Молитвени живот Цркве и последњи дан

Молитва је садржај живота и сав живот свих светих Анђела на небу, и свих Светитеља, праведника и хришћана уопште на земљи. Она је срце свих врлина, најпре вере. Без молитве нема праве љубави према Богу, нема ни праве љубави међу људима. Без молитве нема правог богопознања и разумевања светих тајни вере православне, без ње не може бити ни правог познања света у коме живимо, ни људи са којима општимо. Зато је сав живот Цркве непрекидна молитва, непрекидно служење Богу, непрекидно богослужење. Све истине вере које смо досад изложили откривају се само молитвеном уму и чистом срцу. Ко са молитвом не приступа тајни Бога, тајни овог Божијег света и тајни живота, ништа неће разумети. Јер само молитва отвара очи ума и само се преко ње задобија од Бога светлост богопознања. Зато нам свети Апостол Павле и поручује: “Молите се непрестано”.

Богослужење то је Свето Еванђеље и усмено Предање православно – препевано у чудесне и животворне песме. Цели годишњи круг Црква је осветила и испунила богослужењем и Празницима. Празнујући Празнике и Светитеље ми молитвено и стварно доживљавамо њихову благодат и њихове свете врлине. Вера и живот по Богу најбоље се уче кроз богослужење. Свето писмо се најбоље разуме кад му се приступа са молитвом и у оквирима богослужења.

Свакидашња црквена богослужења јесу: Девети час, Вечерње, Повечерје, Полуноћница, Јутрење заједно са првим часом, Трећи час и Шести час.

Најважније богослужење јесте Света Литургија. Она је срце и врхунац свих богослужења и свих Светих Тајни Цркве. Из ње све извире и њој се све враћа. Јер она изображава домострој спасења Божјег и дарује нам самога Господа, кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом. Литургија се служи сваке недеље као дана Васкрсења Христовог, на све велике Празнике, Христове, Богородичне и Светитељске, а може да се служи (и служи се, особито у манастирима) и свакога дана. Литургију коју служимо у току целе године написао је св. Јован Златоусти. Постоји и Литургија св. Василија Великог (служи се десет пута годишње) и Литургија Пређеосвећених дарова (служи се само у току великог Ускршњег поста). На Литургији треба да учествују и да певају сви присутни хришћани.

Православни хришћани празнују Празнике који су посвећени стварним догађајима у историји спасења. Они прослављају чудесна збивања везана за Личност и живот Господа Христа, врше спомен Архангела и Ангела, Пресвете Богородице и свих Светих који су својим делима и животом Бога прославили. Отуда постоје Господњи, Богородични и Светитељски празници.

Поред заједничких богослужења и Празника, на којима учествују сви православни хришћани, постоји и лично молитвено правило сваког појединца. То молитвено правило се састоји од Јутарњих молитава, које сваки хришћанин треба да чита пошто устане, и од Вечерњих молитава, које се читају пре спавања. Тако хришћанинов дан почиње молитвом и завршава се молитвом; тако он самог себе и сав живот свој приноси Христу Богу. Те молитве се налазе у “Православном молитвенику”. У “Православном молитвенику” се налази и Молитвено правило које сваки хришћанин треба да прочита пре и после Светог Причешћа. Ту су и друге молитве и Акатисти које ревноснији хришћани читају у току дана. У побожним српским породицама ово домаће молитвено правило читало се и чита заједнички, уз учешће родитеља и деце. Тако се дом хришћанинов претвара у “домаћу цркву”.

Православни дом је незамислив без кандила, које треба да гори обавезно уочи недеље и Празника; незамислив је и без светих Икона. Дом без икона је слеп, безличан, без прозора ка небу. Сваки дом треба да има најмање три иконе: Христа Спаситеља, Мајке Божије и икону своје Славе.
Без чега је још незамислив истински православни дом? – Незамислив је без најсветије Књиге – Светог писма и без “Православног молитвеника”. Свето писмо је једини прави темељ хришћанских домова, јер оно је – Реч Божија, Хлеб живота. Зато га треба свакодневно читати и из њега се учити вољи Божијој и светим врлинама, које испуњавају душе и домове вером, надом и узајамном љубављу.

По речима богомудрог Оца Јустина, писца и преводиоца Житија Светих на српски, Житија Светих нису друго до живот Господа Христа, поновљен у сваком светитељу, у већој или мањој мери, у овом или оном облику. То је живот Господа Христа продужен кроз светитеље. Житија су продужетак Светог писма и Дела Апостолских. У њима је исто Еванђеље, исти живот, иста истина, иста љубав, иста вера, иста “Сила са висине”, исти Бог и Господ. У њима су на конкретним примерима показани сигурни путеви спасења, преображења и сви начини на које људска природа савлађује разноврсне страсти и грехе. Зато, поред Светог писма и Православног молитвеника, православни хришћани треба особито да проучавају Житија Светих и да се труде да се на њих угледају (Поред 12 томова Житија Светих о. Јустина Поповића, постоје на српском и сажета Житија Светих Владике Николаја, под називом “Охридски пролог”).

Хришћански пост води порекло од Господа Христа. Господ је и сам постио четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку, као што је постио пре њега и Пророк Мојсеј и други Пророци. Постили су и Апостоли и сви православни хришћани кроз векове. “Пост је све Свете руководио у животу по Богу”, каже св. Василије Велики. Прва заповест Божија у Рају била је заповест о посту, тј. о уздржању. Отуда је и први човеков грех био грех против поста. Као што у греху учествује и душа и тело, потребно је да и у врлини и ослобођењу од греха учествују обоје. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље, уздизање душе. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Прави пост има две стране, телесну и духовну. Састоји се у уздржавању од мрсне хране и преизобилних јела, али првенствено у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела. Пост умножава љубав и молитву и спремност на вршење свих еванђелских врлина. Душа има два крила којима лети небу: пост и молитву. Он је лек за душевне и телесне болести и од сваког демонског дејства. Сам Спаситељ је рекао: “Овај род се изгони само постом и молитвом”. Њим се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је назамислив без поста.
Постоје вишедневни постови (Ускршњи, Петровски, Госпојински – уочи Велике Госпојине и Божићни) и једнодневни (сваке среде и петка сем разрешених седмица, Крстовдан уочи Богојављења, Усековање главе св. Јована Претече, Воздвиженије Часног крста 14 септембра).

Назива се Молитвом Господњом зато што је сам Господ научио Апостоле да се њоме моле. Господ је у њој, на тајанствен начин, сажео сву веру и све молитве. Зато са Оченашем треба устајати и легати, живети и умирати.

Оче наш који си на небесима,
да је свето Име Твоје,
да дође Царство Твоје,
да буде воља Твоја и на земљи као и на небу;
Хлеб наш насушни дај нам данас;
и опрости нам дугове наше као што и ми
опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење,
но избави нас од Нечастивога.
Јер је Твоје Царство и сила и слава Оца и
Сина и Светога Духа, сада и стално и у
векове векова. Амин. (овај завршетак у цркви говори само свештеник).

Свети Кипријан под њим подразумева Хлеб “надсуштински”, тј. најсуштинскији за хришћане, Хлеб без кога им нема вечног живота. То значи, да се овде првенствено мисли на Св. Причешће тј. на Тело Христово, као Хлеб живота. Значи, ми сваки дан молимо да се причестимо, а не просто да се наједемо обичног хлеба земаљског. Св. Јован Златоусти тумачи да “насушни” значи “потребни”, свакидашњи хлеб, што опет указује да хришћани треба да буду испосници и подвижници. Ова два тумачења се не искључују, него узајамно допуњују. Ми прво иштемо, по заповести Христовој, Царство небеско које се налази у Телу Христовом, а кад нам Бог даје Хлеб небески, даће нам и овоземаљску храну, као додатак.
Треба добро запамтити: На почетку Оченаша ми исповедамо Свету Тројицу – Оца који је на небесима, Сина који је свето Име Његово, и Царство Његово, светога Духа.

Сваки хришћанин треба да што чешће говори ангелски поздрав Пресветој Богородици:

Богородице Дево,
радуј се! Благодатна Маријо,
Господ је с тобом.
Благословена си ти међу женама
и благословен је Плод утробе твоје,
јер си родила Спаситеља душа наших.

Православни хришћанин треба такође да свакодневно чита наизуст Исповедање вере, које су сажето изразили Свети Оци у Никеоцариградском Символу.

ВЕРУЈЕМ у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Деве и постао човек; и Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века. Амин.

Још је пророк Езекил прорекао свеопште васкрсење мртвих. Под васкрсењем мртвих се подразумева васкрсење људских тела, без којих човек није пуни човек. Иако је душа бесмртна, она не може без тела добити пуноћу вечног живота. Од када је Христос постао човек, људско тело је постало светиња и храм Духа Светога. Потврда да ће и наша тела васкрснути овде на земљи јесте Христово Васкрсење из мртвих. Тајну бесмртности људских тела већ овде доказују и мошти светитеља, које су нетрулеживе, не својом силом или балзамовањем, него силом коју им Сам Бог даје. Зато су оне чудотворне, јер у њима присуствује чудотворна сила Духа Светога.

То је дан у који ће се завршити историја света и човека. Све што је живело и живи у времену, мора ући у тај последњи Дан. У тај Дан Господ Исус ће изрећи: Свој последњи, завршни суд о целокупној историји света и човека, о свима људима укупно и о сваком човеку појединачно. Тада ће Он, Једини Човекољубиви, на савршеним вагама Правде и Љубави своје измерити сва дела људска, све мисли људске, сва осећања људска, све жеље и све речи људске. Тада ће се “савршити Тајна Божија” (Откривење Јованово, глава 10, стих 7) – о човеку, о творевини, о свим створењима знаним и незнаним. Тада ће сви добри и све добро наследити вечно блаженство и живот будућег века у Царству небеском, а сви зли и све што је зло – вечни пакао у царству бунтовних анђела, хулитеља непокајивих. Пакао – то је одбијање Божије Љубави, затварање у себе. То је грех против несебичне Љубави, која постоји унутар Свете Тројице. Јер у Тројици, ниједна Божанска Личност не може без друге Две Личности. Све Им је заједничко у љубави. У Тројичином Богу нема затварања у Себе.
Према томе, Рај – то се не може описати овоземаљским језицима. Може се само наговестити. То је учествовање у животу Божанске Тројице, заједно са свима Светима.

То је узрастање човека у боголикости. То је причешћивање вечним енергијама Бога. Свети Атанасије Александријски је рекао: “Бог је постао човек, да би човек постао Бог”. Наравно, огромна је разлика између бити Бог и постати Бог. Бог по суштини је једино Отац, Син и Свети Дух. Божанску недоступну суштину има само Света Тројица, а створена бића никада не могу знати шта је суштина самога Бога. Али Бог је хтео да сваки човек постане Бог по начину постојања и живота, тј. Бог по благодати (а не по суштини). Бог има у себи нестворене енергије: Божанску Љубав, Лепоту, Мудрост, Правду, Истину, Светост…Обожење човека почиње када човек упије у своје срце макар мали пламен од нестворенога Огња Божанске Љубави; када упије у свој ум макар један зрак од пресветле Мудрости Божије; када упије у душу макар делић од свете Лепоте Божије; када довољно прими у своју вољу заповести Божије; када прихвати у своју савест небеску музику Милости и Правде Божије; када све своје биће испуни светим врлинама Истине Божије. Човек који се покаје, који успева да савлада своје страсти и да побеђује демоне и њихове гадости, такав човек је почео да се обожује. Он постаје сличан Богу. Већ на земљи он се развија и расте “из славе у славу”, у меру раста висине Христове. За таквога Рај је почео ту на Земљи, јер Господ Христос је рекао: “Царство Божије је у вама”.
Обожење почиње овде на земљи, продужује се у душама светаца до Страшнога Суда, али не престаје да се развија ни после Страшнога Суда. Јер по речима богомудрог Григорија Нисијског, човеково усавршавање у Христу, има један крај, а то је бескрај.

Те две речи су ове: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! И сверадосни отпоздрав на тај Ускршњи поздрав: ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! У тим речима је сва вера наша и сва вечна и неуништива нада наша на бесмртни живот у васкрслом Богочовеку.

Та свеобухватна молитва јесте Молитва Господу Исусу. Њу је први изговорио смерни цариник у храму Јерусалимском, а потом безбројни хришћани свих времена, особито велики молитвени тиховатељи и подвижници. Њом и ми треба да се молимо, по могућству без престанка, при сваком послу, у свако време и на сваком месту; јавно или у уму и срцу тајно. Та чудотворна молитва гласи:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ
БОЖИЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГ