Тумачење члана 2 Символа Вере

"...И у једнога Господа, Исуса Xpистa..."

Реч или титула Господ - на грчком (Кириос) - у време појаве Хришћанства означавала је вођу коме је подарена божанска власт и сила, који је послан од Бога и у име Божије да би владао светом. Ту титулу су себи присвојили римски цареви да би тиме нагласили божански извор своје царске власти. Управо су ту титулу Хришћани одбијали да признају римском цару: не бојећи се ни смрти, ни прогона и исповедајући да је у свету само један Господ, један носитељ божанске власти и да је тај Господ - Исус Христос. И због тога, због тог одбијања Римско царство је две стотине година прогонило Хришћане. To je и суштински разлог због кога треба управо од имена Господ започети објашњење хришћанске вере у Христа. "Верујем у једнога Господа Исуса Xpиcтa, Сина Божијег Једнородног. Изговарајући ове речи, ми се одједном затичемо у самом средишту Хришћанства и његове "јединствености". Вера у једнога Бога је својствена свим великим религијама: исламу, јудаизму и том магловитом "деизму", тј. вери која признаје више божанско начело и божански извор живота и представља веру у коју у својим срцима верују милиони људи што себе не сматрају припадницима ниједне историјске или традиционалне религије. Хришћанство се разликује од свих тих религија по томе што је истовремено са најчистијим монотеизмом тј. вером у једнога Бога свецело окренуто ка Христу: ка Човеку чије је име Исус, Који је живео у Палестини пре око две хиљаде година, и Чији су живот, долазак, учење и смрт описани и записани у књизи коју називамо Јеванђељем, односно благом и радосном Вешћу, коју су саставила четворица Јеванђелиста: Матеј, Марко, Лука и Јован. Христос. Изговарајући ово име ми обично у њему сажимамо два имена - Исус Христос. При том, заборављамо да је прво име "Исус" заправо људско име, врло често у Палестини тога времена, а да је друго име "Христос" титула која означава Помазаника (Божијег). Име Христос представља грчки превод старојеврејског имена Месија. Кроз све књиге Старога Завета провлачи се пророштво о томе да ће Бог послати у свет Месију, Помазаника Свога тј. Човека Кога ће Бог оденути у божанску власт, испунити Светим Духом и послати у свет да би људима објавио Своју вољу, да би их спасао од греха и зла, да би их заувек сјединио са Собом. И као што су се цареви и пророци помазивали миром као символом духовне силе, тако ће и тај богопослани помазаник бити Месија. Очекивање Месије је било особито изражено у времену које описује Јеванђеље. Прва порука Јеванђеља и јесте управо то да Човек Исус, Који је почео да проповеда у Палестини у ствари јесте Месија, Помазаник Божији Христос. Дошао је Онај Кога су чекали, за Кога су се молили и Кога су својим пророштвима најављивали сви старозаветни пророци: Човек Исус -јесте Христос. To je почетак хришћанске вере.

"...И у једнога Господа, Исуса Христа, Сина Божијега, Јединороднога, од Оца рођенога пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног(а) не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало..."

И, коначно, ту је и оно последње откривење које собом све увенчава и собом све обуима: тај Господ, тај Христос, Кога је Бог послао у свет као Своју љубав и Своје спасење јесте Син Божији Јединородни. Намерно сам рекао откривење, јер све остале речи Господ, Христос, Помазаник већ можемо наћи у старозаветној историји спасења и све оне могу бити ограничене људским и тварним. Но, само је Бог, само Бог као Отац могао открити у Христу - Сина Свога Јединороднога. И Бог нам је открио ту тајну у дан када је Исус Христос у смиреној послушности Богу дошао Јовану Претечи да Га овај крсти на реци Јордану: "И догоди се у оне дане да дође Исус из Назарета Галилејскога, и крсти Га Јован у Јордану. И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају и Дух као голуб силази на Њега. И глас дође са неба: Ти си Син Мој љубљени Који је пo Мојој вољи" (Мк. 1:9-11). Овде престаје свако људско спорење, јер ту више нема о чему да се спори. Овде почиње тајна, а о тајни се не може спорити, тајну нам открива Бог. A Богу нису потребне никакве "потврде", нити докази. Сва историја света, сва историја спасења кретала се ка том Божанском Откривењу, ка том дару љубави и светлости, и сваки који је од светлости прима тај дар. Христос је Син Божији, Христос је Бог. И ми верујемо у то, зато што верујемо Оцу и верујемо Христу. "Јер Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединороднога дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни" (Јн. 3:16). Символ вере даље каже: "...(верујем у) Сина Божијега, Јединороднога". To значи да је Христос Син Божији, али не у оном општем смислу у коме и сви људи будући да их је Бог створио могу бити названи децом Божијом, већ у смислу да је Христос Син Божији у јединственом и искључивом смислу речи "Јединородни", односно да је Он јединствени и једини Син Божији, Који није створен, него рођен од Оца пре свих векова. Тако је о Себи учио Христос и ми ту веру примамо од Њега. Ми My верујемо и том вером Бог за нас престаје да буде апстрактна идеја. Бог нам се открива као Отац Сина Свога Јединороднога, зато што је Он вечна Љубав према Сину, вечна радост због Сина, вечно самопредавање Сину: "Јер Отац љуби Сина, и све је дао Њему у руке" (Јн. 3:35). Исто тако и Син јесте вечна љубав према Оцу, вечно послушање Оцу, вечно љубавно самопредавање Оцу. Да, овде изнемаже наш ум, наш пали и ограничени разум. Изнемаже пред дубином и висином те, човеку, непојмиве тајне. Но, управо нам је ту тајну открио Христос: сасвим другачије и за човека сасвим ново и дотад нечувено учење о Самом Богу. To је основа на којој је утврђено непрестано исповедање Цркве да је Христос - "Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог".

Тим, дотада и од тада, нечувеним учењем о Богу као Оцу и Христу као Сину Божијем повучена је црта што дели оне који ту веру примају и њоме живе од оних који ту веру не примају, већ говоре да је Христос иако је људима донео дивно и узвишено морално учење ипак само човек, а не и Бог. Задржаћу се на овим двема могућностима зато што избор за једну од њих, ван сваке сумње, собом опредељује целокупно наше схватање Хришћанства. Може се рећи и овако: или прихватамо Јеванђеље у целини, прихватајући целокупно учење Христово онако како нам је оно дато у Јеванђељу, или, пак, понешто из њега прихватамо, a понешто одбацујемо као што је то чинио Толстој, тј. прихватамо оно са чим се "слажемо", а одбацујемо оно са чим се не слажемо. Важно је да схватимо да свако евентуално опредељивање за ову другу могућност значи да ми сами себе проглашавамо за судије које суде Јеванђељу и, што је још страшније, да дајемо себи за право да тврдимо да је Христос грешио у Свом учењу и проповедао неистину. Али, ако би било тачно да је Христос у понечему грешио и каткада проповедао неистину каква би онда уопште била вредност свих осталих Његових речи и целокупног Његовог учења? Свакоме ко без предрасуда чита Јеванђеље ван сваке сумње је јасно да је Христос Себе сматрао Сином Божијим, Кога је у свет послао Његов Отац да би спасао свет. У томе и јесте сав смисао Јеванђеља, у тој тајни коју је Исус Христос пројавио и открио свету, у тој доброј вести коју су Христови ученици проширили по читавоме свету. Зато хришћанска вера управо и почиње прихватањем те тајне, а хришћански живот и није ништа друго до вечно урастање у дубине те тајне.

У чему се састоји тајна коју су Оци и Учитељи Цркве називали пресветлом и пре радосном тајном? Одговор на ово питање може да се смести у једну једину реч, а та реч јесте - Љубав. У Јеванђељу се каже за Бога да Он јесте Љубав. He каже се да је љубав једно од Божијих "својстава", већ се каже да Сам Бог јесте Љубав. Али, нема љубави без онога који воли и онога ко је вољен, и без њиховога јединства у љубави. А ако је та љубав потпуна, онда се она оваплоћује у потпуном јединству, тако да онај који воли може рећи: ми смо постали једно, ми јесмо једно.

Стога можемо рећи овако: ако Богом називамо свесавршено Биће, ако нам је савршенство откривено као Љубав, ако "Бог јесте Љубав", онда Бог није неко усамљено и вечно "Ја" које постоји без вечнога "Ти". He, Бог је апсолутно и свеблажено јединство Онога Који воли, Онога Који је вољен и Онога Који је Љубав, или како нам је Сам Бог то открио јединство Оца и Сина и Светога Духа.

"Оче - говори Христос у ноћи у којој је предан да сви једно буду, као ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду, да свет верује да си Me Ти послао"(Јн. 17:21). To је смисао речи Символа вере о Христу као Сину Божијем Јединородном.