Тумачење члана 3 Символа Вере

"...Kojи је нас paди људи и нашега ради спасења сишао са небеса..."

Задржимо се пре свега на речи спасење. Задржимо се на тој речи зато што се овде ради о појму који је познат сваком верујућем, на који се свако верујући толико навикао да више не може да га чује у његовом правом значењу. Зато је неопходно нагласити да је Хришћанство - вера спасења, a не религија која проповеда некакво "побољшање" живота, која нуди помоћ у животним невољама и у којој су дате неке апстрактне религијске норме и принципи понашања. Када кажемо - спасење онда то значи да је претходно дошло до пропасти. Човек који се дави или човек чија је кућа у пламену или човек који виси над провалијом моли се за спас, а не за утеху и утешне речи. Међутим, управо то осећање пропасти и, отуда, искуство Хришћанства као спасења јесте оно што је у знатној мери ишчезло током дуге историје Хришћанства, због чега велика већина Хришћана иако по навици и даље понавља речи "Спаситељ", "спасење" и молитву "спаси нас" - те речи изнутра и подсвесно уопште више не доживљава на начин на који су их доживљавали рани Хришћани.

У Хришћанству је дошло до извесне промене, али не самих речи, јер су речи остале исте, већ до промене у самом значењу речи, у начину на који их Хришћани чују. До те промене је дошло зато што смо престали да себе осећамо бићима која заиста пропадају, бићима чији се животи неумољиво сурвавају ка бесмисленоме распаду, чији су животи свепрожети злом, бесмислом, ужасом умирања и смрти, животињском борбом за опстанак, страшном и похотном вољом за моћ, ратом свих против свих, лажју која трује саме темеље живота, испразношћу и општом осуђеношћу на смрт, то јест свим оним бедама које наша такозвана "цивилизација" покушава и, нажалост, успева да прикрије и заташка. Научили смо се некако да то једноставно више и не примећујемо, али нам је и поред тога остало страшно живети. Научили смо да свест о свему томе потискујемо сујетом свакодневног живота. He, није нимало случајно што данас све гласније грми заглушујућа музика, што се све више и више убрзава ритам живота, што се све више умножавају научна открића која нас из дана у дан затрпавају у све већој и већој мери. To је то човечанство које се боји да застане, које се боји да се замисли, које се боји да остане насамо са самим собом и схвати да пропаст, страх, мржња и зло заправо чине сами његов живот на који је оно осуђено. Међутим, управо је такво осећање живота дато у Јеванђељу. Христос долази људима који су "обитавали у тами" и у "сени смртној". To је и прва "дефиниција" људске судбине коју даје Јеванђеље. Радост божићне ноћи у којој се родио Христос одмах је помрачена: Ирод хоће да убије Богомладенца (Богодете) Христа и ради тога убија много деце у Витлејему. Ево како о томе пише јеванђелист Матеј: "Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи -глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много. Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши, јер их нема"(Мт. 2:18).

Читава Христова проповед је била искључиво проповед о љубави и праштању. Али, откуда онда сва та мржња која се временом све више устремљивала на Њега и која Га је тако неумољиво и немилосрдно послала на Крст? У средишту Јеванђеља стоји тај ужас вероломства, издаје, страшне злобе, зноја који капље на земљу као крв. Понтије Пилат, из страха од гомиле, осуђује на смрт Човека Исуса који је, мало пре тога, у Гетсиманском врту у предсмртној муци "почео да се жалости и да тужи" (Мт.26:37) и Који је нешто касније вапијао са Крста: "Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?" (Мт. 27:46). Човека Исуса понижавају, туку и пљују римски војници. Човеку Исусу се ругају фарисеји. На Човека Исуса урла гомила - "распни Га, распни Га!". Ето, то је слика света и живота коју даје Јеванђеље. Довољно је да се, само на трен, замислимо и да схватимо да је увек било, увек бива и да ће увек бити да у свету тирански влада пропаст и да животом људским господари пропаст. И ако се као Хришћани не будемо вратили управо том јеванђелском осећању света, ако не будемо у нашој вери кренули од те свести онда ће Хришћанство за нас остати једно бесмислено учење које нема шта да понуди човеку. Јер управо и тек тиме што открива дубину и ужас људске пропасти, Хришћанство открива себе, тачније Христа, Његово учење и Његов позив упућен људима као спасење. Спасење не од овога или онога, већ као спасење самога живота који је тако безнадежно отпао од свог сопственог истинског садржаја, од Бога, од светлости, од неба, од Истине, од вечности, поставши у том отпадању страшни и злосмрадни мравињак људски, мравињак једнако осуђених на бесмислену пропаст. Све ово исповедамо док изговарајући Символ вере, говоримо једноставне и вечне речи: "Kojи је нас paди људи и нашега ради спасења сишао с небеса...". Ради нас, ради мене, ради тебе, ради свакога појединачно и ради свих заједно, ради нашега спасења. Сваки пут када изговарамо ове речи Символа вере ми, такође, исповедамо и наше хришћанско знање о пропасти.

Многи би хтели да из Хришћанства избаце ту везу између спасења и пропасти, да одвоје спасење од пропасти, спасење које долази после пропасти. Многи би хтели да Хришћанство учине на неки начин "безопасним" тако што би га претворили у својеврсни додатак животу, у неку врсту животног стила, у антиквитет или добри обичај. Но, баш као што није могуће из Јеванђеља избацити Крст и Распеће, тако није могуће ни из Хришћанства избацити тај узајамни однос пропасти и спасења. Може се рећи и овако: сваки истински сусрет са Христом открива ми, пре свега, таму, пропаст и бесмисао мога живота. Видим Христа и зато што Га видим - схватам да тај живот који живим није прави живот, већ живот који је сав прожет пропашћу, који је осуђен на пропаст. И моја вера у Христа почиње управо тиме што на један тајанствен и необјаснив, али тиме ништа мање самоочевидни начин постајем свестан да ме само Он, Христос може спасти, да је само кроз Њега, да је само у Њему спасење и моје, и мојих ближњих, и свих, и свега. "Који је ради нас људи и нашега ради спасења сишао с небеса". Тим речима Символа вере се читаво Јеванђеље и читава хришћанска вера односе управо на мене и мој живот. И тек када то осетим читавим својим бићем, постајем способан да почнем да размишљам о томе у чему се састоји спасење.

"И оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек..."

"Oд Духа Светога и Марије Дјеве".

Мислим да за оне који не верују, за оне који се налазе ван Хришћанства, нема већега камена спотицања и саблазни од вере Хришћана у то да се Исус Христос родио од Дјеве. Те вере су се, нажалост, одрекли чак и многи Хришћани, особито протестантски теолози који на "научни" начин проучавају Јеванђеље и хришћанску веру, и којима је вера у Богоматер Дјеву неприхватива, јер по њима представља сујеверје и насиље над разумом. Међутим, простосрдачни и смирени људи несумњичаво и смирено прихватају то јеванђелско учење. И не само да га прихватају, већ га прихватају као радосни дар, као светлу и радосну тајну коју је било Богу угодно да нам открије. А будући да је немогуће доказати "истинитост" тог безмужнога зачећа и Рођења Богомладенца Христа од Богородице Дјеве ми у то зачеће и то рођење или верујемо или, пак, не верујемо, то јест: или га смирено прихватамо или га, пак, "из принципа" у име науке и разума одбацујемо. Зато када хоћемо да говоримо о том Зачећу и том Рођењу све што можемо јесте да покушамо да испричамо шта православна вера у то Зачеће и то Рођење даје нашем срцу и нашем сазнању, што нам она то открива у дубинама нашег бића.

Наравно, вера у Христово рођење од Дјеве, вера коју објављује Јеванђеље, снова и заоштрено поставља питање о људскоме уму и разуму, о границама научнога приступа животним појавама као јединога приступа за који је способан наш разум, као приступа у коме наш разум заиста представља врховног судију. To питање је веома важно зато што се девство Божије Матере како Црква назива Марију, Мајку Исусову одбацује управо у име разума. Разум говори: безмужно зачеће није могуће, и будући да је немогуће онда се није ни десило. Зато га је неопходно одстранити из Јеванђеља. Тако се, на крају крајева, све своди на следећи избор: шта је више да ли Јеванђеље или разум, шта чему суди и шта се чиме проверава да ли Јеванђеље разумом или разум Јеванђељем? Морам одмах да приметим да се ова дилема не односи само на овај члан Символ вере о рођењу Христа од Дјеве. Она се, како то добро знамо, односи пре свега на Самог Бога, јер и исти Taj разум и иста наука не знају и не признају ни Бога-Творца, ни Бога-Љубав, ни Бога-Спаситеља. Јер наука зна и признаје само оно што може да провери и што може том провером како каже философија - емпиријски да докаже.

Наш се проблем, стога, шири. Сада се поставља следеће питање: зар не постоје и оне пројаве живота, односно она сфера знања у којој ум, бар онај наш земни, људски ум премда ни у ком случају није потпуно искључен (јер Хришћанство уму даје врло високо место) ипак нема коначни ауторитет, у којој људски ум не може и, стога, ни не сме да доноси никакве коначне судове? Ово се питање може поставити и на другачији начин: зар људски ум нема границе, изван којих ако је истински, то јест "умни ум" он, ипак, мора да каже - "не знам". Кажем "умни ум" зато што, без сумње, постоји и "безумни ум" и то је баш онај ум који сматрајући себе свезнајућим обично галами гласније од свих. Стварни ум, стварни научник о многим стварима говори - "то још не знам", и такво неизмериво незнање истинскога ума много је достојније праве науке од самохвалисавог "свезналаштва".

Тако хришћанска вера, Хришћанство у погледу ума заузима следећи став: оно, најпре, признаје ум као вишњи дар који је Бог даровао човеку, као прави божански дар; оно, затим, сматра да је људски ум као и све остало у овом свету, као што је то уосталом и читав човек помрачен и ограничен грехом због чега више не може све да позна и да објасни. И, коначно, Хришћанство сматра да ум може и мора бити просветљен, просвећен, продубљен и поново рођен вером.

А да би то постигао ум мора да се смири, a то значи да ум мора да призна да у свету не делује само он и не само слепа и безумна нужност коју једини он може да схвати, већ да у свету дејствује и Бог за Кога је речено да Његови путеви нису као наши путеви, да Његова мудрост није као наша мудрост, као и да Бог руши гордост ума који се гради свезнајућим. Али, управо тада, када то призна, отпадају сви они приговори о којима смо говорили: безмужно зачеће се никада није догодило и зато га не може ни бити, безмужно зачеће није у складу са познатим нам законима природе и зато до њега није ни могло доћи, и томе слично. Јер баш као што су и сами најдубљи закони света непознати, тако је непозната и та мистичка дубина света у којој се ум среће са деловањем Бога-Творца, Бога-Љубави и Бога-Промислитеља у свету. Вера и Црква сасвим извесно не тврде да се "дешава", да је "могуће" да се деца рађају без оца од девице. Вера и Црква тврде да се тај нечувени, небивали и за наш пали ум немогући догађај догодио онда и само онда када је на земљу у лику човечијем дошао Сам Бог! Зато вера у девство Дјеве Марије, Мајке Исусове уопште не зависи од тога да ли је то "могуће" или "немогуће", да ли се то дешава или се не дешава. Сама Црква у једној од својих молитава тврди: "Страно је девство матерама и страно је материнство девству". Вера у девство Дјеве Марије, Мајке Исусове зависи само од тога да ли верујемо или, пак, не верујемо у то да Христос јесте Бог Који је дошао на земљу, к нама људима - "нас ради људи и нашега ради спасења".

Ако у то верујемо, онда нам и тајна безмужнога рођења Христа од Дјеве постаје појмива, али појмива не нашем пуком разуму, већ нашем духовном сазнању. Јер управо у тој тајни јесте суштина вере којом Црква верује у Христа, суштина знања којим Црква зна Христа као Бога и Човека, као Бога Који је постао човек и као Човека преиспуњеног Богом, обоженог Човека, као Богочовека. Није људима било дано да могу да сведу Бога на земљу, да Га очовече. To је била Божија одлука, Божија иницијатива: разлог очовечења Бога није ни у чему земном, ни у једноме од земних закона, већ само у Богу. Христос јесте - Син Божији. Али, Христос је Своје Човештво, Своје Тело и Крв примио од нас људи и примио од Дјеве Марије, Којој је Духом Божијим, творачком силом и љубављу Његовом било дато да постане Мајка Божија и да нас тим Материнством занавек, засвагда и до краја ороди са Христом, Сином Божијим. Богородици Дјеви Марији је било дано да јави Христа као једнога од нас, као Сина Човечијег. Слободна Божија одлука којом Бог ствара новога човека, слободно човеково прихватање тог Божијег дара то је смисао наше хришћанске вере, то је радост наше вере. Бог силази са неба да би се човек успео на небо. Кроз Исуса Христа ми смо деца Божија, а кроз Дјеву Марију Христос је са нама и у нама, Христос је наш брат, наш син, Син Човечији и наш Спаситељ. Све је ово изражено кроз кратки члан Символа вере: "Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек".