Православна Црква данас 

Једина, света, саборна (католичанска) и апостолска Црква православна, присутна је данас на свим континентима и својим присуством и апостолским радом сведочи Еванђеље свима народима, испуњавајући тиме Христову заповест: “Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа…”
Поред Српске цркве, данас постоје у свету још и ове помесне Православне цркве и патријаршије: Цариградска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Бугарска, Румунска, Грузинска, Кипарска, Албанска, Чехословачка, Пољска, Финска, Јапанска. Милиони и милиони православних верника који њима припадају верују у истога Бога Оца, Сина и Духа Светога, крштавају се онако како верују, труде се да живе онако како се крштавају; причешћују се Тела и Крви Христове на истој Тајној вечери са Апостолима, мученицима и светима свих времена, јер “Исус Христос је исти, јуче, данас и довека”. (Посланица Јеврејима, глава 13, стих 8). Сви су они чланови једног истог Тела Богочовека Христа, представљају један исти изабрани Народ Божији. У том изабраном Народу Божијем нема и не сме бити “Јеврејина ни Јелина, роба ни слободњака, мушког ни женског, јер смо сви ми једно у Исусу Христу” (Посланица Галатима, глава 3, стих 28).

Реч “дијаспора” значи “расејање”. Православну дијаспору (расејање) сачињавају они православни верници који су расејани, ближе или даље од својих матица помесних Цркава, по целоме свету. Најбројнија православна дијаспора се налази данас на америчком континенту (око шест милиона православних хришћана). Бројна је дијаспора у земљама Западне Европе, Канаде, Африке, Азије и Аустралије. Међу православнима у дијаспори најбројнији су они руског, грчког и српског порекла. Српска црква има своје епархије, ван граница наше земље, у Румунији и Мађарској, Западној Европи, Америци и Аустралији; има по једну парохију чак и у Африци (Јоханесбург) и на Новом Зеланду.
Присуство православне дијаспоре утиче благотворно и на народе међу којима и са којима православни заједнички живе. Тако данас имамо многе Немце, Французе, Енглезе, Американце и др. који су пригрлили древну и вечно нову веру својих праотаца; јер и они су некад били православни, у границама Западне цркве, све до XI века. Тако, примајући Православље, они се у ствари само враћају себи самима, својој хиљадугодишњој православној прошлости, која је доцније била замрачена неправославним наносима.

Мисија Цркве у савременом свету је истоветна са њеном исконском мисијом. Црква је позвана и данас као и увек, да чува чисту и неискварену веру Божијих Пророка, Апостола и Светаца; да сведочи њену Пуноћу Истине пред онима који су, из разних разлога, ту Пуноћу вере изгубили у мањем или већем степену; да иде међу све народе и све расе, крштавајући их у име Оца, Сина и Светога Духа, и учећи их да држе све оно што је Господ заповедио људима.

Црква Христова је мисионарска по својој природи. Кад би престала да буде мисонарска, она би престала да буде Црква; била би само по имену жива, а у ствари би била мртва (откривење Јованово, глава 3, стих 1). Призивање и послање Цркве је да стално позива на покајање све оне људе и народе који су већ примили Христову веру да би били “со земљи” и “светлост свету”. То је њена унутарња мисија, која не сме никад да престане. Јер по речима самога Христа, ако со обљутави, чиме ће се земља, тј. људи – осолити? Христос позива све хришћане свих времена: “Тако да засија светлост ваша пред људима, да би видели ваша добра дела и прославили Оца вашега који је на небесима” (Еванђеље по Матеју, глава 5, стих 16).
Остварујући ту своју унутарњу мисију, Црква полаже сигурне темеље и својој спољашњој мисији, без које је такође Црква незамислива. Ту своју спољашњу мисију Црква остварују данас својим благодатним присуством у свету, својом дијаспором и својом проповедничком делатношћу међу свима народима, које још увек није просветлила светлост Христовог Еванђеља.

Велика је била мисионарска делатност Цркве Христове у првих десет векова њене историје; ништа мања није ни њена проповедничка делатност у овом другом миленијуму. Велику апостолску ревност у средњем веку показала је Византијска црква. Резултат те ревности било је, између осталог, покрштавање словенских народа. У новија времена ту апостолску улогу преузела је православна Русија. Она је дала велике Просветитеље. Да поменемо најпре св. Стефана Пермског просветитеља Пермске земље, зарасле у коров незнабоштва (XIV век). У приближно исто време су проповедали православље у Финској преподобни Сергије и Герман, оснивачи Валаамског манастира (Православна финска црква их има за своје заштитнике). У последњих неколико векова Руска црква је имала своје мисионаре у Сибиру и Кини, међу Ескимима (Алеутима) на далеком северу, и у Јапану. Најпознатији проповедници Еванђеља из овог времена су били св. Николај Касаткин, просветитељ Јапана и оснивач Јапанске цркве, и преподобни Герман Аласкински, који је живео и проповедао међу далеким Алеутима (XIX в.). Преподобни Герман је проглашен за просветитеља Аљаске и Америке (1970. г.).
Између два рата је и Српска црква имала своју мисију у Чехословачкој, на челу са Митрополитом Јосифом и Оцем Јустином (Поповићем). Резултат тог мисионарског рада је данашња Православна црква у Чехословачкој.
Црква православна има и данас своје Мисије и мисионаре у Кореји, као и у Африци – у Уганди, Кенији, Заиру, међу народима црне боје. На том благословеном послу се нарочито труде Грчка Црква и Александријска патријаршија, под чију духовну власт припада Афрички континент.
Сви православни хришћани су дужни да ревнују и да проповедају Име Христово, свуда и на сваком месту, речју, делом и животом. Ако сви нису у стању да иду у далеке земље да проповедају Христа онима који га нису упознали, за једно су сви способни: да се свакодневно моле Богу за све оне које је Бог одабрао да проносе славу Имена Његовог међу оне народе, који су још у тами незнања и чекају да их обасја светлост Еванђеља Христовог.