Поремећај личности

Поремећај личности се разматра у склопу нагона чопора. Нагон чопора се дефинише, као потреба и тежња човека да живи у друштву са другим људима. Будући да човек не може да живи без друштва, тј. групе којој припада, природно је да се труди да пазећи на своје понашање, не само да не угрожава опстанак друштва, већ и да се активно бори за његово очување. У сваком од нас, постоје деструктивни импулси који би могли угрозити опстанак колектива, при чему већина људи те импулсе успева да обузда, али на жалост, постоје људи који имају поремећај личности, па као такви нису у стању да закоче испољавање друштвено негативних тенденција. Управо у том контексту се помиње психопатија и психопате, односно говори о психопатским поремећајима, као честом узрок за поремећене међуљудске односе (у вези, у браку, у породици, на послу, у друштву).

За разлику од просечних, нормалних особа, заједничка одлика свих особа код којих је присутна психопатија је изражено дејство нагона, као и подређивање свих других психичких функција, првенствено воље и разума, дејству нагона. Кроз ово видимо и једну од основних црта ове групе поремећаја, а то је хедонизам. Психопатија има за карактеристику врло наглашен хедонизам, за разлику од психички здравих особа код којих је хедонизам присутан у много мањој мери.

Реаговања душевно нормалних, здравих особа, углавном су корисна како за колектив тако и за појединца, док су реакције особа код којих је присутна психопатија, у већини случајева штетне не само за колектив, већ и за самог појединца. Психопатска личност се уопште не труди да своје прохтеве усклади са интересима своје заједнице, са интересима других људи. Кроз ово видимо и другу основну црту ове групе поремећаја, а то је егоизам. Психопатија има за карактеристику врло наглашен егоизам, иако се одређена доза самољубља налази и код нормалних особа.

Најбољи представници за ове црте (егоизам и хедонизам), су психопате који имају антисоцијални поремећај личности. Ове психопате карактерише стално сукобљавање са моралом и законима, који управо и служе очувању друштва, али и да поред тога, заштите појединца од негативног деловања околине. С друге стране, ове психопате поштовање морала и закона, нормалнима представљају као знак слабости и искомплексираности („робовање моралу и законима”), а своје болесне обрасце понашања, самоуверено представљају као знак сопствене снаге. На "репертоару" антисоцијалног психопате, односно као знаци и симптоми антицоцијалног поремећаја, могу се наћи: насиље и напади, склоност вандалском понашању, туче, крађе, злоупотреба алкохола и дрога. Поред тога, антисоцијалне поремећаје карактеришу и проституција, зоофилија, хомосексуалност, промискуитетност, сексуална активност психопате је без нежних емоција, неспособност одлагања задовољства (ово је увек присутно, ако нешто жели он то жели сад и одмах). Психопате немају способност одржавања трајних веза са људима (само узима а ништа не даје), присутна је груба незаинтересованост за осећања других људи, као и дефектно морално расуђивање (шта је добро а шта лоше; иако знају шта су пожељни одговори, имају дефектно доношење моралних судова и процена), уверљива (квази логична, псеудологична, збуњујућа) оправдавања сопственог понашања (нпр. рационализује проституцију речима: "Зашто не спојити угодно и корисно?", рационализује крађе, итд.), поновљена лагања са циљем да се постигне лична корист или задовољство, безбрижност у односу на заштиту себе и других људи, непријатељски однос према колективу коме припадају, често завидан а верује и да му други људи завиде, понашање је готово непоправљиво (ни са искуством, ни са кажњавањем) итд.. Антисоцијалну психопатију је Причард још давне 1835. год. назвао moral insanity – морална имбецилност. Морал је иначе једна од 10 психичких функција људског мозга и код овог поремећаја је врло закржљао, чинећи да психопате буду склоне неморалу и спремни на све, без скрупула односно ограничења.

Поред антисоцијалног поремећаја, који означава термин психопатија и психопате у ужем смислу, постоје још многи типови психопатских поремећаја од којих ћемо неке само навести, а о некима понешто и рећи.

Гранични поремећај личности се назива граничним, због брзих граничних осцилација ка психозама ("полупропустљивост Его граница"). Код граничног поремећаја често је присутан дубоки поремећај идентитета, а расположење се мења неколико пута током дана. Код граничног поремећаја имамо такође присутну поремећеност мишљења као психичке функције, а у смислу склоности прекомерним уопштавањима (нпр. „Људи из „x” града су најгори људи”). Код људи са граничним поремећајем присутна је изразита импулсивност у трошењу новца, сексу, једењу, пијењу, вожњи...

Нарцисоидни поремећај личности је добио име по Нарцису, јунаку из грчке митологије. Код нарцисоидног поремећаја сопствена вредност се нереално наглашава; велика је егоцентричност; стално тражи пажњу, похвалу и дивљење; већу пажњу обраћају форми него суштини. Код нарцисоидног поремећаја имамо честу неспособност да препознају унутрашње људске потребе и осећања друге особе. Међуљудски однос код нарцисоидног поремећаја осцилира између наглашене идеализације и потпуног ниподаштавања друге особе. Нарциси су често арогантни, спремни да употребљавају друге за задовољење својих жеља и често траже аутоматско задовољење својих очекивања.

- Хистерионични поремећај личности или хистерични је добио назив од латинске речи хистерион која означава глумца. Код хистерионичног поремећаја као одлике срећемо театралност, то да тешко подноси ситуације у којима није центар пажње, затим брзу промену у основи плитких, површних емоција, при чему је емоционална експресија праћена непримереним узбуђењем, самодраматизацијом и скретањем пажње на себе. Код хистерионичног поремећаја често имамо присутне контрадикторне ставове и карактеристике (нпр. чедност и промискуитетност истовремено). Потребе људи са хистерионичним поремећајем да буду атрактивни, еротски привлачни - су бескрајне. Пацијенти који пате од хистерионичног поремећаја често немају увид у све последице свог понашања (нпр. жена се понаша изазивајуће еротски према мушкарцу и, када се нађе сама у његовом стану, бива изненађена његовом насртљивошћу и прави скандал). Код хистерионичног поремећаја особа жарко жели да је увек у центру пажње; има за одлике несталност; изражену склоност флертовању; сугестибилност (лако потпада под утицај других или околности); сервилност; уображеност; колебљивост; позерство. Људи са хистерионичним поремећајем имају жељу за личном доминацијом у свакој ситуацији; склоност манипулативном понашању да би се оствариле своје потребе; егоцентричност; емоционалну преосетљивост на одбацивање у међуљудским односима; претерану заинтересованост за физичку привлачност.

Сваки психопатски тип се среће код оба пола. Неки психопатски типови су чешћи код женских, а неки код мушких. Сви наведени облици психопатије су као што се види, врло проблематични у међуљудским односима уопште. Изнесене су само неке психопатске карактеристике, неких поремећаја понаособ. Ово што је наведено, недовољно је за постављање дијагнозе (то понекад уме да буде проблем и за психијатре) и приказано је само ради информисаности о људским настраностима, јер психопате нису буквално луди, они су нормални, али су само изразито настрани, уврнути, имају болесне обрасце понашања, а будући да су њихове речи често привидно логичне, то могу доста да збуњују...

Неке (само неке!) од психопатских карактеристика, могу да се приметити посебно у раној адолесценцији, при чему их већина младих успешно превазиђе, док се код психопата трајно укорењују, а и временом им се шири спектар. Постоје и тзв. прелазне категорије људи (одрасли), који се не могу сврстати у психопате, јер немају оне најдеструктивније психопатске обрасце понашања, имају увид у своје неприлагођено понашање и осећају потребу да коригују сопствене несавршености, те сходно томе и раде на себи. Као што рече велики грчки философ Сократ: “Људски живот је тежња ка мудрости.”. Неке (само неке!) од психопатских образаца понашања, срећемо и код у потпуности нормалних особа, и при том је разлика са психопатама у томе, кад се примењују (ситуације) и у којој се мери (количини) примењују ти обрасци понашања. Нпр. знак добре прилагодљивости мушкарца је да има психолошку способност и да се потуче ако треба, а притом је разлика са психопатама, у ситуацијама када ће се потући и у томе колико често се туче.

Психијатрија каже да су психопате, људи који имају карактеристичну способност да загорчавају живот другим људима. Такође се каже, да психопата не пати, али да пате други због њега. Заједничка карактеристика за све психопате је – давање примата тренутним задовољствима над трајним (принцип: "Задовољство одмах и сад је психопатолошки принцип!"). С обзиром да може да се јави и карактеристична психопатска неспособност да се трајно емоционално вежу за једну особу, то је и сасвим разумљиво што се као друга њихова карактеристика јавља и промискуитетност. Воља и свест су им подређени нагонима, за разлику од нормалних људи који задовољење нагона подређују вољи и свести, а који чине око 90% опште популације. Психопате се врло ретко сами јављају код психијатра, већ их готово увек неко доведе (партнер, породица, шеф, полиција...). Психопатско понашање је дуготрајно, често се примећује још у детињству, готово увек у адолесценцији, и протеже се кроз цео живот. Циљ лечења је да пацијент увиди своје неприлагођено понашање и његове последице, те да му се развије потреба за мењањем. Да би психијатријско лечење имало ефекта, потребно је јако пуно уложеног труда и времена (нпр. више година групне терапије), које се не мали број пута покаже слабо успешним („какав сам, такав сам”). Људи са психопатским поремећајима, су у великом проценту присутни у: криминалним радњама, депресији, болестима зависности (алкохолизам, наркоманија), разводима бракова, напуштању деце и слично. Медицинским речником говорећи, ради се о доста великом коморбидитету са другим облицима психосоцијалне патологије. Поред тога, у популацији са психопатским поремећајима се јако често срећу полне болести, као и абортус.

Од свих типова психопата, најбројнији су антисоцијални и хистерионични (хистерични), а притом и једних и других има око 3% у општој популацији. Око 10%, а по неким истраживачима и до 13% опште популације, може да се сврста у психопате. То практично, просечно гледано, значи да у сваком селу, у сваком граду и у било којој држави постоји око 10% психопата, односно, да где год се нашли, дневно ћемо срести бар једног или бар чути за једног. Будући да је оно што је настрано, болесно, истовремено и врло упадљиво околини (нпр. прељуба), то околина може стећи привид, да настраности има много више него што то заиста јесте случај. Иначе, прво питање на које психијатар мора сам себи да даа одговор, јесте да ли је његов пацијент на било који начин упадљив, и то од физичког изгледа па до у психолошки профил. Ментално здрава особа је неупадљива.

Структура личности се, како код здраве тако и код психопатолошке, наслеђује у значајном проценту (60%), а то практично значи, да је психопата одувек било и да ће их бити и убудуће. Утицај друштвене средине на структуру личности је 40%, и при том је најјачи утицај примарне друштвене средине тј. породице, мада се утицај шире друштвене средине не може занемарити (10%). Ако један од родитеља болује од душевног поремећаја који има мање или више наследан карактер, онда постоји велика вероватноћа да ће одређени проценат потомака имати неки од психопатских поремећаја. Антисоцијални, гранични, хистерионични и нарцисоидни поремећаји, имају генетичку повезаност са манично-депресивном психозом. Параноидни и шизоидни поремећаји, имају генетичку повезаност са шизофренијом. Избегавајући, опсесивно компулзивни и зависни поремећаји, имају генетичку повезаност са анксиозним поремећајима (нервоза).

У светлу свих ових сазнања, теза неких припадника старије генерације, да је народ у задње време „полудео”, је нетачна. Такође, теза да су се времена променила је нетачна, али уз то и опасна, посебно ако јој се још и дода: „Куд сви Турци, туд и мали Мујо”. Једина ствар која се променила, јесте јавно мњење (јавно мишљење), а јавно мњење је нешто што се креира. Пошто се утицај шире друштвене средине на структуру личности не може занемарити, отуда и опасност од пропагирања психопатских образаца понашања и начина размишљања. Зашто ли су филмаџијама психопате, психопатија и уопште психопатологија толико занимљиви??? Улога филмске индустрије у таквој пропаганди је неоспорна, а дужност ментално хигијенског деловања лекара у својој средини, кроз промовисање психолошки здравих образаца понашања, утолико већа и значајнија.

Војислав П. Радоја