О јереси и јеретицима

Отац Велибор Џомић

"Наумих вам говорити реч и о јересима, јер много ових од почетка па до сада ђаво намисли посејати и расплодити. Много кукоља зловерја у васељени преко безаконитих јеретика који му служе. Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом Светим: "Ја знам да ћe, пo одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ћe говорити оно што је развраћено". Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назва јеретике, који од праве вере у јереси одводе. И мисли ли ко (надајући се) да је веран ако их слуша? И ови су грешна чест, тамни светлошћу, у истини неупућени, који говоре да је слатко горко, а горко слатко. Тешко њима јер не вероваше истини!

Тога ради и ја се бојим да не буде међу вама штогод од нечистога и кукољног учења њихова. Хоћу међу вама да обновим свету, праву, божанствену веру у Оца и Сина и Светога Духа да се, изван ма које јереси, правоверни обнављају на начин свете вере.

* Одломак из Друге беседе Светог Саве на Сабору у манастиру ЖИЧИ.

Свети богоносни оци заповедаше да се ово говори сваки дан и вече и сваку ноћ, шта више и пред спавање корисно је поучавати се овим, плашити се од непријатељских нам злих духова и растерати их од нас. Јер кад зли дух који дављаше Саула бежаше од Саула Давидовим свирањем у свиралу и гуђењем уз гусле, колико се имају плашити и бежати од страшне трубе која исповеда Тројицу Свету у једно божанство? И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечити. Јер немогућно је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро; имајући јереси, чисто исповедати божанство Свете Тројице, као што није лако ни на воску поставити других писмена не загладивши прве.

Тога ради молим вас да свако од вас не утаја у себи богомрске јереси ако је ко којом од вас досад био одузет из незнања и апостолски ћу рећи: "Бог ће презрети године вашег незнања". Ево, сад вам преко мене много запрећује да му се обраћате вером и покајањем. јер је поставио дан у који ће судити васељени правдом. пред којом је све наго и јавно и ништа се наше неће скрити јер је Реч Божја жива и раднија и од мача с обе стране оштра и биће расудилац мисли и помисли срдачних, и пошто ће судити Господ тајнама људским то је страшно упасти у руке Бога Жива".

И сви (на Сабору) чувши страшну им поуку говораху: „ВЕРУЈЕМО КАКО ТИ ЗАПОВЕДАШ И ИСПОВЕДАМО КАКО ТИ, ВЛАДИКО, НАУЧИШ".

Из Народне читанке календара „Свети Лазар" за 1938. годину

У последњих педесет година од када се у српском народу зацарио и завладао атеизам примећује се да земља Светога Саве почиње да "ври" од неких "нових цркава" и такозваних "духовних покрета". Србе на улицама српских градова ''случајно" сусрећу неки људи који им "деле литературу, проповедају о неким новим спаситељима света и човечанства и мисионаре. неку нову религију". Ти "проповедници и мисионари" помињу нека, Србима страна, црквена имена и говоре им неке нове теорије тих лажних западњачких и источњачких религија. Неретки су примери да се ти нови западњачки или источњачки "проповедници" појављују на вратима српских домова и настоје да уђу и ту посеју своје демонско квази-религиозно семе. Њиховој демонској ревности за свих ових педесет поратних година није било (а и још увек га, на нашу жалост, нема) краја те се народу Светога Саве што хитније и што пре морају дати одговори на питања: да ли су то уопште цркве? које им је порекло? ко их је основао? шта то оне проповедају? да ли се човек кроз њих спасава и куда нас води прихватање њихових учења?

На самом почетку ваља посматрати однос између богоборне комунистичке власти и Српске православне цркве. Поменута власт, која је у својој суштини била богоборна и човекоборна, на сваки начин је покушала да после сече и десетковања српскога свештенства, десеткује и сву активност Српске православне цркве и сведе је и ограничи једино на црквене порте, а веома често и мање од тога. Пола века је преко безбожних медија вршена анти-пропаганда православне вере и Српске православне цркве, свештенства и хришћанскога живота и морала, a c друге стране ревносно је уместо Бога на силу постављан прототип комунистичког (не)човека, уместо Цркве брозоморна партија, уместо православног хришћанства брозомора, уместо здравог и моралног живота као ново "стремљење" тадашњице форсирано је сваковрсно робовање, богоотпадништво и неморал. И док су све снаге безбожне власти биле усмерене на распињање и сатирање Српске Цркве и њеног верног народа, дотле је са друге стране отваран други "фронт" према светосавском народу, коме су одузели веронауку, а приближили секте и јеретике.

Без обзира на чињеницу да су се многе секте и јереси на нашим теренима појавиле још за време Краљевине Југославије (тада нису имале скоро никаквога утицаја због колике толике духовне просвећености нашега народа и исправног става благочестиве власти која им је забрањивала да трују народ својим јересима) све оне су свој "процват" доживеле под комунистичком влашћу, која им је "благосиљала" све активности разноразних секти, а неретко их и финансијски потпомагала.

У блиској прошлости и нашој садашњости секташка активност је кулминирала. Демократизацијом односа у држави све "верске заједнице" су постале равноправне и за власт једнаке, као да ово није земља Светога Саве и свих српских Светитеља, Исповедника и Мученика који пострадаше за Крст Часни и слободу златну и очуваше вере својих прадедова. Изједначавајући "верске заједнице", за секташе је створен још шири "мисионарски терен", а духовна глад српскога човека изазвана полувековном присилном атеизацијом Србије, отворила је "сезону секташког лова на људе".

С обзиром на велику духовну збуњеност српскога народа и све оно што се догађа око њега, а мимо његове воље, по питању односа према увођењу веронауке у образовне установе и медије, овим, дакако опасним питањима, мора се посветити пуна пажња и нашем човеку објаснити порекло разноразних јереси, било западњачких или источњачких, њихова учења и, надасве, последице које произилазе из прихватања њихових учења.

У редовима који следе укратко ће бити објашњени основни појмови везани за секташтво, њихова учења и побројане секте које постоје код нас. На крају ће бити изложена православна литература, коју православни Срби требају читати ради истинског и здравог хришћанског живота.

У сусрету са многобројним верским организацијама скоро у свакој од њих затичемо реч - "црква". Тај термин углавном користе оне секте које у изопаченом облику признају Господа Исуса Христа за Спаситеља и које себе сматрају хришћанским без обзира на то што ни са Христом ни са хришћанством немају ни везе ни додира.

Термин "црква" је грчког порекла и означава "Дом Господњи". Макарије, митрополит московски, каже да Црква представља заједницу слободно-разумних бића која верују у Христа Спаситеља рода људског и који су сједињени у Њему као једној Глави својој. Црква Христова, каже Свети Отац Јустин Ћелијски, има безбројна својства јер су њена својства. у ствари, својства Богочовека Господа Исуса Христа, а преко Њега и својства Тројичног Божанства. Но, на Другом васељенском Сабору Свети Оци су, вођени Духом Светим, у деветом члану Символа вере (који ми православни исповедамо) својства Цркве Христове свели на четири: јединство, светост, саборност и апостолност.

Црква је, благовести Свети Ава Јустин, јединствена јер њено јединство неминовно следи из јединства Личности Богочовека Христа.

Даље, Црква је света као Богочовечанско тело Христово, коме је сам Господ Христос бесмртна Глава, а Дух свети као бесмртна душа. Зато је у њој све свето: и учење њено, и благодат њена, и тајне њене, и врлине њене, и све силе њене, и сва средства њена, уризничени у њој за освећење људи и твари. Из ових речи Светога Oца Јустина лако се закључује да кроз светост Цркве Христове и светост живота у њој и људи постају - свети људи.

Саборност (католичност) Цркве Христове проистиче из Богочовечанске Личности Господа Исуса Христа који је, како каже Свети Ава Јустин, душа саборности Цркве. "Сви верни у Цркви смо једно тело... да би живели једним. светим и саборним животом Цркве, светом и саборном вером Цркве, светом и саборном душом Цркве, светом и саборном савешћу Цркве, светим и саборним умом Цркве, светом и саборном вољом Цркве. И тако нам све бива саборно и заједничко..." ("Догматика Ш" - о. Јустин стр. 216).

И на крају најважније својство Цркве јесте њена апостолност. Њу су апостоли ширили и своју апостолску власт предавали су својим законитим наследницима - епископима. Од апостолских времена до наших дана у Цркви Христовој задржана је и у свом предањском облику сачувана Света Тајна Свештенства којим се на рукоположењу свештенику преноси и предаје благодат Духа Светога.

Н када знамо за ова својства Цркве онда се можемо питати шта је то секта? Она верска организација која нема ни једно од ових својстава и која је настала тако што је неки псеудомесијански ум својевољно и погрешно тумачио Свето Писмо представља секту. И док је Православна Црква задржала апостолност тј. континуитет са Христом и апостолима дотле су квази-хришћанске секте осниване углавном од XV века на овамо и то не од Христа (јер је Он основао само једну своју Цркву) већ од људи те зато и више имају световну организацију (попут земаљских организација) нeгo онакву какву има православна Црква Христова.

Све секте које постоје на нашим теренима могу се поделити у две групе и то: протестантске и источњачке.

1. Хришћанска адвентистичка црква (суботари)
2. Баптисти
3. Мормони
4. Јеховини сведоци
5. Хришћанска пентекостна црква
6. Унија реформног покрета адвентиста седмог дана
7. Методисти
8. Хришћанска назаренска црква
9. Нова апостолска црква

Ове овде побројане секте су само оне које су веће и које се издвајају од осталих, а укупно их у Србији има око тридесетак.

Од источњачких секти издвајају се:

1. Будисти
2. Трансцендентална медитација
3. Харе Кришна

Наравно, сатанска делатност је знатно шира и комплекснија. Свему овоме треба придодати и сатанисте, спиритисте, врачаре и сваковрсне лажне пророке и пророчице. Поред њих ту су и такозвани екстрасенси оличени у "биоенергетичарима" и безбројним "исцелитељима".

Све ово напред побројано чини оно што су Свети Оци и Васељенски Сабори прогласили и анатемисали као јерес.

(из Догматике оца Јустина)

"Васељенски Сабори су, нема сумње, савест Цркве Христове. Они најсавршеније и имају и знају и виде и исповедају Истину Христову. И бране је. Пошто је Богочовек Господ Христос оваплоћење Истине – Свеистине, то је за њих свако одступање од ње и иступање против ње, у ствари, одступање од Христа и иступање против Христа. А такво је сво делање Антихриста и његових претеча. Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве, скроз наскроз и тврде да су јеретици - "претече Антихриста". Као што ће долазак и делатност Антихриста бити сва - "по чињењу Сатанину", тако је увек делатност сваке јереси - по чињењу ђаволову. Богоносни Оци Првог Васељенског Сабора тврде да јеретици - "понесени ђаволом који дела у њима", и раде свој безумни и душегубни посао. Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси и иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво. Зато су свети Оци Саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу.

Пошто су сви присутни Оци Шестог Васељенског Сабора потписали Саборске одлуке - "Свети Сабор ускликну: Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо; сви смо потписали сложно и саосећајно. Ово је вера Апостола; ово је вера Отаца, ово је вера Православна. Нестроију, Евтихију, Диоскору анатема! Аполинарију и Севиру анатема! Једномишљеницима њиховим анатема! Теодору Фаранскоме анатема! Сергију и Хонорију анатема! Пиру и Павлу анатема! Киру и Петру анатема! Макарију, Стефану и Полихронију анатема! Свима уопште јеретицима анатема!

Свети Васељенски Сабор у Халкидону донео је ову одлуку: He дозволити никоме да изговара, или пише и саставља другу веру осим одређене од светих Отаца, сабраних Духом Светим. А ко се дрзне или саставити другу веру или произнети, то таквим, ако је то епископ или клирици, нека буду одлучени: епископ од епископата, клирици од клира, а световњаци нека се подвргну анатеми. Суд Цркве је свагда сматрао да заслужује одлучење онај који или што одузме од вере или што дода вери. Јер вера потпуно и јасно нам предана од Апостола, не допушта ни додавање ни одузимање.

Јерес је душегубна сила која човека потања у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове, у којој се једино и налази бесмртност и живот вечни за људско биће. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: "Очигледно је: јерес одваја од Цркве сваког човека". Јеретици обично узимају понека места из богонадахнутог Светог Писма. и својим безбожним расуђивањима унакажују оно што је правилно изречено Духом Светим. На то указује апостол Петар: "које ненаучени и неутврђени изврћу" пo својој жељи; јер јеретицима је својствено извртати по својој жељи смисао истинитих и божанских догмата.

Они хоће да нас хришћане заплаше као децу својим софизмима. Они болују од несхватања црквених предања, и потчинивши се тој смртоносној болести. Покварили су ум свој. Отпадање од истине јесте ослепљење ума и разума. Спасове речи: "врата паклена", по тумачењу светих Отаца Петог Васељенског Сабора означавају: "смртоносна уста јеретика".

Целокупна секташима активност (финансијски потпомогнута за запада и истока) своди се на изузетну агресивност, раскошно издаваштво и демонско ревновање за таква кривоверја.

Православни Срби, потомци Светога Саве, у сусрету са "мисионарима" западњачких (протестантских) и источњачких секти, требају имати јасан став према њима. Тај став се оличава у чувању отачке вере и врлинском животу у православној Цркви Христовој.

Онима који нису довољно упућени у тајне вере не препоручује се разговор са секташима јер они изузетно познају Свето Пнсмо (које у многим случајевима кривотворе) и неупућеног лако могу поколебати и низвргнути са правог светосавског пута у секташки амбис из кога, без покајања и враћања православној Цркви Христовој, нема изласка и вечнога живота.

С обзиром да су скоро све секте углавном финансиране из иностранства то им је и издаваштво раскошно и добро опремљено у техничком смислу, а поврх тога је веома јефтино. Такву литературу (памфлете, новине и књиге) треба бацити или предати своме свештенику. Да би се знало: то су јеховистички листови "Кула стражара" и "Пробудите се". Суботарска (адвентистичка) "тумачења" Библије у ауторству Јелене Вајт, њихов лист "Знаци времена" итд.

Поред тога треба поменути и осталу сатанску штампу у Србији и то: "Треће око". "Нострадамусов магазин“,"Арка", "Бера", итд. Ти и такви листови немају никакве везе са Православљем иако се на један изопачен начин труде да то буду.

Уз отворене сатанисте (у којима ће у неком наредном издању бити речи) српској "духовној" позорници треба придодати и деда Милоја, Милојка-Креманца, Клео Патру, Ваву, Бубу. Миљу Вујановић и остале лажне пророке и пророчице који уз свесрдну помоћ безбожничких медија трују српски народ и одвраћају га са Богом благословеног светосавског пута.

Наше полувековно безбожје и сулудје у коме смо били и у коме смо још увек, свеколико непријатељско окружење српскога народа и велики притисак јеретика, сатаниста, лажних пророка и исцелитеља забрињавају све oнe који знају за Реч Божју. Стога се што пре морамо вратити Христу и Светоме Сави покајањем, постом, молитвом и врлинским животом у Цркви светосавској.

Одсуство веронауке и велика духовна и национална непросвећеност нашега народа намећу нам да сви ми у Христу будемо једно и да нам Христос буде Пут, Истина и Живот. Онога тренутка када се Србија буде покајала и повратила Богу и Његовој Цркви заблистаће све српске душе, сви српски домови, сва српска села, све што је покајано и очишћено покајањем, постом и молитвом. А пост и молитва, та два најмоћнија оружја која нам је Господ Христос дао, побеђују и изгоне сваку злу и нечастиву силу из нас и око нас. Тада ћемо бити права духовна деца нашег вечноживог Светитеља Саве.

Непознавање наше сопствене вере и културе, незнање нашег светосавља и православља, немар и небрига за нашу сопствену духовност, то је највећи грех савременог српства н главни узрок ових данашњих српских страдања.

Немар, незнање и непрактиковање своје вере, непосећивање цркве, непричешћивање Телом и Крвљу Господа Христа, је не само израз примитивности и ниске свести, већ право губљење лика Божјег у човеку, губљење сопственог идентитета - личног и националног, потирање саме саборности српске и општељудске, одрођење и расрбљење најгорег вида.

А ускраћивање веронауке српској деци није ништа друго до право чедоморство, сопствено децеубиство и србоубиство. Треба ли нам, дакле, горих непријатеља од нас самих?

У изобиљу праве духовне литературе Срби који се враћају православној вери требају за почетак читати:

1.  Свето Писмо (Библија)
2.  Православна веронаука (издање Гласа Цркве)
3.  Катихизис Св. Владике Николаја
4.  "Нема лепше вере од хришћанске" - Еп. Данила и Еп. Амфилохија
5.  Православне духовне часописе ("Светигора", ''Православни мисионар", "Глас Цркве" итд)

А за све нејасноће обраћајмо се нашим свештеницима и теолозима који ће нас упућивати на прави пут.

У издању манастира Ћелије, 1993. год