Откривење у Новом Завету

Нови завет почиње родословом по телу Господа Христа и Његовим Рођењем. Његово Рођење благосвести Архангел Гаврило поздрављајући Пресвету Деву небеским поздравом: “Радуј се благодатна, Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!”

 Јудејом је владао цар Ирод, који је био у зависности од римског императора Августа.

Звали су се Јоаким и Ана. Њихова имена спомињемо на крају сваке Литургије. Празник светог Јоакима и Ане је дан после празника Рођења Богородице (Мала Госпојина). Значи 8. септембра по старом календару (21. септембра по новом).

Благовести – то је празник када светкујемо долазак Архангела Гаврила који је јавио Богородици благу вест да ће она зачети од Духа Светога (без мушкарца) и родити Сина Божијег као Сина Човечијег, са именом Исус Христос.

Пресвета Дева Марија је пристала на то тек пошто је проверила Архангела. Јер она се тајно заветовала Богу да ће увек бити девојка, а то је знао само Бог, њен тобожњи муж Јосиф и она сама. Она је знала из Библије да се и ђаво може јавити у облику светлог Ангела. Зато није била лаковерна, као наша прамати Ева.

На празник Благовести, Богородица је својом послушношћу Богу исправила Евин грех непослушности. Ева је употребила своју слободу на зло и на радост ђавола, а Богородица је употребила своју слободу на свету службу Богу и смирено ускликнула “Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој речи!” Благовести се празнују 25. марта по старом (7. априла по новом) календару.

Родио се у Јудеји, у граду који се зове Витлејем, недалеко од Јерусалима, као што су и прорекли древни Пророци.

Име Исус је с неба даровано и откривено речима Архангела Гаврила упућеним чедној Деви Марији: “И надени му име Исус”. То је Име узвишеније од сваког имена, без кога се ниједан човек и ниједно створење не може спасти. Име Исус значи Спаситељ.

То су била три Мудраца са Истока. Они су ишли за дотад невиђеном звездом. И светлост те чудесне звезде зауставила се над пећином у Витлејему где се родио Христос. Они су у Њему препознали Цара небеског и поклонили Му се до земље. Мудраци су дали Христу дарове: злато тамјан и измирну.

Певали су радосну песму: “Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља”.

Мудраци су били учени људи који су посматрали звезде и по њима предсказивали будућност.

Да му јаве где се тачно налази новорођени Христос, Цар небески, да би Га убио. Међутим, Мудраци су се вратили другим путем, не желећи да испуне његову заповест.

Они су кришом побегли у Египат, да би се избавили од Ирода. Ирод је, тражећи да убије малог Христа, побио четрнаест хиљада невине витлејемске деце. То су били први мученици за Христа: и прва света жетва за Небеско царство Христово, Царство живота и радости без краја.

Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.

По Мојсијевом Закону, свако новорођено мушко дете морало је бити обрезано. Обрезање је био знак старозаветног савеза са Богом. Господ Христос се обрезао да би показао да Он није дошао да разори Закон и Пророке, него да их испуни; обрезање је такође сведочанство да је он истински човек, не само Бог. Испунивши Закон Господ је нама оставио духовно обрезање, обрезање срца – свету тајну Крштења, за које је телесно обрезање била само припрема. Обрезање Христово се празнује 1. јануара (14. јануара по новом календару).

То је био дивни Јован Претеча. Он је проповедао у пустињи долазак Спаситеља света речима: “Покајте се, јер се приближи Царство небеско.”

Јован Претеча, који је крстио Христа у реци Јордану, живео је у пустињи као испосник. Хранио се пустињским биљем и дивљим медом.

Пошто је Јован Крститељ прекорео цара Ирода за женидбу са својом снахом, царица Иродијада га је мрзела и наговорила је цара да одсече главу светом Јовану. То је он и учинио, погубивши овог највећег човека рођеног од жене, како за њега каже сам Спаситељ, и највећег пророка. Његове мученичке смрти ми се сећамо на дан Усековања главе светог Јована Криститеља (29. августа по старом, 11. септембра по новом календару). Из великог поштовања према строгом испоснику и мученику Јовану Претечи, тога дана сви православни строго посте.

Рекао је пророчке речи: “Гле, Јагње Божје које носи грехе целога света.”

Свети Јован Крститељ је знао да је Христос без греха и да нема потребе да буде крштен (погружен у воду), зашто га је ипак крстио у Јордану?

Христос је двоструко безгрешан: и као Бог и као Човек, рођен од Пречисте девојке. Али је добровољно хтео да се понизи и да дође на крштење, као да је грешан – “да испуни сваку правду”, како Сам каже Претечи. И баш у моменту тог добровољног понижења јавила се слава Божја, јавио се Бог на водама реке Јордана.

Кад је Јован погружавао Христа у воде реке Јордана, чуо се с небеса глас Бога Оца: “Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи”. У Јордану је стајало друго Лице Свете Тројице, Син Божји, као Богочовек, а над Сином Божјим лебдео је Дух Свети у облику светлоснога голуба. То је било Богојављење. Ту се јавно открио Бог као Отац, Син и Дух Свети, као Света Тројица. Бог се јавио и васељену просветио. Богојављење се празнује 6. јануара по старом календару (19. јануара по новом). На тај дан освећује се вода која се носи кући и пије ради здравља и просвећења душе и тела. Та богојављенска водица никада се не квари, јер у њој пребива сила  Духа Светога.

Прво кушање је било хлебом. Христос је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи. Огладнео је веома. Тада Му приђе кушач и рече: “Ако си Син Божији, реци да ови каменови постану хлебови”. Али је Христос на то одговорио Ђаволу: “Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.” Многи због земаљског пролазног хлеба продају душу Сатани и забораве на вечни хлеб, Реч Божију, која је Хлеб живота. Друго кушање је било чудотворством. Ђаво је одвео Христа на врх јерусалимског храма и рекао Му: “Ако си Син Божији, баци се доле; јер је написано да ће Бог “Ангелима својим наредити за Тебе, и на рукама ће те носити, да где не запнеш на камен ногом својом”. Али му Христос одговори: “И то је написано: Не искушавај Господа, Бога свога”. Треће искушење је било влашћу земаљском. Ђаво је одвео Христа на високу планину и показао Му сва царства овога света и рекао Му: “Даћу ти све ово, ако паднеш и поклониш ми се”. Христос му је одговорио: “Одлази, Сатано; јер је написано: Клањај се Господу Богу своме  и Њему јединоме служи”. Иста ова три искушења ставља Сатана пред сваког човека и све људе свих времена: искушава их слашћу (уживањем), чудотворством и влашћу. Само верни Христу способни су да им одоле и да му одговоре: Одлази од мене, Сатано! Господу Богу моме се клањам и њему јединоме служим!

Господ Исус Христос јесте Богочовек јер има у себи две природе: божанску од Бога Оца и човечанску од Своје Мајке, Пресвете Деве Марије. Она је Бога родила у човечанском телу. По речима Светих Отаца Четвртог васељенског сабора (451. г.) божанска и човечанска природа су се у једном и истом Христу, Сину Божјем Јединородном, сјединиле “несливено, непромениво, неразделиво, неразлучно”. Христос је стога истовремено Бог и Човек, зато се и назива Богочовек.

Било је дванаест Апостола. Првозвани је био апостол Андреј, а затим његов брат Петар (који се раније звао Симон). “Апостол” је грчка реч и значи – Христов изасланик, проповедник Христа и Његове божанске науке.

На свадби у Кани Галилејској претворио је воду у вино. То прво чудо Христос је учинио на молбу Пресвете Богородице и њиме тајанствено призвао све људе на препород и преображај. Као што се Његовом речју вода претворила у вино, тако се и људи, силом Његовог Светог Духа и вером, могу променити од старих у нове, ос смртних у бесмртне, од огреховљених, у здраве душом и телом. Овај догађај о вину чита се младенцима на Венчању. Тиме их Црква подсећа да су они у светој Тајни Брака призвани на нови живот у Христу Исусу; да су призвани да “воду” свог пролазног живота претворе, вером и љубављу, у “вино” вечног живота, тј. да претворе брак од пролазне везе у Свету Тајну Божију. Зато нема правог брака без венчања у Цркви.

Бичем је истерао трговце из храма, јер је храм Божији дом молитве, а не трговине. Тиме је показао да се са вером и са Богом не може и не сме трговати.

Јевреји и Самарјани (мешани народ од Јевреја и староседелаца многобожаца) веровали су да је место за молитву само храм у Јерусалиму, односно у Самарији. Христос као Бог унапред је знао да ће се Његова Црква проширити на све народе света. зато је рекао Самарјанки на Јаковљевом кладенцу: “Доћи ће време, и већ је настало, када ће се прави богомољци молити Богу духом и истином, јер Отац хоће таквих богомољаца. Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле.”

Христос му је рекао : “Иди, син је твој здрав”.

Неизлечиви губавац веровао је да га Христос може излечити и узвикнуо је: “Господе, ако хоћеш, очисти ме”. Христос му је одговорио: “Хоћу, очисти се!” И губавац је постао здрав. Значи, Бог очекује веру од човека, да би му помогао. Ко верује биће спасен. Све што није од вере, грех је. Вера је неуништива снага у човеку. Ономе који истински верује у Христа и Његову чудотворну и исцелитељску моћ, све је могуће. То је основна порука Христова у Новом завету. Ко има вере макар колико зрно горушично, у стању је да премешта читаве планине невоља и патњи, да се ослободи од сваког зла, болести и беде. Та истина Новог завета је потврђена безброј пута у историји, и свакодневно се потврђује до дана данашњега.

Примили су Га испочетка лепо, али кад им је рекао истину разљутили су се на њега и хтели да Га баце у провалију. Они нису имали вере у Њега као Сина Божјег, а душе без вере су мртве душе, неспособне да виде истину Божју, у Христу људима откривену.

Он је рекао узетоме (парализованом): “Опраштају ти се грехови твоји”. И на многим другим примерима у Новом завету Господ је показао и открио да је грех у човеку узрок и телесних и душевних болести. Што значи: нема човеку правог исцељења и оздрављења без исцељења од греха, без дубоке вере и покајања.

Субота је у Старом завету била дан одмора: по четвртој заповести Божјој – То је дан посвећен Господу Богу. То је био дан учествовања у радости Божијег стварања и дан покоја од шестодневног труда. Као и све остало у Старом завету, и субота је била припрема за пуноћу Новог завета, за радост новог Божијег стварања – Христовог Рођења и Васкрсења. Субота је створена ради новог Човека, васкрслог, и ради новог дана одмора, Дана Господњег, дана Христовог васкрсења – недеље. Христос је био господар и од суботе, као Богочовек, зато је Он и у суботу делао дело спасења и чудесно исцељивао. Фарисејима, који су због тога хулили на Њега и били окамењеног срца, као и данашњи суботари, Он је рекао: “Није човек створен ради суботе, него субота ради човека”.

Христос је у својој Беседи на Гори изрекао девет блаженстава. Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Беседа на Гори је најузвишенији проглас у историји рода људског. Патријарх Јаков је видео у Старом завету Лествицу којом силазе и улазе Ангели. Заповести Блаженстава су те лествице којима се човек уздиже до Бога и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско савршенство. У ових девет божанских врлина, дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Тај нови живот у Христу почиње сиромаштвом духа, тј. смирењем и завршава се страдањем ради Имена Христова и вечном радошћу и блаженством у Рају. Сваком стеченом новом врлином стиче се и ново блаженство и нови дар од Бога. Девет блаженстава гласе:

1. Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско.
2. Блажени су тужни, јер ће се они утешити.
3. Блажени су кротки, јер ће они наследити земљу.
4. Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити.
5. Блажени су милостиви, јер ће они бити помиловани.
6. Блажени су чисти срцем, јер ће они Бога видети.
7. Блажени су миротворци, јер ће се они синови Божији назвати.
8. Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.
9. Блажени сте кад вас, Мене ради, руже и прогоне и, лажући, набеде сваким злом. Радујте се и веселите се, јер је награда ваша велика на небесима; јер су тако прогонили пророке који су били пре вас.

Христос је ове речи упутио својим првим ученицима, Апостолима, а после њих и преко њих и свим хришћанима свих времена.

Христос је сажео све заповести Старог завета у две највеће заповести:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
2. Љуби ближњега свога као самога себе.

Нови завет је савршенији од Старога, јер су Јевреји за ближњега свога сматрали само сународнике Јевреје и обраћенике. Верници Новог завета за ближње своје сматрају све људе без обзира на њихову боју коже, веру или народност.
Нови завет је савршенији од Старога завета не само по ширини љубави према свима људима него и по јачини љубави: Хришћанин воли свога ближњега не само као самога себе него и више од себе самога. Он воли ближњега као што је Исус Христос волео нас, а Христос је жртвовао Самога Себе ради нас и за наше спасење. Господ је рекао ученицима својим не само да воле своје ближње као саме себе него да их воле, као што је Он заволео нас (Еванђеље по Јовану, глава 13, стих 34).
Господ Христос је, дакле, волео нас више него Самога Себе. Он је ради нас понизио Себе до смрти на крсту. Ту божански несебичну, саможртвену љубав Господа Христа ми знамо по томе “што је Он за нас душу своју положио”. Због тога, по Његовој заповести, и ми смо “дужни полагати душу своју за браћу” (Прва посланица Јованова, глава 3, стих 16). Тек је то права савршена љубав: љубав која не тражи своје.

Једино Бог чини чудеса. Христос је Бог у људском телу, зато је сасвим природно да Он чини чудеса: Он је истерао ђавола из душе бесомучнога, дао вид слепорођеном човеку, васкрсао из мртвих Јаирову кћер, па сина јединца Наинске удовице, а на Лазареву суботу подигао из мртвих свога пријатеља Лазара који је већ четири дана лежао мртав у гробу.
Христос као Богочовек је над законима природе, јер Он је Творац природе. Кад је он заповедио ветру да престане – бура на мору се одмах утишала. Господ иде по таласима мора и не тоне. Он са пет хлебова може чудом умножавања да нахрани десет хиљада људи.

То значи да су Бог Отац и Христос исте божанске суштине и исте вечне енергије; и да су они са Духом Светим један Бог.

То значи да је богатом човеку тешко савладати своју себичност, а себични људи не могу ући у Царство небеско. Богаташ није само онај који има материјално богатство, него и онај који је стекао знање и горди се њиме. Таквом је још теже стећи смирење и ослободити се гордости, тј. постати “сиромашан духом”. Али и један и други богаташ могу бити спасени: први ако несебично дели милостињу сиротима, а други ако се одрекне знања које надима и пригрли смирену мудрост Свемудрога Христа.

Христос је рекао: “Подајте Богу божије а цару царево”. То значи да треба да дамо Богу цело своје биће, душу и тело, а цару (властима), да дајемо новац (пошто је новац кован са ликом царевим) и дужно поштовање. Новац припада држави, зато и плаћамо порез држави, душа и тело припадају Богу, јер су створени по лику и подобију Божијем. Зато се треба увек, по речима Апостола, “већма покоравати Богу него људима” (Дела Апостолска, глава 4, стих 20).

Сав народ је са одушевљењем клицао Христу, јер су чули како је васкрсао из мртвих Лазара  из Витаније. И деца су клицала Христу и махала Му палмовим гранчицама (ми Срби, пошто немамо палме, на тај дан дочекујемо Христа са гранчицама врбе. Зато се тај празник код нас зове Врбица. Врбица и Цвети падају на крај Ускршњег поста, недељу дана пре Ускрса).

Христос је на Велики четвртак сабрао своје Апостоле у једну собу у Јерусалиму и ту обавио Тајну вечеру. На њој је Господ учинио највеће чудо: претворио је хлеб у своје Тело, а вино у своју Крв. Онда је Он причестио све своје Апостоле. Али у једног од њих среброљупца, званог Јуда Искариотски, ушао је ђаво и он је изишао и издао Христа за тридесет сребреника.

Христос је рекао својим Апостолима (и хришћанима свих времена): “Узмите, једите; ово је Тело моје које се ломи за вас, ради опроштења грехова”.

Рекао је: “Пијте из ње сви; ово је Крв моја Новога завета која се лије за вас, и за многе, ради опроштења грехова”.

Зове се Света тајна Причешћа или Евхаристија. Она је била и остала средиште и срце свих Тајни Божијих у Цркви. Нема хришћанског живота без Св.Причешћа Телом и Крвљу Христа Господа. Они који се достојно хране Телом и Крвљу Христовом осигуравају себи бесмртност и живот вечни. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој савез са Господом Христом и као појединци и као “Народ Божији”. Света Литургија на којој се причешћујемо, продужетак је ове прве Тајне вечере. За Св. Причешће хришћани се припремају постом душе и тела, исповешћу и свесрдним покајањем, молећи се увек присутном Христу да их “учини заједничарима Његове Тајне Вечере.” И обећавајући да Му неће дати “издајнички целив као Јуда.”

Пошто су Апостоли били поспани, Христос им је рекао: “Молите се Богу да не паднете у напаст, јер је дух крепак, али је тело слабо”.

Рекао му је: “Зар пољупцем издајеш Сина Човечијега”?

Јуда се обесио. Схвативши да је издао Праведника, уместо да се покаје, он је пао у очајање.

У току једне ноћи, Петар се одрекао Христа три пута, али се после покајао и горко заплакао. Зато га је Господ после Васкрсења три пута питао: “Симоне Јонин, волиш ли ме?” и пошто је овај потврдио своју љубав, повратио му је апостолско достојанство.

Последње речи Христове на Крсту биле су речи љубави и опроштаја чак и онима који су га разапели: “Боже, опрости им јер не знају шта чине… Оче, у руке Твоје предајем дух мој!”

То је био Симон Киринејски.

Његово тело су скинула са Крста Његова два тајна ученика: Јосиф из Ариматеје и Никодим, кнез јеврејски.

Када је Господ испустио дух свој, завеса у храму се поцепала надвоје; земља се затресла, сунце помрачило; отворили су се гробови и оживели су неки мртви из околине Јерусалима. То значи да је и сама Христова смрт имала антисмртно и васкрситељно дејство и да је Христос на Велики петак својом смрћу победио смрт. А Христова душа сишла је тада у Ад, место где је Сатана држао у мраку душе упокојене од Адама и Еве до светог Јована Крститеља. Христос је проповедао тим душама радосну вест спасења разбио окове Пакла и избавио прародитеље Адама и Еву и све упокојене људске душе које су га примиле као свога Господа и Спаситеља. Сила Његовог Васкрсења потресла је Ад, земљу и небеса. Зато је Ускрс најрадоснији празник. Тада се поздрављамо: “Христос воскресе”! и отпоздрављамо: “Ваистину воскресе!”

Од Божијих створења први су видели Христово васкрсење Ангели Божији. Један светлосни Ангео одвалио је камен од гроба и показао женама Мироносицама да је Христос већ васкрсао и указао им на празан гроб. Затим је Марија Магдалина видела Васкрслог Господа. По црквеном усменом Предању Христос се, у ствари, после Васкрсења јавио најпре Богородици, да њу обрадује као Мајку, која је највише страдала гледајући свог распетог Сина на Крсту. Свети Евангелисти то намерно нису записали, да не би неко рекао како је Пресвета Дева у материнској тузи измислила Васкрсење свог Сина.

Господ се јављао по Васкрсењу једанаест пута. Посебно је значајно јављање неверном Апостолу Томи, који је посумњао у Његово васкрсење, па кад Га је опипао и метнуо прсте у ране Његове, ускликнуо је: “Господ мој и Бог мој!” А Господ му је на то рекао: “Зато што си видео, поверовао си! Блажени ће бити они који не видеше и повероваше”. Томина провера Христовог васкрсења је опомена свима сумњалицама до краја века и света да је Христос заиста васкрсао.

На дан свога Вазнесења (тај дан се код нас зове Спасовдан) Христос је рекао Апостолима: “Мени је дана сва власт на небу и на земљи. Зато идите и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, поучавајући их да држе све што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка света.”
Својим Крштењем у реци Јордану и овом последњом заповешћу, Господ је установио свету Тајну Крштења, која се зове и Тајна Просвећења, а кроз коју се постаје члан Цркве, без које нема спасења. У Еванђељу је за Крштење употребљена реч “ваптизма”, што значи – “погружавање”. Онај који се крштава у име Оца и Сина и Светога Духа, погуржава се цео три пута у води; у знак умирања старог човека, греховног, распадљивог, који живи по похотама тела и у тами незнања; и рађања новог, обнављаног по лику Онога који га је створио и просвећиваног просвећењем разума и побожности, усељавањем у њега Духа Светога. Погружавани са Христом умире да би са Христом васкрсао. Приступајући тајни Крштења (Погружења) са искреном вером и покајањем, новокрштени се ослобађа прародитељског греха, којим је затрована и раслабљена људска природа, чисти се силом Божјом и од својих личних грехова; облачи се у Христа и постаје способан за стицање божанског савршенства и вечитог живота. Крштењем се улази у Цркву, свети Богочовечански организам, коме је Глава Христос. Кад се дете крштава, његови родитељи и кум исповедају веру и обећавају пред Богом и светом Црквом Његовом, да ће га васпитати у вери и упутити у хришћански живот; ако се крштава одрасла особа, обавезна је она сама да се, уз помоћ свештеника и других хришћана, упозна са тајнама Вере, да се искрено покаје за свој дотадањи живот и тек онда да приступи светом крштењу. Ако ли тако не уради, вода ће га примити, али се Дух Божији неће уселити у њега. Што значи; и даље ће остати роб духа лажи, духа идолопослужења, духа лакомости и сваке нечистоте. Право Крштење је остварено кроз потпуно погружење; тела у воду, а душе у тајну новог бесмртног живота у Христу Исусу Господу нашем, силом Духа Светога. Зато га је Господ и назвао “крштење водом и Духом”. Грех је вршити Крштење само кропљењем и крштавати оне који се нису истински припремили вером и покајањем.

После Вазнесења христовог, Апостоли су се вратили у град Јерусалим и ту сви једнодушно били стално на молитви, заједно са побожним женама и Маријом матером Исусовом и Његовом браћом, синовима праведног Јосифа из првог брака. Кад се навршило педесет дана од Христовог васкрсења, док су они били једнодушшно у молитви, изненада је настала хука са неба, као дување силног ветра, и испунила цео дом где су они седели. И заблистали су им над главама раздељени језици као огњени, и спустили се на сваког од њих појединачно. Тако су се они испунили Духа Светога и просвећени Њиме, почели да проповедају васкрслог и вазнесеног Христа, на разним језицима. Тако се испунило обећање Христово, да их неће оставити сироте, него ће им послати Духа Утешитеља, који ће их упутити у сваку истину. Зато се овај дан зове и Духов дан. Зове се и Тројичин дан, јер је то био врхунац откривења Свете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога. До тада се није јасно знало да је и Дух Свети – Бог, као Отац и Син.
Духов дан је и дан пуног рођења Христове Цркве. Од тога дана су Апостоли, испуњени силом Духа Светога, кренули по целоме свету да проповедају Еванђеље Христово свима људима и свима створењима. Од тада је и живот Цркве – непрестана Педесетница, тј. изливање Духа Светога на сва створења. Од тада и сваки хришћанин доживљава своју Педесетницу кроз свету Тајну Миропомазања. Новокрштени прима кроз помазање Светим Мирисом благодатне дарове: прима “Печат дара Духа Светога”, као и свети Апостоли на Духов дан. Само они који су се крстили и миропомазали могу примити Свето Причешће и остале Свете Тајне; само такви могу живети истинским духовним животом и достићи меру раста висине Христове.

Описали су га четири Евангелиста:
Матеј, Марко, Лука и Јован.