Секте 3. део

Када су, пре двадесетак година, људи почели да се враћају цркви, уместо духовне изградње кренуло се у градњу храмова, што је такође потребно - али не и прече од аутентичне духовне и културне реанимације. Знали бисмо да смисао крсне славе није у килограмима прасетине (поготову за време поста), не би нас у том случају, и дан данас на неке важније верске празнике подсећали улични продавци са венчићима, звончићима или цвећем у рукама, могли бисмо да заинтересованог странца упутимо у више од три манастира која познајемо, да објаснимо зашто се разликују цркве у Војводини од оних у централној Србији, а заинтересовани би могли и да упознају основе вере толико да их могу пренети другима. Можда би се тако створио и културни профил интелектуалца коме би било испод части да не познаје основе православља, без обзира да ли је верник.

Незвани мисионари су искоришћавали необавештене, a радознале грађане Југославије. Сведоци смо, управо од почетка осамдесетих, офанзиве разних парарелигијских група и појединаца, без обзира на то да ли их зовемо сектама, култовима, деноминацијама или гуру-покретима, а који нуде своје рецепте спасења, своје строге кодексе понашања и своје истине.

Око 3% популације је у сектама. Последично, може се очекивати да сваки вод у Војсци Југославије или разред у школи има по једног члана секте. Да ли је то баш безазлено?

...

...

На разврат, криминал и грехољубље упозорава, у Старом завету, пророк Исаија:

• Тешко онима који вуку безакоње узицама од таштине и грех као ужем колским. Тешко оним који зло зову добрим, а добро злим, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од слаткога горко, а од горког слатко. Тешко онима који су јаки пити вино и јунаци у мешању силовита пића. Који правдају безбожника за поклон, а праведнима узимају правду.

Свети апостол Павле: "Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да овлада мноме" (Кор. 6,12). 

З. Сваки полазник веронауке знао би да је, по хришћанском учењу, човек Божје дело, да је створен по лику Божјем, а живот овоземаљски дат да га испуни врлином и тако спаси душу своју, обезбедивши јој живот вечни. Најједноставније речено, богохулно би било подићи руку на себе, такође и на другог, подићи руку на створење Божје.

• Владика Николај каже: "Самоубиство није скраћење муке него продужење... Бегунац ни једно царство не прима радо... Убиство је индиректан атентат на живот, самоубиство је директан атентат на живот. Убиство је атак на човека као човека, самоубиство је атак на живот као живот... Живот у оном кога убијаш може да се брани од тебе, но живот у теби је савршено без одбране према теби. А убиство оног што се не брани повлачи собом казну и мучење у свим царствима живота."
• Свети Филарет Московски каже да од свих убистава, самоубиство представља највећи преступ, већи од убиства. Наш живот не припада као својина нама, него Богу који нам га је дао.
• Мухамед каже: "Самоубиство је морални злочин. Ислам значи пуну предност Створитељу и доброчинство према његовим створењима."

Не постоји, дакле, шанса да неко као верник (свакако ни као атеиста), ко влада аутентичним верским учењем, свесно, ритуално изврши самоубиство, осим ако није постао фанатизовани сатаниста.

Посебно је битно утемељити ово што је речено и мимо веронауке. Огроман уплив далекоисточних парарелигијских покрета и техника, иницирао је многе да прихвате учење о карми и реинкарнацији. Са надри гуруима, али и без њих, самоуки, следивши огромне материјале из штампе, углавном усамљеници или млади незадовољни собом, почели су да самостално спроводе технике просветљења, медитације, стапања са божанским и многи су на самосвојан начин почели да тумаче живот који живе, рецимо као добро или лоше предвиђену карму и слично. Њихов живот и нада нису скопчани са животом у врлини него са квалитетом карме у садашњем или у будућем животу. Многима се лагано брише граница између живота и смрти и многи се - надајући се рођењу у новом бољем животу, повољније зацртаном кармом - одлучују на самоубиство. Традиционално оријентисаном и обавештеном вернику то се никада не би догодило.

4. Не тврдимо да је онај ко заврши веронауку лишен могућности да почини неко кривично дело или испољи било који вид социјално девијантног понашања, а што смо наводили у првом делу излагања као нешто што је карактеристично за секте. Међутим, он то неће чинити на начин нити из разлога због којих то чине секташи.

Свршеног ученика веронауке, уколико га и заведе нека дружина, учиниће то неким другим садржајем, а никако нечим девијантним. Он ће знати да се нигде ни у једној религији не подразумева блудничење нити проституција, па ако то неко буде тражио биће му јасно да ту "нису чиста посла". За блудницу, у Светом писму се каже: "...она која се одала насладама жива је умрла" (1. Тим. 5,6)

5. Такав неће ни помислити да изврши за рачун некаквог учења какво рушилаштво, посебно не сакралних објеката нити њихово скрнављење, никакво насиље нити убиство, ни на јавном месту, ни у својој улици нити у породици. Он ће верским образовањем бити инструиран да можда још у зачетку програма врбовања открије деструктивне елементе те секте и, поготово, неће дозволити да га неко одвоји од породице.

Он ће знати да су човекољубље, пожртвовање и љубав према ближњима мера његове богоугодности.

• Свети апостол Јован Богослов упозорава: "Који год преступа и не стоји у науци Христовој, онај нема Бога; а који стоји у науци Христовој, онај има и Оца и Сина. Ако ко долази к вама и ове науке (јеретичке и секташке) доноси, не примајте гa у кућу и не питајте се са њим."
• Владика Николај: "Сви убијени од твоје руке имају две вечне куће, једну у оном свету, а другу у твојој савести. Закопај убијеног где хоћеш, он ће се дићи у поноћи усред твоје душе, и задаваће ти питања на која ћеш ти с муком и знојем до зоре одговарати." 

6. He убиј, шесту Божју заповест, знају углавном сви. Међутим, многи, који би требало да знају (и зато нам је потребна веронаука), не знају да се овде, преводећи дословце са хебрејског језика, у ствари заповеда да се не почини злочин убиством. Дакле овде се не мисли на убиства када се живот одузима по дужности, рецимо приликом извршења смртне казне над преступником нити у рату када се непријатељ ради одбране државе лишава живота. Тако аутентичним тумачењем, добијамо одговоре на сталне дилеме: Како се понашати у војсци? Како се понашати у рату? Како се понашати у полицији? Тако исказујемо изворни верско-доктринарни став да вера не подразумева дефетизам. Тиме јасно предочавамо штетност извитоперених верских учења и њихових следбеника по државу поводом функционисања њених органа војске и полиције.

• Свети Филарет Московски каже: "Љуби непријатеље своје (личне), гнушај се непријатеља Божјих, а непријатеље Отачаства сатри." А Господ Исус Христос упозорава: "Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету" (Мат. 24. 6-7). Дакле ратови су, нажалост, ипак појава коју и сам Господ предсказује, а на коју треба бити приправан и витешки ради одбране народа знати, бити обучен прихватити борбу.

Осим претходног, потребно је додати да осим непосредног убиства било којим оруђем овај злочин постоји и

- када судија на смрт осуди човека, иако зна да је невин;

- када неко крије или ослобађа убицу, омогућујући му нова убиства. 

...

10. O психичкој стабилности ученика. Многе мудрости и поуке сабиране вековима свакако ће служити на здравље, душевно, генерацијама и последично им неће пасти на памет никаква гатара, врачара никакви курсеви за смањење стреса, курсеви просветљења, течајеви медитације... Остварење вере човеку доноси животни оптимизам, сигурност чак супериорност.

• Свети апостол Павле у посланици Јеврејима каже: "Вером победише царства, учинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у биткама, растераше војске туђе."
• Свети Јован Златоусти: "Ако треба стећи пријатеље стекни их ради Бога. Ако треба стећи непријатеље стекни их ради Бога."
• Господ још каже: "Не бојте се. Ја сам васкрсење и живот. Ко поверује у мене, ако умре живеће."
• Свети Јефрем Сирин саветује: "Ако вас у животу задесе болови и патње не клоните духом, радујте се, јер је то пут праведника, чији је крај блаженство у вечности. Кад би могло да се задобије Царство Божје без невоље, без искушења, без трпљивих подвига, онда Бог не би допуштао да светитељи и праведници трпе тешке невоље и патње."
• Свети Јован Златоусти: "Душа се чисти када пати Бога ради. Оно што је огањ злату то је патња људској души; она пере са ње нечистоћу."
• Владика Николај овако охрабрује болесног: "Не жали се што је Бог допустио болест на тебе. Замисли запуштену, зарђалу, полугу гвожђа да почне молити ковача да је узме у обраду. Ковач хитро узима гвожђе, баца га у огањ, а потом усијано под чекић... И твоја је болест за радовање, а не за жалост. Јер ти си се молио Богу, да те учини бољим човеком. И Бог те узео у рад и почео калити и ковати болесниче. Радуј се зарђало гвожђе."

11. Свака вера подстиче рад, активност, вредноћу, а не очајање пасивност и депресију. Муслимани кажу: "Вера је рад, а не ленчарење. Радите па ће Алах видети ваш рад... Људи, неминовно ћете се сви вратити вјечном Богу и он ће вас позвати на одговорност за ваш рад и за ваша дела..." Мухамед поручује: "Искористите пет ствари прије него буде касно: младост прије старости, здравље прије болести, богатство прије сиромаштва, слободно вријеме прије заузетости и живот прије смрти!"

У хришћанству, очајање и лењост спадају у главне грехове. Очајање се чак тумачи као својеврсно Богоотпадништво, као одрицање од наде да ће се од Бога задобити благодат и спасење. He иде све у животу глатко, али прави хришћанин би проблеме требало да прихвати као редовну појаву, као искушења која се прихватају и надилазе и кроз која се проверава и оснажује његова хришћанска душа.

• Свето писмо каже: "...невоља гради трпљење, а трпљење искуство, искуство наду... (Рим. 5:3), а нада је, објашњава свети Филарет Московски: "Успокојавање срца у Богу са увереношћу да се Он непрестано стара о нашем спасењу и да ће нам даровати обећано блаженство." Уз то, треба бити свестан, што Златоусти подсећа да Бог није свима одредио да носе истоветне трудове. На другом месту он каже да демон опхрвавши малодушношћу човека, настоји да покраде све мисли које штите душу како би је узео под своје и нанео безброј рана.
• Апостол Павле каже: "Сви који хоће побожно да живе у Христу биће гоњени, не само од људи већ и од демона." Христос каже: "...Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што води у пропаст и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што у вечан живот воде и мало их је који га налазе."
• Свети Јован Златоусти животна искушења и проблеме сматра шансама које нам Бог нуди за наше искупљење, духовно уздизање и оснажење којима стичемо плату за живот вечни. Свети апостол Павле беседи: "Као што је гордост изазов смерности, гнев трпељивости, туга је изазов хришћанске ведрине, тој са љубављу врхунској хришћанској врлини која и јесте вера у васкрсење и вечни живот." Отуд мир, постојаности и оптимизам у верника.
• Свети Јован Лествичник с тим у вези истиче и следеће: "А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, кад они који су пали мисле да нису заслужили такво понижење."
• Зато следимо ону народну: "У добру се не понеси, a y злу се не изгуби". 

...

Данас, када је наша омладина привучена беспућу порочног живљења, кад је окружена криминалцима, антихеројима подземља, бахатим скоројевићима набилдованих мишића и богатства, засута порнографском штампом и деструктивним филмовима, шундом уопште, када је остала без духовног удела и моралних принципа, привучена најтежим чулним страстима и пороцима које нуде медији - не само да није способна да спозна трајне културне вредности, већ у поређењу са ранијим генерацијама показује назадовање и декаденцију. Увођење веронауке, односно усељење хришћанских врлина у дечије душе дошло је у последњи час, не само због благотворности верских поука, већ да пружи ослонац, ојача вољу, превенира малодушност и поспеши стабилност личности.

Национални циљеви и програми не треба да се пласирају политикантски, само по потреби, него би требало да се унапређују и реализују перманентно, између осталог и просветним програмима, на начин примерен актуелном времену и могућностима. У време када проток информација, проналасци, идеје сустижу једно друго, када се унифицира политички, економски, финансијски, друштвени и културни профил Европе и када и сами грабимо да што пре будемо на нивоу достигнутог степена едукације и комуникације, свакако да морамо и образовни систем да унапређујемо сходно актуелним стандардима.

Али, размислимо пре тога, као народ, имамо ли данас заиста здраво и дубоко утемељен идентитет и са којом унутрашњом суштином, са којом духовном есенцијом желимо и можемо упловити у свет, а не утопити се.

• Преподобни Пимен Велики говори: "У загрејани суд на ватри не могу да дођу ма какви инсекти. Ако човек своје срце загрева истином, добротом, љубављу, ђаво се не дотиче таквог срца. Најбоље средство за чишћење срца су вера и молитва. To је огањ који загрева срце; буди у њему побожност, избацује празноверје и грех, привлачи благодат Божју да тиме очисте и оперу срце."
• "Божји угодници већ су све за нас урадили, пут су нам утрли, сузе избрисали, тугу отклонили. Само треба да поверујемо, а онда нам ни крст неће бити тежак, ако и будемо морали да Га носимо на Голготу: личну и националну. Јер ће нам Вера, Љубав и Нада на крају пута шапнути: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах" (2. Тим. 4:7).

Није ли светосавско православље, вековима нама Србима и брод и чамац за спасавање, и застава и грб, и химна и мит, и путоказ и наук, и поука и лек, и штит и шлем, и копље и мач, и чежња и утеха и слава и нада. 

Све поруке и поуке историје говоре о томе да смо онолико добро, у кључним моментима, пролазили колико смо могли успешно да препознамо добро и зло, да препознамо међу великим силама победника и пораженог, колико смо били актуелни и колико били национално одговорни на задатом проблему и у задатом времену и простору, a посебно колико сложни о најзаначајнијим питањима.

Тако се данас, у време "приближавања и прикључења" Европи, поставља се питање да ли се прикључујемо или враћамо Европи, да ли се селимо на неки за нас нови континент или нам се само отварају врата континента чији смо већ део. У XX веку, један од најустаљенијих трендова доброг, можда нажалост већинског дела, српске интелигенције јесте компромитација националне идеје, односно идеје национализма, поводљиво артикулисани кроз некад комунистички интернационализам, а данас глобалистички универзализам.

За то време, посебно у последњих двадесетак година, у наше духовне просторе уселили су се видовњаци, пророци, исцелитељи и спасиоци душа. Групе, култови, секте, гуру-покрети, са својим различитим али увек ексклузивним понудама, опсенили су, како данашње бројке говоре, више од 200000 следбеника. Лидери ових покрета, последњих деценија заузимају место интелектуалне авангарде и алтернативе у нас. С друге стране, већина интелектуалаца који су били најпозванији да просуде о чему је у сваком конкретном случају реч, углавном су подвијали реп чим у литератури виде презиме неког странца као што например Џонсон, Смит, Џордан, Хамилтон, Де Силва, Леви, Регардије, Гурђијев... Они, са неизлечивом фрустрацијом промашене идеје, који осим у коминтерновско-интернационалистичкој идеологији нигде другде себе нису видели, кроз разна квазирелигијска учења пронашли су излаз и прали своју савест. Нажалост, нису тиме само о себи одлучивали, већ су ка истоме усмеравали и генерације које су подучавали.

Секте су се, тако, на велика врата рашириле Србијом, па нам, зависно од ситуације, нуде различите технике и учења:

¦ У време НАТО бомбардовања доживели смо да нам нуде стратегију одбране, својеврсну ПВО, кроз кохерентну психоенергију јоги-летача, с циљем да се изазову страхови пилота бомбардера или пак кварови на авионима НАТО авијације. Цео свет нам се, осим што нас је тих дана сатанизовао и бомбардовао, још и смејао.

¦ Ти исти јоги летачи истовремено су се увукли у врхове институција система, чак су им и поједини академици, лекари, професори универзитета дали легитимитет и истицали их као ретке патриоте.

¦ Дозволили смо да секташи, власници фирми, запошљавају уз предуслов да се прође курс медитације. Где је реакција на верску нетолеранцију и дискриминацију?

¦ Лече нас неометано немедицинским и надрилекарским методима.

¦ Неки други секташи сексуално злостављају нашу децу или их одводе у иностранство да се проституишу у име божје.

¦ Дозвољавамо да нам убијају децу лажни видовњаци надрилекарским методима, или да нам се ругају кроз надритерапеутске курсеве за излечења од душевних поремећаја или болести, да нуде технике којима можемо повећати интелигенцију и креативност меморије.

¦ Допустили смо да нам сатанисти заводе децу наводећи их на опскурне ритуале жртвовања животиња, саморањавања или узимање дрога, да се црномагијаши и окултисти увлаче у културне токове и просвету, да преко курсеве страних језика и школа борилачких вештина привлаче омладину.

¦ Многи нису свесни како нам се, маскирајући се иза хуманитарних организација увлаче у грађанске структуре и социјални миље. Например, највећи број грађана не зна да је око 30 000 пакетића за последњи Божић и Нову годину деци поделила секта пентекосталаца, тачније од њене хуманитарне организације "Хлеб живота". Тај јединствени догађај у години деци Србије је приредила секта. He знамо да ли би родитељи, да су знали прихватили да им деца учествују у свему томе.

¦ Уграђују своје спомен плоче, на најфреквентнијим местима где се деца окупљају.

¦ Нико не реагује на чињеницу да нам деца чији је један или су оба родитеља у секти, остају без свих животних радости, без оптималног животног васпитања и усмерења, систем вредности сужен је на вредносни систем секте, без права на дружење и могућности прославе рођендана, Божића...

¦ Многи и не знају да отимају од наших старих непокретности путем уговора о доживотном издржавању.

¦ Углавном се не зна да на црквеним имањима (земљиште око Пећке Патријаршије, нпр.), граде своје верске објекте.

¦ Само они који посећују предавања секти, чули су да да нас сматрају следбеницима верски дегенерисаног и примитивног облика веровања, да смо многобошци, пагани, фетишисти, тотемисти...

¦ Праштајући нам "верски примитивизам", они нам држе историјско-политичке лекције, истичући да нити се православље на овим просторима у почетку везивало за српско име, нити се српство мора везивати за православље, не пропуштају да кажу да већина манастира није наша.

¦ Дају себи за право да на својим предавањима арбитрирају и дају легитимитет онима који се отцепљују од СПЦ, при чему овде није реч само о актуелној ситуацији у Црној Гори, него се прокламује као легитимно и оснивање хрватске православне цркве (као у време Павелићеве НДХ).

¦ Индиректне поруке су јасне: ова држава се не мора звати Србија, вера нам је застарела и примитивна, стога уопште не морамо бити православни, чак је пожељно да будемо чланови неке од тих "духовно-спасилачких" трупа, ради праве истинске вере, обожења и спасења.

Да ли је све то довољно да схватимо да се не ради о људима који нам добро мисле, а осим тога много од онога што раде не може се прихватити као верска мисија, него пре као верско-национална и политичка агитација и као ментална манипулација. Да није назив "мале верске заједнице" ипак еуфемизам, или је можда предвиђено да Европу идемо куваног мозга, можда фламбираног, похованог или издинстаног.

Уз све то, прозивају нас да смо нетолерантни. Да прогонимо припаднике верских мањина. Обично, чим талас сатанизације споља ослаби, огласе се лидери секти и пробрани домаћи интелектуалци забринути над судбином како их они зову малих верских заједница у Србији, да подсете стране менторе како они будно стражаре над беспризорним сународницима, а и међународно јавно мњење да подсете на непоправљивост Срба угњетача. А наш народ не да није нетолерантан, већ претерано толерантан, чак недопустиво необавештен - што је најгоре са вештачки димензионираним осећањем кривице, наметнутим страхом од свега свога, од себе самог, уз не мали број оних који се стиде себе, тачније презиру своје сународнике и дефинитивно све што је српског имена, па сада када је апсурдно називати себе Југословенима, представљају се као грађани Европе, света, речју чини се да и даље не знамо за меру те опет идемо из крајности у крајност уз вечиту потребу за правдањем. To је разумљиво јер многи који по вокацији би требало да дефинишу појаву, дакле неки наши интелектуалци, универзитетски професори, нажалост, или избегавају тему секти, прикривајући незнање или потребу да се уопште баве овом проблематиком. Или још горе, многи су чланови секти. Ипак најопаснији су они који су декларативно традиционалног верског убеђења, а све што раде раде на легитимитету секташких доктрина.

Како су прве секте дошле да "спасавају" Србе? Послати су посредством енглеске обавештајне службе (реч је о псеудохришћанским сектама, које посебно проповедају анационализам и дефетизам) у тадашњу јужну Аустро-Угарску како би, дефетизујући Србе граничаре, ослабили њену војну спрам Турске. Овакав образац поменимо, примењује се и данас у свету од стране и других обавештајних служби. CIA, например, ангажујући и школујући теологе, вође разних духовњачких покрета под фирмом пентекосталаца да се инфилтрирају међу католике у Ј. Америци, са циљем да ефикасније контролишу Ватикан. Управо последње две деценије су и пентекосталци код нас активно присутни, верском мисијом и разним хуманитарним акцијама (хуманитарна помоћ, поменути пакетићи).

Све ово потврђује чињеницу на коју се позивају лидери псеудохришћанских секти - да они имају четири-пет генерација дугу традицију међу Србима. Да ли би им то успело у неким инквизиторским условима

Постоји у свету, могли бисмо рећи константа, о Србима, a то је да су лака роба, превртљиви и неодлучни, поводљиви, наивни, да пристају на све и лако их је изманипулисати. Овде не заговарамо језик увреде него језик аргумената - језику увреда, ближи су као што смо илустровали проповедници секти.

Да ли је оправдано њих подводити под "мале верске заједнице". Они су секте, а мале верске заједнице у Југославији и Србији су Јеврејска верска заједница, Словачка евангелистичка црква, Румунска православна црква, Лутерани, Руска православна црква. Иако по броју мале, оне су званичне, традиционалне, домаће верске заједнице и, што је најважније, ништа злонамерно спрам других народа и религија у нашој земљи не раде. Ништа од онога што је до сада речено о сектама не односи се, наравно, на њих. Овакву замену теза не прихватамо. У Европу желимо да идемо квалитетом, да представљамо себе, достојанствено, писмено, присебно и одговорно. Како Европа штити своју традицију, тако и ми морамо брижљиво чувати своје вредности и посебности.

Европа не прихвата оне који не знају своје место у историји и традицији, а најбоље вредности које има свака земља у Европи део су богатства европског суживота а не потирања идентитета. У нову заједницу народа треба унети најбоље вредности.

Нема идентитета без обележја - културних, историјских и верских. Зато закључимо: Идемо у Европу без пасоша, али понесимо духовну личну карту.

...