Тумачење члана 4 Символа Вере

"И који је распет за нас у време Понтија Пилата..."

Који је смисао помињања Понтија Пилата у овом кратком набрајању свега онога у шта верује Црква? Зашто се у вези са Распећем, Смрћу и Васкрсењем Христа међу безбројним именима других људи који су учествовали у осуди и мучењу невинога Учитеља спомиње само то једно једино име? На ово питање се морају дати два одговора која су једнако важна, суштинска и од једнако средишњег значаја. Први одговор гласи: име Понтија Пилата се спомиње зато што Црква тим спомињањем потврђује историчност догађаја кроз које је по њеној вери извршено спасење света и човека.

Постоји и други разлог због кога се име римског управитеља Понтија Пилата спомиње у Символу вере. На тај разлог указују саме речи што их је како вели Јеванђеље по Јовану - Пилат упутио Христу Који је стајао пред њим. Христос је ћутао. И Пилат My je поставио питање: "Зар мени не одговараш? 3ap не знаш да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?" (Јн. 19:10). To значи да је земна судба, да су живот и смрт човека који је стајао пред Пилатом зависили од Пилата. И Пилат је као што знамо био свестан да тај човек нема никакве кривице. Како пише јеванђелист Јован: "Отада гледаше Пилат да га пусти" (Јн. 19:12), то јест Пилат је тражио прилику да би ослободио Христа. Али, није Га ослободио. Није Га ослободио јер се бојао гомиле, јер му је било лакше да угоди гомили, предавши на смрт невинога Човека, него да Га ослободи, ризикујући тиме избијање немира, побуне, слање потказивачких достава у Рим и томе слично.

Пилат је био слободан. Пилату је власт како говори Христос - била дата свише, a то значи да му је била дата за истину, за правду, за милосрђе и заштиту слабих. Пилат је слободно изабрао зло. Био је тај један, само један једини тренутак када је све зависило од њега, и он је то знао, и поступио је свесно против своје савести, против истине... He, није ту било никакве судбине, Пилат није био слепо средство извршења нечије туђе воље, није био играчка у нечијим туђим рукама. Пилат је био слободан. И управо та слобода чини његов поступак тако безнадно, тако страшно и тако апсолутно трагичним. Зато је помињање имена Понтија Пилата у Символу вере опомена која нас непрестано, из дана у дан, већ две хиљаде година опомиње да смо слободни. Тај тренутак када је Пилат могао да отпусти и ослободи Христа тај тренутак траје вечно, траје у животу свакога од нас. Нема дана да нисмо стајали пред избором и да нисмо имали ту моћ дату нам свише кроз непогрешиви глас савести да знамо шта је истина, да је или прихватимо или одбацимо. И та слобода, та могућност избора јесте оно што саму нашу веру чини судом нашом над нама. У сваком човеку можемо препознати лик Христов и чинећи добро или зло том човеку можемо по својој слободи у ствари учинити добро Христу или Га, пак, предати из страха, слабости или малодушности као што је тада, у тај петак пред Пасху, у шести час учинио Пилат. Наше спасење или наша духовна пропаст зависе управо и искључиво од тога како се односимо према тој слободи коју нам нико не може одузети. Христос нас је спасао, али то спасење које нам је даровао можемо учинити нашим спасењем само ми сами, само угледајући на Њега Који је стајао пред Пилатом, на Њега Кога су сви одбацили, Кога су сви осудили, Кога су сви напустили. "А Исус изађе напоље носећи трнови венац и пурпурну хаљину. И рече им Пилат: Ево човека!" (Јн. 19:5). Изрече то Пилат не знајући да је тим речима изрекао јединствени суд о нама људима, јер је свако од нас слободан да прихвати Христа или да Га се одрекне и да Га изда. Тако нам Символ вере, помињући име једнога човека, у векове века открива сву бескрајну дубину човекове слободе. Сам Бог стоји пред нама, али не у величини и слави јер бисмо Му ce ми тада потчинили и постали Његови плашљиви робови већ стоји са трновим венцем на глави и у пурпурној хаљини понижења. И ми смо слободни само онда када се опредељујемо за Бога са трновим венцем и у пурпурној хаљини, као што је пред таквим Богом за такву одлуку био слободан и Пилат. Свако од нас управо у тој слободи решава своју вечну судбину.

Бог нам је дошао као Богочовек Исус Христос, сјединио нас са Собом, открио нам Своју безмерну љубав, отворио нам приступ у вечно Царство Своје љубави и светлости. Па, ипак, овај свет Га није прихватио, овај свет Га је одбацио или како каже јеванђелист Јован Богослов: "Својима дође, и своји Га не примише" (Јн. 1:11). Сишао је с небеса и, гле, био разапет. Оваплотио се и, гле, био осуђен на страдања. Очовечио се и, гле, био убијен и погребен. Символ вере нам, управо у овом противречју, у овом судару Божије Љубави и људске мржње, у судару Божијег изласка у сусрет човеку и човековог одбацивања тог сусрета са Богом, у судару Божијег дара човеку и човековог неприхватања тог дара открива хришћанско схватање или тачније речено хришћанско знање о злу, хришћанско искуство зла, a такође и хришћанско знање и искуство Христове победе над злом, Христовог уништења зла.

Прво питање гласи: зашто је Христос био одбачен? Откуда та постепено нарастајућа мржња према Њему, мржња чији крајњи израз вечно одјекује у страшном урлику руље: "Распни Га, распни Га!" (Јн. 19:6). Откуда, када је од тренутка када се јавио народу све служење Његово, сва проповед Његова била једно непрекидно оваплоћење љубави, добра, састрадања и милосрђа? Христос говори о Себи речима древнога пророка Исаије: "Дух је Господњи на Мени; зато Me помаза да јавим Јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити ослобођени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене…“ (Лк. 4:18; Иса. 61:1-2). Христос иде кроз градове и села, мноштво људи иде за Њим, доносе My болесне и страдалне, слушају Његову проповед и, рекло би се, окружују Га љубављу и поштовањем. Где су нестали, где су сви ти људи када Христос стоји пред првосвештеником, а затим и пред Пилатом, када Га бију и када My ce ругају римски војници, када клинцима пробадају Његове руке и ноге, када Га разапињу на Крст? Или је то та иста гомила, ти исти људи? Али, ако јесте - шта је то што је претворило њихову љубав у мржњу и њихово поштовање у одбацивање? Јер чак и Пилат каже: "Ја не налазим на Њему кривице"(Јн. 19:6). Па и разбојник, разапет с десне стране Христове, каже: "Он никаква зла не учини"(Лк. 23:41). Но, све као да је немоћно против страшне навале мржње, против бесне жеље људи да тог Човека више не буде на земљи, да тог Човека треба убити...

Ако пажљиво саслушамо јеванђелско казивање о Христовом страдању, ако се замислимо над тим казивањем и уживимо у њега видећемо да је његов смисао сасвим једноставан: Христа одбацују, Христа мрзе, Христа распињу не због неке конкретне ствари, не због тих измишљених преступа, за које Га лажни сведоци клеветнички оптужују пред Пилатом. Те оптужбе је знајући да се ради о лажима и клеветама одбацио и сам Пилат. He, ту се не ради ни о каквом неспоразуму, ни о каквој случајности. Христа су разапели само зато што нису могли да поднесу Божије добро и Божију љубав коју је Он јавио људима, што им је била неподносива заслепљујућа светлост Божија, која им је преобилно блештала од Њега. Неподносива им је била Његова светлост, јер је то светлост која разоткрива зло којим живе људи, зло које они скривају сами од себе. Јер у томе баш и јесте ужас палога света што је то свет у коме зло не само да царује, већ се, поврх свега, издаје за добро, скривајући се увек иза маске добра! Светом тирански царује зло које је само себи непрекидно обезбеђује власт тиме што се стално представља као добро! У име добра, слободе и бриге за човека обмањују се, лажу, клевећу, поробљују, убијају и уништавају људи: тако је било не само у Христово време, већ свагда, тако је и данас, у наше време. Свако зло и не виче ништа друго него: "Ја сам - добро!" И не само да виче, већ још и захтева од људи да му непрекидно одговарају: "Ти си добро, ти си слобода, ти си срећа!".

Зло никада не би постигло ниједну победу, нити би икада задобило икакву власт у свету када би се отворено показивало као зло. Зло увек побеђује обманом, то јест увек представљајући се као добро. И та обмана јесте оно што човеку омогућава да оправда мржњу, убиство, ропство, лаж и изопаченост. Управо ту и такву обману раскринкава Христос. Разоткрива и раскринкава не само Својим речима, већ пре свега целим Собом, Својим јављењем, Својим присуством. Христос се јавља као сведок, а сваки преступник зна да, пре свега, мора да уклони сведока свог преступа и, тиме, заштити своје зло које се издаје за добро. "И у тај се дан" - у дан када је осуђен и убијен Христос - "помирише Пилат и Ирод међу собом, јер пре тога бејаху у завади„ (Лк. 23:12). У том кратком запажању јеванђелиста Луке садржана је сва страшна истина о злу.

Да, за Христом је ишло мноштво људи све док им је Он помагао, док их је исцељивао, док је творио чудеса. Исти ти људи су Га одбацили и урликали у гомили: "Распни Га, распни Га!". Ти људи су страшним инстинктом зла у себи осетили да их тај савршени Човек Својом савршеном љубављу раскринкава као зле, да Христос самом Својом љубављу и самим Својим савршенством тражи од њих да живе животом којим они не желе да живе, да Христос тражи од њих да живе љубављу, истином и савршенством које они у свом злу не подносе. Таквог сведока њиховога зла је било неопходно ућуткати и уклонити.

Сав смисао, сва дубина Крста и Распећа Христовог јесте управо у томе што у тој привидној победи зла у ствари тријумфује добро. Јер победа добра започиње управо тиме што оно раскринкава зло показујући га као зло. Првосвештеници врло добро знају да су њихове оптужбе чисте клевете. Пилат зна да осуђује на смрт човека који је потпуно невин. И корак по корак, и час за часом у тој страшној тмини зла које привидно побеђује почиње све блештавије да сија светлост победе добра. Светлост победе почиње да светли у речима покајања распетога деснога разбојника који каже: "Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили, а Он никаква зла не учини"(Л.23:41). Светлост победе почиње да просијава у речима римског капетана који је руководио извршењем казне и који се "видевши да се земља тресе и шта би, уплаши врло говорећи: Заиста, овај човек беше Син Божији!" (Мт. 27:54). Умирући на Крсту тај Човек је заокружио Своје сведочење. И Њиме је изнутра премда, још увек не и споља разрушено зло, јер је раскринкано и вечно остаје раскринкано као зло. Понављам, Крст је почетак те победе чији је завршетак у смрти и Васкрсењу Распетога.

"...И Kojи je cтpaдao..." - говори Символ вере. Чему ово понављање када већ реч "распет" садржи у себи појам страдања? Одговор на ово питање гласи овако: говорећи "...Kojи je pacпeт...", ми пре свега говоримо о онима који су разапели Христа, ми говоримо о злу, о том видивом тријумфу и победи зла коју изражавају Крст и Распеће. Говорећи "...Који је распет...", ми такође говоримо о Крсту и Распећу као о ономе чиме је почело уништење зла, јер су Крст и Распеће раскринкали зло као зло, јер су са њега скинули све маске. Међутим, када кажемо "...И Kojи je cтpaдao...", ми тада говоримо о Христу, ми тада усредсређујемо своју унутарњу духовну пажњу не више на оне који разапињу, већ на Распетога. Када би било истина као што су тврдили неки које је Црква осудила као лажне учитеље да Христос није страдао на Крсту, да није искусио ужасне физичке и душевне муке Распећа, онда би се све, али потпуно све променило у самој нашој вери у Христа, у нашој вери у Њега као Спаситеља света и човека. Променило би се јер би то значило да бисмо из наше хришћанске вере избацили оно што је управо најважније: веру у спасоносност Христовог вољнога страдања, веру у спасоносност Христовог вољног самоподвргавања најстрашнијем, најнеобјаснивијем и најнеизбежнијем закону "овога света" закону страдања.

Нису потребни никакви докази да би се доказало да је свет препун страдања, да је препун страдања физичких и страдања душевних, болова и патњи у сваком смислу те речи.

Свет је препун страха од страдања који се често показује много јачим чак и од самог страха од смрти. Да је то тако показује и чињеница да се човек одриче чак и самог живота, да човек подиже руку на себе само да би се ослободио страдања, само да више не би више страдао, да се више не би мучио. Међутим, исто је толико очигледно и то да без обзира на тај свеобуимајући и општи закон страдања човек одбија да прихвати страдање. Све религије, све философије, све идеологије краће говорећи сви "рецепти", који се већ хиљадама годинама нуде човеку, сви без изузетка обећавају ослобођење од страдања, сви обећавају да ће учинити крај страдањима. Ту, у том обећању о крају страдања ишчезавају границе између "индивидуализма" и "колективизма", између "религије" и "атеизма", између "конзервативизма" и "радикализма", и томе слично. А чињеница да људи прихватају то обећање, да верују у њега и да у извесном смислу готово искључиво живе тим обећањем доказује да у човеку постоји неуништиво подсвесно или свесно осећање страдања као нечега чега не би требало да буде. Ако "нормалним" сматрамо оно што се дешава, збива и догађа свагда и свугде, онда је јасно да, у палом свету, нема ничег "нормалнијег" од страдања. Но управо ту "нормалност" нормалност страдања човек одувек осећа као нешто потпуно ненормално.

Зато се мора одлучно нагласити да једино Хришћанство не обећава човеку ослобођење од страдања. "У свету ћете имати жалост" (Јн. 16:33) - говори Христос, Он Чија је свеколика служба била и јесте управо и само помагање онима који страдају. Но, помажући онима који страдају и заповедивши нам да и ми помажемо онима који страдају, Христос никада и ниједном није рекао да је дошао да ослободи свет од страдања, да страдању учини крај, да укине страдање. Христос вољно, слободно, знајући шта Га очекује "одлази у Јерусалим", иде на страдање и слободно прихвата страдање. Христос најављује да ћемо и ми страдати ако будемо макар то било и у најнезнатнијој мери пошли за Њим и поступали по Његовим заповестима. Зашто? Који је смисао тог очигледног противречја? Смисао je y следећем: ако Христос за све време свог земног живота страда и састрадално тугује и исцељује и помаже то је очигледно због тога што ни Он, попут осталих људи не може да прихвати страдање као нешто што је нормално за човека. Зато се и Христос при сусрету са страдањем, као и сваки човек, "потреса у духу" (Јн. 11:33). He, није Бог створио човека за страдање и муке, већ за радост и живот преизобилни. Зато је за Христа свако страдање својеврсна победа зла и онога што је зло у свету који створи Бог као добар свет. У томе и јесте ужас зла што је оно претворило страдање у нешто сасвим нормално и, заједно са смрћу, у јединствени апсолутни закон света и живота. И стога ниједан "рецепт" против страдања укључујући ту и чудо исцељења, па чак и оживљења мртвога не ослобађа свет и живот од страдања. Пре ће бити да је обрнуто: сваки такав "рецепт" само још више наглашава свемоћ и неизбежност страдања. Само још више наглашава сву ужасну "нормалност" ненормалнога... Исцељени ће се поново разболети и умрети. Утешени и обрадовани ће поново познати жалост и бол живота, као и тријумф зла, распадања и муке који га окружују. "У свету ћете имати жалост...". Тек и једино када схватимо ово, постаје нам могуће да схватимо и то искључиво духовним слухом одговор који Христос, који Хришћанство даје на питање страдања. Тај одговор гласи: не укидање страдања, јер је то немогуће у нашем палом свету, већ претварање самога страдања у победу.

Управо то претварање је извршио Христос добровољно прихвативши страдање, добровољно се подвргнувши страдању на Крсту. Претварање страдања у победу: али, ми уопште не бисмо ни могли да схватимо ове речи или би, пак, оне засвагда остале најбесмисленија од свих празнословних и самоутешних фраза када наше срце и наше духовно памћење не би у себи чували лик страдајућега Христа. Шта нам говори то памћење? Христос, Син Божији, сијање и светлост Бога на земљи, ушао je y наше страдање, искусио гa до краја, учинио га Својим страдањем у свој његовој пуној и страшној мери: Христос се заједно са нама, као један од нас, "стаде врло жалостити и туговати" (Мк. 14:33). На тај начин, Христос нам је Својим састрадањем нашем страдању отворио могућност да и ми наше страдање претворимо у састрадање Његовом страдању, a то значи у духовни подвиг, у духовну борбу, у духовну победу. Страдање је врхунац бесмисла и тријумф апсурда, a Христос је то страдање преиспунио Својом вером, Својом љубављу, Својом надом, a то значи смислом. Страдање није ништа друго до рушење живота, а Христос је то страдање претворио у могућност новога рођења, рођења за истински, духовни живот. Рекао сам "у могућност", јер у страдању Христовом нема ничег магијског. И из људске перспективе гледано нема тежег, и нема напорнијег и немогућијег подвига од подвига претварање те могућности у стварност.

Расуђујући из људске перспективе, ми још увек иштемо од Бога, од Христа окончање нашег страдања, а не претварање нашег страдања у победу. Ми још увек иштемо од Њега оно што су искали од Христа људи видевши у Њему само исцелитеља, само Онога Који може окончати њихово страдање. Али, Христос није поштедео страдања ни Себе, а ни нас. Христос нас је сматрао достојнима неизмерно већега: достојнима учешћа у Његовом страдању; достојнима прихватања страдања као пута за уништење уништитељске силе страдања, то јест као пута уласка у веру, наду и љубав; достојнима прихватања страдања као пута победе, као пута уласка у Царство Божије. "Јер се сила Божија у немоћи савршава" (2. Кор. 12:9). И ако само пажљиво погледамо око себе схватићемо следеће: ако у свету има истинске победе духа, победе вере, победе наде, победе љубави, победе Христове у људима, онда све су те победе, без изузетка, победе тог Христовог страдања и нашега страдања са Христом. Све то казано на слабом и ништом људском језику вечно проблескује и сија у ових пар речи Символа вере: "...И Kojи је страдао...".

Одмах после исповедања вере у Христа распетог и страдалог, Символ вере исповеда и веру у Христа "погребеног": "...И (Kojи je) погребен...". И поново себи спонтано постављамо питање: зашто је употребљен израз "погребен", а не израз "умро"? Погреб сасвим очигледно укључује у себе, претпоставља смрт, но и поред тога није нимало случајно што Црква помиње баш погребење, а не смрт приликом набрајања догађаја из живота и служења Исуса Христа, у које она верује и кроз које се како она верује савршило и вечно савршава спасење света и човека. Стога, одговарајући на питање о смислу исказа "И (Kojи je) погребен" ми додирујемо оно најважније само срце хришћанске вере.

Може се рећи и овако: умирање и смрт још увек стоје у вези са нашим земним, видљивим животом, јер представљају његово довршење и крај. Смрт je пo свом биолошком карактеру самоочевидна чињеница, непобитна како за оне који верују у то што људи називају "загробним животом", тако и за оне који у тај живот не верују. Но, погреб умрлога не стоји више у вези са самим тренутком смрти, већ са оним што следи иза смрти, са тим како се према смрти односе, како о њој размишљају и како о њој верују они који врше погреб. За једне, погреб је обред вечнога растанка, признање коначности смрти као апсолутнога краја свега, краја којим се човек враћа у небиће, из кога се једном из неког разлога подигао и у које се безизлазно враћа. Тај растанак се може обавити мање или више свечано, може се украсити речима и цвећем, но то ништа не мења у осећању безнадежности, бесмисла и апсурда које потпуно прожима погребну свечаност: беше човек и више га нема. Крај. За друге, пак, погреб изражава веру у продужење живота после смрти: у древним паганским култовима у гробницу умрлога стављана је храна, оружје, негде је убијана чак и жена умрлога да би и она могла да живи у загробном животу са својим мужем. Такав погреб се већ одавно, с правом, сматра безумном наивношћу и сујеверјем. Међутим, и у једном и у другом случају, погреб увек представља израз одређеног поимања смрти. И управо зато Црква у свом Символу вере не говори о смрти, већ о погребењу Христовом. Штавише, сваке године дан уочи Пасхе, на дан који назива Великом и Благословеном Суботом, Црква увек изнова обавља Христово погребење, опет и опет откривајући и пројављујући тим чином оно што се десило, пре свега, са самом смрћу када ју је прихватио, када је у њу сишао и када се у њу погрузио Исус Христос, Син Божији.

После таме Великог Петка, дана распећа и смрти Христове, дана провале свих сила зла које су се обрушиле на Христа, улазимо у Велику Суботу. На средини храма стоји изнета плаштаница, то јест дрвени гроб Господњи где лежи положена плаштаница на којој је исткан образ мртвога Христа. Свако ко је макар једном у свом животу, заједно са другим верујућима, доживео тајну тог по својој дубини, по својој светлости, по својој белој тишини јединственог дана, зна и то не само разумом, већ читавим својим бићем да тај Гроб, који као и сваки други гроб свагда представља потврду тријумфа и непобедивости смрти, на Велику Суботу почиње да се изнутра обасјава и да зрачи неком видљивом, готово опипљивом светлошћу, да Гроб Господњи почиње да се како то пева Црква преображава у "живоносни Гроб". Да, очигледно је да смрт тријумфује у тој непомичности мртвога тела, у непомичности тог бездиханога Човека. Све се завршило, свему је крај. Али, смисао, дубина и лепота те службе Велике Суботе која се ни са чим од овога света упоредити не може и јесте у томе што она, иако се служи код Гроба, лицем у лице са смрћу, представља сазрцање и откривење свеизузетности и новине те јединствене смрти тог јединственога Човека. "Животе, како умиреш? Како се у Гробу настањујеш?", пева Црква на Велику Суботу. To je питање које постављамо Христу Који лежи у гробу. И постепено нам се даје одговор. На ридање, на обневиделу збуњеност, на очајање Своје мајке и целога света и свеколике твари Христос одговара и тај одговор чујемо из сваке потресне великосуботње песме: "Зар не схваташ Мајко, зар не схватате људи? Имао сам своје пријатеље на земљи Адама и Еву. Дошао сам к њима и нисам их нашао на земљи коју сам им дао. Из љубави сиђох још дубље у тмину и ужас и безнађе смрти где сам их пронашао". Да, о свему томе Црква говори, о свему томе Црква пева на језику детета, у сликама, символима и причама. Али, како би се друкчије уопште и могла показати и открити та потресна новина онога што се дешавало на Велику Суботу? Онај Кога Јеванђеље назива Животом јер "у Њему беше живот, и живот беше светлост људима"(Јн. 1:4) - Онај Који јесте сами Живот, у љубави и састрадању силази у смрт коју није створио, а која је завладала светом и отровала живот. Смрт гута живот, али гле у Христовој смрти сама смрт бива прогутана Животом. У тмини и сени смртној, у самоћи и ужасу смрти почиње да се разбуктава светлост. Црква пева: "Спава Живот и дрхти смрт...".

После читања статија, излазимо из цркве у мрак и трипут обносимо Плаштаницу око храма. И оно што се тада чује у мраку већ више није надгробно ридање, већ победна песма: "Свети Боже, Свети Крепки, Свет Бесмртни!". Христос улази у царство смрти објављујући свима који су тамо заточени да је дошао крај томе царству. Од сада је свака смрт ма како и даље била ужасна, болна и страшна изнутра побеђена тиме што ју је Христос прихватио, искусио и у Себи поразио. "Победа прогута смрт" (1. Кор. 15:54), кличе св. ап. Павле, и зато када год стојимо код гроба свакога умрлога певамо о "надгробном ридању које се претвара у победну песму: Алилуја!". "...И Који је погребен...". To значи: верујемо у Онога Који је прихватио смрт као Своју сопствену судбину и Који је смрт преиспунио Својом љубављу, а то значи - Својим животом, Који је смрт преиспунио Својом вером, a то значи - Својим животом, Који је смрт преиспунио Својом надом, а то значи - Својим животом. "Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?". (1. Кор. 15:55).
Све нас чека умирање и смрт. Али, Црква речима Символа вере - "...И Kojи је погребен..."- исповеда своју веру у то да у смрти срећемо Христа, да је Христос преобразио нашу смрт у наш сусрет са Њим и предворје Васкрсења.