Шопенхауеров? Никакву. Човек, који негира вољу, негира тим самим и културу, јер култура је производ воље. „Шопенхауер је непријатељ човечанства!" узвикује отуда Јелена Келер. Но не, зашто непријатељ човечанства? Буда је био непријатељ једнога целога народа; Шопенхауер је био само непријатељ свој: за реку човечанског живота Шопенхауер значи онолико, колико једна стена у кориту једне обичне реке. Кад посматрате једну реку у равници, ви и не опажате њен ток, она вам изгледа као један успаван лењивац, но кад је посматрате у брдима, како скаче и пенуша се преко стена, како режи и прети, и пева и шишти, ви као да гледате једног ратоборној војника, како отима победу. Таква је једна стена Шопенхауер у реци човечанског живота. Таква је стена и Буда, и пророк Јеремија са својим вавилонским плачем, и Јов пре свога покајања; такве су стене и сви остали песимисти, колико их има, сви који су хтели да спрече и зауставе ток живота. Без њих би живот био као река у равници, као успаван лењивац. Но они су стене, против којих се живот мора да оружа и брани, јер живот је у суштини оптимистичан. Кад удара о те стене живот се показује живот; кад се пенуша и бори живот се показује млад и нов. Да ли је ватра непријатељ грожђа? He, она га чини челиком. Тако Веде и Шопенхауер мене нису декуражирали у мом оптимизму; напротив, они су га очеличили. Ја сам у њима прочитао све оно, што се уопште може рећи против живота. Све то није много, верујте. Све то само може да нас утврди у нашем оптимизму. Није, дакле, Шопенхауер непријатељ човечанства, како вели Јелена Келер, но непријатељ искључиво свој.

Но знате ли, ко је Јелена Келер? To je највећи демант песимизма у наше време. To je девојка, слепа и глувонема од друге године свога живота. Једно несрећно створење је л' те? Ни у ком случају; то је најоптимистичнија душа, каква се само да замислити. Својим титанским напором успела је она, и поред својих ужасних недостатака, да се успне на толику интелектуалну и моралну висину, да је стала у ред најотменијих савремених учитеља човечанства. Она, слепа, постала је вођ многим окатим; она, глувонема, постала је врло речити проповедник оптимизма с оне стране океана. Она, слепа и глувонема, може да подноси живот. Понеко од вас пак, ко може да види сунце и звезде, и може да чује музику и може да искаже своје радости и своју тугу, не може да поднесе живот, но долази на мисао о самоубиству.

Ho слепа и глувонема Американка не само подноси живот, она може више: она воли живот. Понеко од вас не воли живот. Но замислите себе слепим и глувонемим у току двадесет година, и замислите, да наједанпут будете из те дуготрајне ноћи изведени на дан, да вам се отворе очи и отворе уши и одреши језик! Би ли онда волели живот, или би били песимисти? Гле, Јелена Келер воли га и у својој вечној ноћи, у којој јој светли само дух њен; куд и камо би га она више волела, кад би наједанпут и она могла видети и чути оно, што ви видите и чујете.

Но слепа и глувонема Американка не само подноси и воли живот, она је у стању и да жртвује живот. Она га већ жртвује, јер га је посветила добру других, добру понижених и увређених људи, добру обесхрабрених и очајних.

Би ли ви могли посветити свој живот добру других људи? Своме пријатељу, на пр.? или породици? или отаџбини? или човечанству? ако сте песимисти, не можете, јер, пре свега, немате шта да жртвујете, пошто је живот ваш без вредности у очима вашим, и онда не можете још и зато, што сматрате и сваки други живот без вредности, те отуда и недостојним помагања и подржавања.

Ако сте оптимисти, лако ће вам бити и подносити и љубити и жртвовати живот.

Оптимист је човек, који ради с вером и надом. Хоћете ли да постанете оптимисти, онда радите. Песимизам је болест, од које је рад лек. Никад медицина неће измислити савршенији лек против песимизма од рада. Карлејл, велики оптимистички мислилац, у исто је време велики проповедник неуморног, непрестаног рада. „Ради и не очајавај"! то је девиза, које се он држао, и коју је другима проповедао. Наполеон није имао времена да буде песимист, јер за песимизам треба доколице, а велики освајач света имао је свега више но доколице. Он је радио 18 сати из дана у дан. Кад би ви само половину тога времена посведневно и систематски радили, отаџбина ваша била би срећна. Достојевски је имао падаћу болест, и био је иначе слаба здравља, па је ипак сваког месеца писао по четири штампана табака најлитерарније и најсадржајније прозе, какве има на руском језику. И под теретом своје страшне сиромаштине и страшне болести, Достојевски је био оптимист. Оптимисти су били и сви они велики и мали људи, који су стварали у овоме свету све оно, што је добро и корисно. Цела култура, у којој сте ви рођени и која вас окружава, створена је од оптимиста. Дела песимиста су непозната у овоме свету. Овај свет зна само са њихове уздахе и вапаје, но не и за дела.

Друга врста омладинског песимизма односи се специјално на људски живот. Овај песимизам је делимичан по времену, јер се односи или на прошлост, или на садашњост или будућност, и јер се односи или на једну личност, или на цео народ или на цело човечанство. Русо је био велики оптимист у погледу целе природе, изузев једино човека. Кад je ценио човека у историји, у друштву, Русо је био велики песимист. Он је мислио, да је човек пао, чим је се „удаљио од природе", а удаљио се од природе, чим је почео живети у организованим друштву. Све је било добро, док је човек живео без друштва и културе, као животиња, све је се изврнуло и постало зло, од како су се људи удружили и култивисали. Отуда цела историјска прошлост и цела садашњост је погрешна, све људске институције основане на неправди, сва уметност на лажи, све законодавство на сили. „Све је добро, кад излази из руку Творца, све се квари у рукама човековим". Тим речима почиње Русо своје славно дело „Емила". У другом једном свом делу вели Русо: „Човек се рађа слободан, међутим свуда je y оковима".

Други један велики песимист у оцени људске историје био је Лав Толстој. Људи су од онда несрећни, од када су напустили природну простоту живота и компликовали своје потребе. Културни људи, како из прошлости тако и из садашњости, за сажаљење су због тога, што се брину о многоме непотребноме. Веровати у Бога, живети за друге људе и бавити се земљорадњом потпуно је довољно за срећу људи. Толстој је песимист у погледу целе историје људске, уколико она значи удаљење од простог земљорадничког живота. Цео културни свет пошао је једним путем, који у пропаст води. Култура је учинила Запад бедним, култура је ставила Америку у службу Мамону, култура чини и Русију несрећном. Шта да се ради? Толстој вели: „Само једно и врло просто: живети мирним, земљорадничким животом, подносећи она насиља, која се могу вршити над нама, не противећи им се силом и не узимајући учешће у њима".

За Русоа и Толстоја не би могла чак ни Јелена Келер, и не би никад нико могао рећи, да су они непријатељи човечанства, иако су песимисти. Јер њихов песимизам ипак није безнадежан и убитачан као песимизам индијско-шопенхауеровски. У основу и Русо и Толстој били су оптимисти, јер су обојица веровали у Божје провиђење и у бесмртност душе. А вера у Бога, у провиђење и у бесмрће душе не може довести до очајања човека ни у најцрњој ноћи, ни у најтежем болу. Само та Русовљева и Толстојева вера у Божје провиђење стоји у оштрој контрадикцији с њиховим песимизмом у погледу људске историје. Јер ако се провиђење Божје показује свуда у природи, како да се оно не показује и у људској историји? А ако се показује и у људској историји, онда како да људска историја толике хиљаде година лута једним погрешним путем, који се завршује пропашћу и амбисом? Како да у целој овој природи, над којом се носи дух Божји, све буде у своме реду, а једино живот и рад милијарде људских бића, која су живела и која живе на овој звезди, да представља један бесмислен хаос?

Дакле, или нема провиђења, или човечанство није залутало, кад је пошло путем културе. Но како, по непоколебљивој вери и Русоа и Толстоја, провиђења има, то онда, човечанство није залутало. Култура је отуда неопходна. Бог није створио људе са жељом, да они кроз све време свога битисања на земљи остану у примитивној про-стоти и монотоности живота, искључиво као пастири и земљорадници, но да се развијају и усавршавају. Но култура значи страдање? рећи ће се. Да, култура у истини значи страдање, и то велико, но значи и радост: радост у изналажењу, радост у стварању, радост у надметању, радост у зидању нових форми живота и нових комбинација снага.

Ја држим, да су Русо и Толстој били сувише занети буколичком поезијом, и да ни један ни други нису довољно рачунали са стварношћу живота. Зар су бољи планински козари и говедари од Јелене Келер и Емерсона? Нису ни бољи, нису ни срећнији. Шта је боље: један стуб неотесаног камена, или једна камена уметнички израђена статуа? Ја сам за уметнички израђену статуу, ви бирајте! Ја сам за културу, ви бирајте.

И Толстоја и Русоа култура је дигла на ову висину, на којој су били, и са које се нису могли спустити, и ако су проповедали то спуштање. Толстој је до смрти писао књиге а није орао; Русо је до смрти потуцао се по летњиковцима и салонима хиперкултурног, аристократског света, а није отишао да чува стадо на Алпима или Пиринејима. И за њих двојицу, дакле, повраћај са пута културног, којим корача човечанство, био је немогућ; куд и камо је то немогућније за цело човечанство. Зато је човечанство с респектом ослушнуло и Русоа и Толстоја и продужило својим путем, путем културе, с узвиком: „Ја морам овуда".

Ако ипак нисте разуверени у оправданост песимизма ова два необична човека у погледу људске прошлости и садашњости, онда ја вас молим, замислите пред собом грофа Толстоја и Ж. Ж. Русоа, као двојицу између супротних представника културе прошлости и садашњости, и замислите поред њих два сирова, од културе недирнута човека из каквих дивљих планина. Ставите Толстоја и Русоа себи на десну, ставите два примитивна чобанина на леву страну, разгледајте их добро и сами пресудите, шта је боље: примитивност или култура?

Ако нађете, да више вреде два некултурна чобанина од Русоа и Толстоја, онда је заиста сва историја човечанства једна трагична заблуда; ако пак нађете, да више вреде Русо и Толстој од њихових примитивних, буколичких идеала, онда знајте, да је песимизам њихов неоснован. Што се мене тиче, ја сам нашао ово последње. –

Поменућу само још две врсте овог делимичног песимизма, далеко од намере, да их изређам све. Знам, да се ни о чем кужнијем не може говорити од куге, и ни о чем песимистичнијем од песимизма. Ја ћу стога знати економисати с вашим стрпљењем. Ја ћу бити штедљивији према вама од вашега песимизма. Песимизам вас окупира понекад читаве дане, и ви га трпите, претрпите и мене још за неколико минута!

Ове две врсте песимизма владају вашим омладинским срцима далеко више од оне две врсте, које већ поменух. Једно је ваш песимизам према вама лично, и друго је ваш песимизам према вашем народу.

Дозволите ми, да вам говорим интимно. Ја познајем тај ваш песимизам према вама самима. Ја сам га сам преживео. Ви сте сад у времену, кад сваки човек самога себе тражи, и самога себе оцењује.

„За шта сам ја способан?" „Колико ја вредим?" Та питања ви сами себи сад постављате. И тражећи одговор на та питања, ви сравњујете себе са великим људима из историје. Испадне ли то сравњење свуда на штету вишу, ви постајете песимисти. Кога од вас нису такнуле у срце речи Цезареве, изговорене пред Александровом статуом: „овај је у мојим годинама свет освојио, a ja нисам још ништа учинио?" Зар нисте и ви стављали себи слична питања, стојећи у мислима својим пред сваким од великих људи, о чијем сте животу и раду учили у школи?

Ви тражите себе међу великим војсковођама. Наполеон вам изађе пред очи, и ви се уплашите од његове величине, и своје маленкости, и ви губите поверење у себе и шапћете: „Наполеон је једна планина, a ja шљунак под том планином".

Или ви тражите себе међу великим мислиоцима. Платон вам изађе пред очи, и ви стукнете, и песимизам постаје господар вашег срца.

Или ви сравњујете себе с великим родољубима, с Епаминондом, с Децијем Мусом, с Минином, с Обилићем, и душа се ваша испуни презрењем према себи.

Или ви волите поезију и желите да будете песник. Но кад помислите, да бити песник значи бити у друштву с Вергилом и Милтоном и Гетеом, ви се застидите и с очајањем цепате своје стихове и бацате у ватру.

Или ви желите да будете научник. Но гле, научници су: Њутн, Хершел, Фарадеј, Хелмхолц; - и ви понирете главу међу руке.

Ви волете музику; - но ту је Моцарт.

Ви би хтели скулптуру, - но ту је Микеланђело.

Ви се тражите међу социјалним реформаторима. Но тамо су Солон и Ликург и Алфред Велики и Петар Велики.

И тако тражећи себе и не налазећи нигде и ценећи себе и потцењујући свугде, ви падате у један песимизам, који вас води или једном беспринципном и разузданом животу, или факирској индиферентности и погружености, или пак самоубиству. На које год поље људске делатности у прошлости погледате, ви налазите свуда невероватно велике и генијалне људе, налазите свуда примере non plus ultra. И вама се учини, да је човечанство сву своју величину већ показало у прошлости, да се људи садашњости, тј. људи вашег времена не могу мерити с људима прошлости, и да специјално ви не представљате савршено ништа у сравњењу с оним људима, који вам из прошлости толико импонују.

Но не бојте се! Песимизам је ваш апсурдан, страх ваш је страх малога орлића, који из свога гнезда гледа над собом на висини орла, свога родитеља, раширених крила и смела полета, и очајава што је он осуђен, да лежи у гнезду, голишав и нејак, и да прима храну из туђег кљуна.

He бојте се! Јер и Наполеон, велики војсковођа, био је једно време прост редов, који није никад ни сањао, да му предстоји тако славна будућност.

Платон је био у вашем узрасту у очајању зато, што није могао да пише стихове као Хомер. Он је читао непрестано Хомера, и трудио се непрестано да му подражава. Но увек се љутио на своје стихове и бацао их у ватру. И Платон је, видите ли, себе тражио и себе оцењивао у младићском добу, и не слутећи, какву је славу провиђење њему одредило у будућности.

Франклин је једнога дана ходао беспослен по улицама Филаделфије, тражећи жудно само занимања, ма каквога. И нико на њ није ни главе освртао. Франклин је нашао посла и живо је радио, слагао је слова у штампарији, без имало песимизма због свог скромног положаја. Tor истог Франклина другога једнога дана, после извесног времена, поздрављала је сва Филаделфија пуцњем из топова и обасипала га свима могућим почастима, као оца отаџбине.

Једно чобанче у селу Тршићу чувало је овце, и идући за овцама једва срицало слова некакве старе књиге. Оно је сматрало за највећу срећу, да само зна читати и писати. To чобанче постигло је више него што је икад могло пожелети. Оно је без школе постало тако славно, да је добило докторат философије honoris causa. Оно је скупило већи део умнога блага нашега народа и показало га и нама и Европи. И то чобанче је прво створило науку о нашем језику. Вук Караџић није имао времена да буде песимист.

Неколико сељака орали су у Шумадији пре сто година. Они су имала само право да ору и ћуте; и они су орали и ћутали. И вера је загревала њихове груди, и песимизам се није дотицао душе њихове. Никад нису мислили ти сељаци оставити своје рало и одати се другом послу. Орање и ћутање било је занимање њихово, орање и ћутање било је занимање и њихових предака кроз читава 4 столећа. Но ви знате, шта се десило? Једнога дана ти сељаци оставе своја рала и припашу сабље и престану да ћуте. И од сељака постану хероји, који су победили ону силу, од које је била побеђена Византија, и остану још политичари, и реформатори, и кнежеви. И ни у једном свом животном занимању ови људи нису се показивали песимисти.

Наша српска прошлост не зна за песимизам. Наше најцрње време у историји инспирисало је једну светлу херојску поезију. Чак и наши слепци били су оптимисти. Ко би од вас предузео, да напише једну студију о нашим слепцима - гусларима у прошлости? Ја му гарантујем, да би међу тим нашим слепцима нашао неколико Јелена Келер.

Ја вам не кажем: не будите песимисти зато, што слепци нису били песимисти. Ја вам кажем више: не будите песимисти зато, што је ваш песимизам сасвим без основа. He будите песимисти нарочито у погледу ваше личности, јер ни сами још не можете предвидети, у чему ћете се показати велики. Радите, јер ако радите не можете бити песимисти. Или рад или песимизам.

Ако не можете бити Наполеон, то не значи, да ви не можете бити уопште велики војсковођа; или ако не можете бити Платон, то не значи, да ви не можете бити велики мислилац; или ако не можете бити Виргил, то не значи, да ви не можете бити велики песник. Великих војсковођа има много, великих мислилаца - много, великих песника - много, великих људи сваке врсте - много. Добро је да желите бити велики, но само онда, кад радите да будете велики; али је зло, кад само желите величину, а не радите ништа, да би је достигли.

Ако желите величину и радите за њу, ви не можете бити песимисти; ако само желите величину, а не радите за њу, ви морате постати песимисти. Или рад или песимизам.

Величина се, млади моји пријатељи, не извлачи на лутрији, она се осваја неуморним радом.

Ви морате сад неуморно радити на просвећивању свога ума и јачању своје воље. Јер ви морате бити просвећени умом и јаки вољом онда, кад постанете преставници јавнога живота. Ма на коју дужност да вас провиђење постави, ви ћете бити велики, ако будете били јаки умом и вољом. Није истина, да ви немате способности. He жалите се на то; најређи су изузеци они људи, који немају никакве способности. Ја лично чак ни у те најређе изузетке не верујем. Но рецимо, ви осећате у истини ако не никакву а оно малу способност у себи, и ви се не варате у томе. Ипак ви не смете закопати ни ту малу способност, као што је закопао свој добијени талент онај неразумни царев слуга из јеванђелске приче о талентима. Ви сте дужни радити на увећању своје способности. Познато вам је свакако, шта је Демостен, велики грчки говорник, радио, да би увећао своју говорничку способност. И ви морате уложити толики труд око себе, колико и Демостен. He закопавајте дакле, но увећавајте и развијајте дате вам дарове, и ви ћете бити далеко од песимизма у погледу себе.

И најзад - песимизам ваш у погледу народа вашег и отаџбине ваше. Ја бих желео да вам нарочито и засебно говорим о овом предмету: толико је он широк и толико акутан. За овај мах, у вези са осталим, истаћи ћу само неколико мисли, тј. онолико, колико ми још минута преостаје да говорим.

Ви проучавате друге народе, који су достигли врхунац своје моћи и културе, и постајете песимисти зато, што видите свој народ још немоћан и некултуран. Но гле, ви сте песимисти баш због онога, због чега треба да будете оптимисти. Народи, који су дошли до врхунца моћи и културе, могу сад или стојати неко време на томе врхунцу, или ићи наниже. Народи пак немоћни и некултурни имају пред собом још дуге степенице, док се не попну на врхунац.

Француски или немачки омладинци могли би с више разлога бити песимисти но ви. Они могу рећи себи: наши су преци све урадили, за нас није преостало ништа. Ho c каквим разлогом можете ви бити песимисти, ви, чији су преци само почели да раде, ви, који се налазите на почетку једног новог стварања, ви, пред којима се открива тако пространо и тако необрађено поље делања, ви, пред којима се простире тако дуг пут за трку и утакмицу?

„Ми смо мали!" Таква вам мисао можда улева песимизам у душу. Но реците, по чему смо мали? По броју, је л' те? Но гле стари Грци били су мањи бројем од нас Срба, па су ипак задивили свет својом величином. Или смо мали по способности, је л' те? Ми се нећемо хвалити својим способностима, но ја вам кажем, ради вашег охрабрења, да до сад ниједан виђен и способан човек у Европи није о нама рекао, да смо мали по способности. Ја немам времена да ређам све те виђене људе. Кад бих их ређао, ја бих почео с Пушкином и Гетеом.

„Наш цео савремени живот је мали"! Може бити тако ви мислите и због тога се подајте песимизму. Ја вас уверавам, да не постоји мало време и мали живот у историји човечанства. Постоје само велика времена и припрема за та велика времена. Наше садашње време, дакле, може бити и или једно или друго. Ако оно само по себи није велико, онда је оно припрема за једно будуће, велико време. У оба случаја, дакле, оно не оправдава ваш песимизам. Јер ако садашњост није велика, она је припрема велике будућности. Она је, значи, припрема ваше величине, јер будућност је ваша. To треба да буде разлог ваше радости а не жалости.

Критикујте нашу националну садашњост, но не очајавајте за нашу будућност. Критикујте оне људе, који сад репрезентују наш национални живот било у религији, било у политици, било у поезији, или науци, или радиности, критикујте их, но не заборавите, да вас само неколико година дели од онога времена, кад ћете ви репрезентирати нашу нацију у свима тим струкама, и кад ћете ви бити изложени критици оних, који сад сричу буквар у основној школи и гледају на вас с респектом као на неку недостижну висину. Достићи ће они вашу висину, а ви ћете достићи висину отаца ваших, и они малишани, који вам се сад диве, биће критичари ваши и судије ваше. Каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити.

Ваше је да критикујете, но не трошите много времена на критику садашњости. Много је 1/10-ина. Осталих 9/10-ина ви морате употребити на своју спрему. Није добар онај глумац, који добро критикује туђу улогу; добар је онај, ко одигра добро своју улогу. А одиграће своју улогу добро само онај, ко се с љубављу и енергијом за своју улогу спрема. А љубави и енергије опет не може никад имати песимист.

He подајте се песимизму, јер песимизам ваш биће најотровнији извор неизмерног зла и вашег и туђег. Духови ваших предака, оних сељака, који су пре сто година створили ову земљу, посматраће вас онда, кад ви почнете руководити овом земљом, као њени војници, књижевници, учитељи, министри. Ваш песимизам ожалостиће душу њихову и одвратиће поглед њихов од вас. „Зар ми, нешколовани, стварасмо, а ви, школовани, разоравате! Зар ми, робови, бисмо оптимисти, a ви, слободни, јесте песимисти" - жалиће се они на вас. Једно песимистичко покољење јесте кужно место у историји једног народа. Но народ и кугу преболева. И онда, кад народ оздрави, потомци ваши указиваће на вас као на кугу.

He подајте се песимизму, јер ваш песимизам биће увреда не само за вашу отаџбину, но још и за цело човечанство. Човечанство је једно братство, ма колико да је оно разбраћено. Сви народи, и сви људи на земљи, чине једну целину, један организам. Тај организам има и болести на себи. Песимизам је болест на организму човечанства. Та болест може бити и корисна великом човечанском организму, као што и отров може бити користан у извесном случају, но зашто баш ви да будете та болест човечанства? тај отров?

Песимизам ваш биће увреда и за сву васиону; увреда за звезде, које ноћу ослушкују ваше мисли и планове; увреда и за сунце, које сваки дан гледа својим великим искреним и оптимистичким оком ваша дела.

И најзад. Песимизам ваш биће увреда и за Творца света, који вас није створио, да се жалите на његова дела, но да покажете своја.

Једна прелепа мисао Св. Владике Николаја, преузета из листа Православље
(pravoslavlje):

“Ако је ваша слава награда од народа, онда сте ви исплаћени надничар, и сутрашњи дан може да вас избаци из своје њиве.
Заиста, ниједан дан не признаје ваш уговор са прошлим даном. Сваки отвара нову њиву и чини нову нагодбу.”

Владика хвостански Атанасије (Ракита), у књизи "Сузама, знојем и крвљу - борба у сенци смрти" каже: 

"Богатство, положај, част, слава - све то је изгубљиво и може се одузети од човека. Али дело руку његових нико не може одузети од њега! Оно остаје његово за сву вечност. Тамо је укњижено и остаје вечно са човеком, иако наивни људи мисле да и њега могу уништити.

И за крај, чланак протојереја др Александра Шмемана, преузет из листа Православље
(pravoslavlje):

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Св. Јефрему Сирину. Ево њеног текста:

Господе и Владико живота мога!
Дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.

Духа целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени слуги Твоме!

Да, Господе, Царе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: "Боже, очисти ме грешног!" Цела молитва се понавља са једном метанијом на крају.
Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, "подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести, које се нам формирају живот и онемогућавају нас чак и да почнемо да се окрећемо Богу.

ЛЕНОСТ
Основна болест је леност, празнина. То је она чудна леност и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: "Чему, ради чега?" и чини од нашег духовног живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

УНИНИЈЕ
Резултат такве лености је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.
   
ВЛАСТОЉУБЉЕ
Ма колико изгледало чудновато, леност и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, леност и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господ - апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него унутрашња леност и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно самоубиство допуњује духовним убиством.
   
ПРАЗНОСЛОВЉЕ
Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Сви Оци виде у томе "печат" слике Божје у човеку, јер се сам Бог открио као Реч (Јн.1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења, говор је самим тим и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава леност, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.
   
Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али, једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, којих је такође четири.

ЧИСТОТА, ЦЕЛОМУДРЕНОСТ
Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквено-словенског целомудрије требало би да буде "чистота умовања." Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Супротност лености је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

СМЕРНОСТ
Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је смиреноумље (смерност). Оно, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим, сагледавање Божје величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив смиренима и да се противи гордима.
   
ТРПЉЕЊЕ
Чистоту и смерност прати трпљење. "Природни" или пали човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Неосетљив према свакоме изузев себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи, и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је "благ", већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју ми нисмо способни да видимо због своје заслепљености. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свима бићима, а то је већ Божанска особина.

ЉУБАВ
Најзад, круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема делања. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо Бога да нам да да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата. Јер, крајња опасност која вреба је гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак, није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када уочимо своја прегрешења и престанемо да осуђујемо свога брата, када се, другим речима, чистота, смиреност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ - гордост.  ■
    

ПРОТОЈЕРЕЈ ДР АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН