Секте 1. део

Све већи број младих људи који су страдали или пореметили свој живот због погубног утицаја секти навео нас је на објављивање ове публикације. Намера издавача је да младим људима и њиховим родитељима понуди књигу у којој ће, на једноставан начин и укратко, предочити основне елементе, учење, начин врбовања нових чланова и опасности које собом носи улазак у такве групе, како би их лако препознали и реаговали адекватно и благовремено. Јер, за многе од њих се, нажалост, сазнало кад је већ било касно.

О сектама се, по правилу, не говори много у јавности - која се узбурка тек поводом неког трагичног догађаја, а ни тад се не предузима нека шира друштвена акција. Међутим, док друштво окреће главу на другу страну, надајући се да ће проблем нестати сам од себе, секте већ двадесетак година узимају свој данак и у нашој земљи.

Протеклих неколико година, трагична судбина великог броја девојака и младића обележена је знаком црне руже или неким другим сатанистичким симболом. И све то се некако брзо заборави, а дневне бриге и проблеми као да не остављају довољно времена за промишљање. Субкултурни садржаји и медији, у вечитој тежњи ка нечем новом и у својој неконтролисаној комерцијалној јурњави, непромишљено предочавају јавности и неке паранормалне, магијске, често и сатанистичке поруке, знакове, стил. Поруке псеудодуховног садржаја улазе неосетно у подсвест конзумената, тако да евентуалну потоњу припадност некој секти, била она и сатанистичка, не доживљавају као нешто страно, непознато и опасно.

Оно што у нашем случају посебно забрињава јесте и све већи број самоубистава младих који уопште нису припадали некој организованој духовно-настраној групи, секти или култу, него су самоуко и као по правилу, ненаметљиво и неприметно прихватили сатанистички поглед на свет и окончали живот на неочекиван начин.

Због свега тога, дакле, одлучили смо да објавимо ову публикацију коју чине текстови Зорана Луковића, аутора књиге Верске секте - приручник за самоодбрану, која је доживела четири издања, а која представља исцрпну анализу ове појаве, подробно описује све секте које се појављују у нас, наводи случајеве из праксе Министарства унутрашњих послова и нуди моделе за одбрану или излазак из тих група.

Ова књига је мањег обима и садржи оно што је најбитније за младиће и девојке у пубертету и адолесценте, оне који тек одрастају и сазревају. Јер, проблем секти нарочито је значајан када је о њима реч. Оне имају много више могућности да утичу на њих неголи на одрасле који већ имају мање-више учвршћене ставове о животу.

Осим тога, публикација је намењена и родитељима, како би лакше препознали проблем и учинили све да њихово дете не падне у руке некој секти или, ако су већ суочени с тим, како да спасу дете и његов излазак из целе приче учине што безболнијим и тиме му омогуће повратак у нормалан живот и у друштво вршњака. Књига се бави само новим, у нашој средини раније непознатим, верским учењима и теоријама и наведене негативне стране немају никакве везе са традиционалним религијама. Аутор се обраћа, у првом реду оним људима који још нису начинили свој верски избор: будите будни и опрезни.Публиковањем овог рада, који је плод дугогодишњег истраживања, оперативног рада и искустава са терена капетана полиције 3. Луковића, желимо да укажемо и на антидруштвене елементе ових псеудорелигијских заједница, с надом да ће надлежни, они којима је поверена брига о духовном здрављу и безбедности државе, реаговати и нормирати ову проблематику.

Редакција

Откако постоји људско веровање у онострано, без обзира на то да ли се радило о паганском политеизму или монотеистичким религијама, увек су постојале групе које су се одвајале од матице и веровале на другачији "свој" начин: почињу као "јереси" a завршавају као "секте".

Јеретички покрети у историји, углавном су се темељили на верско-доктринарним разликама у односу на религију од које су се одвојили. Данас, ситуација је потпуно другачија. Секте нападају појединца, његово душевно и опште здравље, његову персоналност, имовину, угрожавају у великој мери његову породицу, а глобално скврнаве културу, традицију, веру, уопште идентитет народа.

Говорећи о сектама, не смемо упасти у замку и говорити искључиво о криминогеном аспекту секти. Он de facto постоји и те случајеве ћемо навести у даљем тексту. Али, морамо знати да у Кривичном праву, између осталих, постоје два неопходна услова потребна за постојање кривичног дела, a TO су противправност и друштвена опасност, о чему се изјашњавају највиша законодавна, тј. скупштинска тела. Постоје, дакле, друштвено опасна и противправна дела која нису нормирана и као кривична дела, пре свега зато што је низак степен друштвене опасности или пак одређена појава још није верификована као друштвено опасна до мере да улази у оквире кривичног дела. Управо је то случај са верским сектама. Колико год нам њихове делатности изгледале деструктивно, морамо знати да су оне врло скривене, да се многе од њих не уочавају на први поглед и да су прикази њиховог деловања у ствари само налази и резултати вишегодишњег оперативног и аналитичког рада МУП-а. С тим у вези, мора се знати да налази и уопште искази полиције, по закону, уопште немају процесноправно дејство, па је тако већи део забележеног остао без судског, прекршајног и, нажалост, без ширег друштвеног одјека.

Секте воде рачуна и избегавају сваку могућност компромитације, а ако им се тако нешто деси, минимизирају и релативизују одређени случај, бранећи се углавном правом на исповедање вере и мисионарење. Од свих документованих случајева, кривичну одговорност и санкције осетили су само када тежина и очигледност случаја нису давале шансу за било какву одбрану. Свакако да је и неуралгично време у којем живимо ове проблеме сврстало у други план и осујетило мудар, ефикасан и одговарајући законски одговор државе.

Последњих година секте се убрзано шире и узимају све већи данак у психичком здрављу житеља наше земље, чиме разорно делују и на њихове породице. Нису све те групе, верске секте по дефиницији. Негде је то гуру покрет, негде психо култ, негде заиста секта, али ћемо ради лакше комуникације, користити код нас одомаћен назив "секта".

Овај текст није окренут против верских права и слобода. Православна баштина којој припада већина житеља наше земље никада нас није учила да прогонимо припаднике других вера или верских опредељења. Овај текст треба да укаже на многе злоупотребе верских права и слобода које наш Устав нуди и гарантује. Наиме, просечно образован човек у нас забрињавајуће мало је упућен у религију. To га чини прилично подложним да прихвати, можда имајући најбоље намере, секташко учење и да уточиште за своје духовне потребе незазорно пронађе у некој од секти које то обилато користе. Зато је, несумњиво, дугорочно и трајно решење овог проблема едукација становништва и то, за почетак, у што приступачнијем и ефикаснијем виду, а после основне верске обуке сваки избор биће одговорнији.

Подсетимо да верске секте постоје још од настанка великих религија. Но, секте су се у далекој историји одвајале од својих матица најчешће из верско-доктринарних разлога и принципа. Проблем са сектама нашег доба није у томе што оне постоје, него у томе како се представљају и чиме се служе у врбовању углавном необавештених потенцијалних нових чланова, a потом и у њиховом задржавању и искоришћавању. Вешто прикривен, a y основи крајњи и суштински циљ свих верских секти јесте моћ, и то, пре свега, верска и финансијска, а затим политичка, просветна, културна и, на крају, војна.

У остварењу својих циљева они прибегавају различитим активностима, па и злоупотреби науке, поготово психијатрије и психологије, јер се применом механизама и техника менталне контроле ума стварају фанатични верници, чија је целокупна личност сведена на интерес секте. Међу њима су и групе које практикују бескрупулозне, асоцијалне, жртвене ритуале, који не само да су ван свих друштвених и законских норми, већ немају никакве везе са животом у врлини или вером у спасење, што проповедају религије.

He претендујемо да пружимо све одговоре, али подстакнут све чешћим трагичним случајевима садашњих и бивших чланова секти (убиствима, самоубиствима, душевним обољењима, нестанцима), покушаћемо да и овим радом дамо скромни прилог бољем информисању народа ове земље о проблематици коју, нажалост, сматрам све алармантнијом.

З.Л.

Више хиљада секти, колико их у свету данас има, различитих обележја, и догматских и географских, могу се поделити на основу различитих принципа. За ову прилику као критеријум поделе узели смо учење, тј. званичну религију од које су се секте одвојиле, тако да разликујемо:

1. псеудохришћанске секте - оне које су се одвојиле од званичног учења хришћанске цркве;

2. псеудохиндуистичке и далекоисточне секте - основа и матица су, дакако, хиндуизам и будизам са својим доктринама и техникама, али комерцијализовани и прилагођени интересима и потребама данашњег човека;

3. синкретистичке секте - мешавине разних званичних религијских и јеретичких праваца, као и окултизма и магије. Многе од њих у себи садрже и елементе сатанизма, али смо их сврстали у групу и на место где оне сматрају да припадају, пошто уопште не прихватају да су делом и сатанистичке.

4. сатанистичке секте - оне које отворено проповедају сатанизам, тј. да је ђаво (Сатана) бог и да му се треба клањати и жртве приносити;

5. исламске секте,

6. психотерапеутске и остале комерцијалне групe.

Секте које нас, тобоже, упознају и уводе у хришћанство тврде да су једине које доследно следе Христа; да најбоље разумеју и тумаче Библију; да њихов вођа или оснивач, комуницира с Христом или је директно призван од њега. Зато се, осим Библије, у питањима начина живота, система вредности, организације слободног времена, уређења породичних односа и васпитања деце строго се следе упутства вође.

• Свака псеудохришћанска секта тврди да ће само њени чланови бити спасени, а дисциплину поспешују проповедањем о скором другом Христовом доласку и Страшном суду где ће само правоверни бити спасени.

Намећу психозу која производи фанатичног верника, оскудно и једнолично васпитање деце при чему она немају могућности за дружење са својим вршњацима, рођацима, дедама, бабама..., осим ако и они нису у секти, немају рођендане, славе, празнике, систем вредности и све у породици је у оквирима интереса секте. Образовање деце не би, свакако, требало да се састоји од индоктринације засноване на наглашено катаклизмичким визијама света, у којима ће само следбеници секте бити поштеђени, већ на буђењу духа, отварању свих поља знања и свих дисциплина, као и на успостављању односа са другима, без дискриминације спрам других везаних за њихову расу, веру или убеђења. Верска убеђења поштујемо, али не треба дозволити да родитељи од деце направе мученике. 

• Адвентисти (суботари), баптисти, Божја деца, Западно-православна црква, Јеховини сведоци, креационисти, мормони, назарени, новоапостолска црква, пентекосталци, Реч живота, Слободна црква, Универзални живот, Христова црква, Христова црква јеванђељске браће, Христова црква малокрштења, Црква божја...

Секте које нас суочавају са "врховним истинама, знањима и техникама". Антропозофи, Бела гностичка црква, Златна зора, Илуминати, Ново доба, Ом Шинрикјо, Розенкројцери, ОТО, сајентологија, теозофи, Унификациона црква... - представљају се као надрелигијске и наднаучне високо интелектуалне елитне групе. Нуде се најчешће младим и амбициозним научним радницима као прави начин да кроз пројекте који им се предлажу као престижни (за које је, у ствари, врх секте заинтересован) направе искорак у науци. Подразумева се, наравно, припадност секти, њеном учењу и тајнама, а само учење им се даје као нешто што је егзактно, научно и емпиријски доказиво. Тиме се постиже аргумент више у односу на религију која се не може доказати. Наравно ти "докази" су само потхрањивање сујете интелектуалаца, своде се на личне доживљаје приликом примене неке од техника, а које ови представљају као нешто ексклузивно и само њима доступно.

Секте које нас уверавају да су сатана и сатанизам прави избор за живот. Аутохтоне групе следбеника сатане, појединачни случајеви, магови, видовњаци, пророци, са својим "верним" практикантима, чији ритуали спадају у "сатанску работу", како би то званична црква дефинисала. Сатанизам не мора да се артикулише кроз секту или какву групу већ и као поглед на свет:

• "Чини како ти је воља и то нека буде сав твој закон... Човек има право да воли како хоће - задовољите се у љубави како хоћете, када и с киме хоћете. Човек има право да убије оне који му ограничавају та права." (Алистер Кроули)