Откривење у Старом Завету

Стари завет је савез Бога са људима, склопљен преко изабраника Божјег патријарха Аврама и његовог богоизабраног потомства. У Светом писму Старог завета, као светим списима, описују се догађаји од стварања света, па до рођења Онога кроз кога и ради кога је свет и створен, и ради кога су се сви ти догађаји збивали: Господа Исуса Христа.

Нови завет је савез Богочовека Исуса Христа са људима. Збивања и загонетке Старог завета добили су у њему своју одгонетку и пуноћу. У Светом писму Новог завета, као светим списима, очевици су описали догађаје од рођења Господа Исуса Христа, па све до његовог славног Васкрсења из мртвих и Вазнесења. Ту је описан и силазак Светог Духа на прве Христове ученике и њихово проповедање Његовог светог Имена и науке божанске. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до Другог доласка Христовог и Страшног суда.

Стари завет почиње описом постанка света: “У почетку створи Бог небо и земљу”. Под речју “небо” треба разумети становнике неба – Ангеле и остале бестелесне небеске Силе. “А Земља беше без обличја и пуста”, тј. цео створени материјални свет.

Први дан створена је светлост: “И рече Бог: Нека буде светлост! И би светлост. И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме”. Тај дан је дан један: из њега извиру и њему се враћају сви дани. (Јеврејска реч “јом” дан, може да значи одређени астрономски или неограничени временски период настанка света).

Други дан Бог је створио свод небески и раставио воду под сводом од воде над сводом, а свод назва Бог небо. То је оно видљиво небо. Иза њега се налазе безбројни Божји светови, названи симболично – “вода над сводом”, јер круже и теку, сваки својом путањом, хармонично и без сударања, по бескрајном простору.

Трећи дан снагом речи Божје оделила се вода од копна. На земљи је израсла трава и разноврсна дрвета која рађају плод. Силом Божије речи то једном засејано семе, увек доноси плод, захваљујући благослову и заповести Бога.

Четврти дан Бог је створио светила на своду небеском. Сунце да управља даном, и месец да управља ноћу, и звезде: да светле и да буду знаци времена, дана и година. Првостворена светлост, расута по целој творевини, сабрала се и особито заблистала, овог дана, кроз небеска светила. Сунце је обасјало земљу, обавијену дотада густим маглама и влагом.

Пети дан Бог је створио жива створења у водама, рибе и остала створења велика и мала, као и птице небеске, по врстама њиховим.

Шести дан створио је Бог стоку и ситне животиње и звери земаљске, по врстама њиховим.

На крају рече Бог: “Да начинимо човека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.” Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Прво је Бог створио Адама, па му је онда створио жену, “човечицу”, Еву, да му буде помоћник на путу ка вечном циљу њиховог живота и живота свих створења. Човек и човечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица: Људи су створени да се узајамно воле и испуне несебичном божанском Љубављу.

Рај је место близине и присутности Божје, у коме је човек био заједно са Творцем, обдарен свима даровима и блаженством вечног живота, доброте и љубави. Човек се у Рају хранио са Дрвета живота.

Дрво познања добра и зла је засадио Бог у Рају да би се човек вежбао у врлини уздржања и верности своме Створитељу. Дрво живота је човеку давало бесмртни живот и дар разликовања онога што је вечно од онога што је пролазно. Извршавати Божју заповест значило је – јести са дрвета живота; погазити заповест значило је – одвојити се од Бога и његове воље, изгубити вечни живот и предати се смрти. Једење са Дрвета познања добра и зла помрачује ум, уништава у човеку дар разликовања вечног и пролазног, отуђује га од Бога и одводи га у пролазна телесна задовољства и у смрт. На том дрвету и на тој заповести човек је имао да провери своју љубав и слободу: да ли ће бити веран Богу или ће послушати Ђавола и његову лаж.

Ђаво је лажа и отац лажи. Он је бивши Архангео Деница који се побунио против Бога, јер се погордио и зажелео да буде једнак са Богом. Ђаво је изумео грех и смрт и пакао. Његова зла и изопачена воља је извор сваког зла, којим је затровао неке од бивших ангела па онда и наше прародитеље Адама и Еву, а преко њих и њихове потомке.

Ђаво је наговорио Еву – преко змије – да убере забрањено воће са Дрвета познања добра и зла. Ева је поверовала овом Божјем противнику и клеветнику (ђавао значи – клеветник), да је он њен већи пријатељ него Бог и почела је да се храни храном пролазности и телесних задовољстава. Окусивши плод пролазних задовољстава, она је постала смртна. Понудивши то воће своме мужу Адаму, она је учинила грех убиства. Али и Адам је добровољно окусио од истог плода и учинио троструки грех: према Богу, према себи и према своме потомству. Падом у грех човек је изгубио моћ вечног живота; помрачио му се ум, потамнело срце а мудрост утонула у безумље и лудост.

Зато што су окусили плод са Дрвета познања добра и зла и тиме преступили Божју заповест. Али и то истеривање из Раја Бог је учинио из љубави према нашим прародитељима. У Рају постоји и Дрво живота. Ко једе плодове са Дрвета живота постаје бесмртан. Ако би Адам и Ева јели те плодове, са отровом смрти у себи после пада, они би себе обесмртили у стању греховности и смртности. То би онда био најстрашнији пакао. И да се то веће зло не би десило људима, Бог их је истерао из Раја. Значи истерао их је Бог из Раја да би спречио да зло постане вечно.

Али да Адам и Ева после истеривања не падну у очајање, Бог им је обећао да ће им послати Спаситеља који ће победити Ђавола – Змију и који ће их ослободити од смрти и поново довести у Рај.

Еви је рекао: “С муком ћеш рађати децу, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар”. Адаму је рекао: “Земља да је проклета због тебе…са знојем лица свога ћеш јести хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити”. Због човековог греха страдају не само људи, него и сва створења и цела творевина Божја. Тако је већ први син Адамов убио свога брата Авеља.

Убио га је из зависти: Каин је завидео Авељу зато што је Бог примио Авељеву од срца принету жртву. Тако бива и до данас: завист је главни узрок свакога братоубиства. А свако убиство је братоубиство јер сви људи су – браћа.

Ноје је један од изабраника Божјих. Он није био покварен као његови савременици, него је веровао у Бога и очекивао будућег Избавитеља, Сина Божјег. Бог је заповедио Ноју да направи ковчег (лађу) и да у њега смести своју породицу и по један пар од свих животиња на земљи, да се избаве од потопа. Потоп је дошао да очисти нагомилане грехе људске и да опере обесвећену земљу. Лађа Нојева је тајанствена слика Цркве Христове у којој се ми спасавамо од потопа греха и смрти и задобијамо живот вечни.

То је отпадништво од правога Бога и клањање киповима (идолима), у којима су били ђаволи, лажни богови. Човек постаје идолопоклоник кад год почне да се клања створењима уместо да служи Творцу. Идолопоклоник је и онда кад почне да обожава себе или дела руку својих.

Авраам је био старозаветни патријарх. Он се није клањао идолима, као његови савременици. Веровао је у једнога Бога и у обећанога Спаситеља, који ће доћи са неба. Њему се првом од људи јавила тајанствено Света Тројица у виду три Ангела, три госта код Мавријског дуба. Од Авраама преко његовог сина Исака намножио се, по Божјем обећању, Изабрани народ Божји. И ми хришћани смо духовна деца Авраама. Зато се молимо да Бог упокоји нашу уснулу браћу и сестре у недрима Аврама, Исака и Јакова, наших праотаца.

Хтео је да принесе на жртву свог јединца Исака. Ту је Бог испробао његову  веру, па кад се он показао веран, Бог га је преко сина Исака, обдарио великим и светим потомством. И Христос Спаситељ је његов потомак по телу, а Исакова жртва је била предуказање Христовог страдања и жртве.

Колико синова је имао Јаков, син Исаков названи Израил, по коме је Изабрани народ добио своје име?

Патријарх Јаков је имао дванаест синова, који су родоначелници дванаест племена Израилових. Његовог сина Јосифа браћа су из зависти продала у Египат, али га је Бог спасио и преко њега спасио све Јаковљеве потомке. И ми хришћани се по Јакову, названом Израил, зовемо Нови Израил Божји, тј. нови изабрани Народ Божји.

Једини Јосиф је знао да протумачи царев сан. Зато га је фараон извео из тамнице у коју је био невин бачен. Тумачење снова је био дар Божји.

Стари Јаков и његови синови су дошли због глади у Египат код Јосифа, управитеља целе египатске земље. Док су Египћани памтили његова доброчинства, Јевреји су живели добро. Касније су живели веома тешко, радећи као робови.

Вавилонци су зидали огромну кулу. Хтели су да врх куле допре до неба. Тако су хтели да пркосе Богу. Зато је Бог помешао језике и градитељи нису могли да се разумеју. Они су се разишли и тако су постали разни народи који говоре различите језике. Тако увек бива: кад год људи зидају или чине безбожна дела, удаљују се не само од Бога него и један од другога. Усељава се у њих мржња и пометња, као у градитеље Вавилонске куле.

Он је од Бога одређен да буде ослободитељ Јевреја из ропства египатскога. Њему се на брду Хориву јавио Ангео у пламену огњеном, из купине која је горела а није сагоревала. Мојсеј је ту први од људи сазнао Име Божје, које гласи: Ја сам онај који јесте (јеврејски: ЈАХВЕ). Онај који му се јавио био је Бог Слово, Бог Реч. Он се у последња времена родио од Деве, која Га је родила и остала Девојка, као што је купина горела и није сагоревала.

Извео га је Божјом помоћу. Бог је попустио казне на Египћане и учинио да Мојсејев штап буде чудотворан. Тим штапом ударио је он по мору и воде морске су се раздвојиле, да би јеврејски народ изашао из Египта у Земљу Обећану.

Бог им је давао чудесну Ману и јата препелица. Мана је била предуказање Свете Тајне Причешћа Крвљу и Телом Христовим, Хлебом који силази с небеса и даје се за живот света.

Добио их је на Синајској гори.

Десет заповести Божјих гласе:

1. Ја сам Господ Бог твој; немој имати других богова осим Мене.
2. Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.
4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове своје, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.
5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не укради. 
9. Не сведочи лажно на ближњега свога.
10. Не пожели ништа што је туђе.
    

Давид је био цар Израилски, а Голијат војник филистејски, дивовске величине и снаге. На двобоју, Давид, иако још младић убио је каменом из праћке грдосију Голијата.

Псалми су молитве у стиховима. Њих је Давид испевао кад је био радостан или тужан. Има 150 псалама. У неким од псалама Давид се каје за своје грехе, у другима слави Бога, у трећима прориче долазак Спаситеља света. Тако у једноме од њих описујући, као да гледа, Његову лепоту каже: “Ти си најлепши међу синовима људским, благодат тече из уста Твојих”. Псалми су били кроз векове, па и данас, најомиљеније молитве хришћана и Књига која потреса и буди из духовне учмалости најокамењеније срце људско.

Пророци су свети Божји људи који су објављивали вољу Божију народу Израилском и осталим народима Старог завета. Најпознатија су четири велика пророка: Исаија, Јеремија, Езекил и Данило. Они својим речима и животом, као и својим књигама, изобличују зло и грех, проповедају покајање и врлину у испуњавању Закона Божјег. Бог им је открио, пре толико векова, Христов божански Лик, његово Рођење, страдање за грехе света и славно Васкрсење.

Пасха је старозаветни празник кога су Јевреји у пролеће светковали у спомен чудесног ослобођења из ропства египатског. Тога дана су они, поред бесквасног хлеба и горког зеља, јели на жртву принето пасхално јагње. Тиме су се сећали горког ропства и проласка кроз Црвено море у слободу.

И новозаветна Црква има своју Пасху, Ускрс. Пасха Старог завета је била припрема за овај Празник над празницима када се светкује Јагње Божје, Христос Господ, који је својом смрћу и својим васкрсењем ослободио грешно човечанство из ропства ђаволу и од окова смрти.

Пуноћа Старога завета је у Новом завету. Стари завет није заокружена целина, а ни старозаветни Закон није савршен закон. Цео Стари завет је очекивање Сина Божјег, Богом обећаног Месије (јеврејска реч Месија се на грчком каже Христос, а и једно и друго значи – Помазаник – Цар). У Новом завету испунила су се сва очекивања Старог завета, када је најзад обећани Месија, Богочовек Исус Христос, дошао на Земљу да спасе, сложи и обожи потомке Адама и Еве. Христос, Син Божји, по пророчанству Исаије пророка, требало је да се роди од једне Јеврејке Девојке која је чиста од греха.

Приноси (дарови) и жртве Богу постоје у људском роду од најстаријих времена. Тако већ Каин даје “принос Господу од рода земаљскога” а Авељ, његов брат, од “првина стада својега” (Пост. 4,3-4).

Прва жртва која се у Старом завету помиње јесте жртва Патријарха Јакова. Он је принео жртву “на гори и сазвао браћу своју на вечеру” (Пост. 31,54). Приношење Богу на дар и освећење првих земаљских плодова и крвних жртава (јагње, теле, голубови и др.) била је потреба човекова и Божија заповест. Приноси и жртве били су знак човековог кајања за грехе и његове благодарности Богу за сва добра од Њега; умилостивљење Бога и пут очишћења од нечистоте душевне и телесне. Жртве су приношене за очишћење и грех, за преступ, жртве свеспаљенице и жртве захвалне (хлеб, брашно и др.). Најзанчајнија жртва за Изабрани народ Божји била је пасхално Јагње. Оно је клано и приношено у спомен избављења Јеврејског народа из ропства у Египту. Свештеници и првосвештеник су приносили дарове и жртве најпре за своје грехе а онда за грехе народа (Јевр. 7,27). Но, показало се да су све ове жртве биле немоћне да истински спасу и очисте човека од греха. као и цео Стари завет и оне су служиле “слици и сјени небесних стварности” (Јевр. 8.15). Све оне су у ствари биле само припрема за Христову жртву на крсту. Он је себе принео на жртву, једном за свагда, да својом жртвом уништи грех (Јевр. 9,25.26.28). Тако су у његовој Жртви све жртве добиле пуноћу и биле укинуте, добивши свој коначни смисао у Христу који је себе принео “за живот света”. Својим жртвоприношењем Он је постао вечно Јагње Божије које узима на себе грехе света. Тако су и сви приноси и дарови добили свој прави смисао на Тајној вечери када је Он принео хлеб и вино, заменивши бескрвном жртвом све приносе и жртве и установивши свету Тајну Причешћа.