Тумачење члана 1 Символа Вере

"Верујем..". Задржимо се на овој речи којом почиње Символ вере. Реч гласи -верујем. Она собом даје основни тон читавом Символу вере, откривајући његову духовну свеизузетност и јединственост. И мада нам се та реч чини познатом и схвативом, неопходно је да се над њом замислимо и да је поново откријемо, тачније неопходно је да је свако од нас непрестано изнова открива лично за себе.

Шта говорим или, тачније, о чему говорим када изговарам реч верујем? Чини ми се да је довољно само да поставим то питање да бих одмах осетио да се реч "верујем" суштински разликује од свих других речи којима изражавам садржај свог унутарњег "ја".

Када кажем "мислим", и мени и другима је јасно о чему је реч: о усмерености моје свести према овом или оном објекту. Рећи -"мислим да Бога има" значи исказати неки закључак изведен из ових или оних претпоставки. Када кажем - "знам, убеђен сам, схватам" и даље остајем у областима које су потпуно објасниве, рационалне, у стањима моје свести која у себи немају ничег загонетног. Реч "верујем" није примењива ни на једно од тих стања свести, јер за њих уопште није неопходно да постоји вера. Напросто би било глупо рећи "верујем да пада киша", јер се ту ради о објективној чињеници.

Јасно је, стога, да се реч верујем односи искључиво на оно што je y мени и ван мене, а лишено је очевидности. Другим речима, на оно што је лишено и чулне, и рационалне, и коначно саме чињеничне очевидности.

Истовремено и ту долазимо до оног најважнијег реч верујем по самој својој суштини одговара нечему што је, макар то било само у мени, стварно и испуњено унутарњом силом, чему није потребна никаква спољашња потврда. Говорим "верујем" само за оно што очима не видим, ушима не чујем, рукама не додирујем, према чему немам однос никаквог "два плус два једнако су четири", већ само за оно у шта верујем и што том вером знам.

"Бога нико није видео никада..." (Јн. 1:18). За оне који верују, вера се разликује од свега зато што је њена суштина у томе да је она усмерена према ономе што је немогуће "просто" знати и "просто" доказати. У том смислу веру је могуће назвати и чудом и тајном. Сам верујући је тај који веру доживљава пре свега као чудо. И заиста, откуда у души, откуда у свести та, истовремено, радосна и страшна извесност присуства и сусрета, откуда тај дух свеобуимајуће љубави? Као да то не чиним ја, већ нека сила у мени која изговара "верујем" као одговор на тај сусрет. He могу да објасним речима ту силу зато што су речи кадре да говоре само о оном што је земно, о чињеницама, о ономе што се може видети и додирнути. А искуство вере је, сасвим очигледно, искуство свише, одозго. Како онда изразити и пренети то искуство другима? Нисам ја тај који је пришао нечему, већ је Неко пришао мени и коснуо се мога срца: "Ево стојим на вратима и куцам!". To куцање, тај долазак осетила је душа и радује се и зна...

Вера је чудо и, стога, тајна. Вера је додиривање тајне, сагледање других димензија свега што је у свету. У вери оживљује онај тајни смисао живота. Испод плитке, објасниве и једнозначне површине ствари одједном почиње да зрачи њихов аутентични садржај. Сама природа почиње да говори и да сведочи о ономе што је изнад ње, што је у њој, али се потпуно разликује од ње. Говорећи најједноставнијим могућим речима вера у свету види, зна и осећа присуство Бога. Вера je, no речима св. ап. Павла, "потврда ствари невидивих" (Јевр. 11:1). И, заиста, верујући све у животу и сам живот почиње да доживљава као јављење. "Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових оглашава свод небески" (Пс. 19:1). To није поезија, то је глас и то је сведочанство вере. Чудо, тајна, радост, љубав! Све ово одјекује у речи "верујем!" - истовремено и као одговор и као исповедање. Као одговор Ономе Који ме је први заволео и као исповедање мога прихватања те љубави и стварности тога сусрета. "Верујем!" - ово као и све остало у Символу вере - јесте реч и сведочанство о томе што је душа сазнала у том сусрету.

"У једнога, Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видивог и невидивог..."
Верујем у једнога Бога. Ово исповедање једнога Бога јесте начело свих начела и основа свих основа Хришћанства. Хришћанство је дошло у свет у коме је владало многобожаштво. Прехришћански човек је богом називао и обожавао природу, то јест различите силе које су деловале у њој. "Свет је пун богова", рекао је грчки философ Талес и то је у преводу на данашњи језик значило да у свету делује мноштво сила и "закона".

Хришћанство се својом проповеђу и својим исповедањем једнога Бога побунило против обоготворења света. Један Бог: то значи да су све силе, сав живот, сви "закони", све што живи у свету и, коначно, сам свет - од Бога, али да они нису Бог. Паганство и многобоштво је осећало божанске изворе света, али није знало Бога. Пагански "богови" су били пуки одраз самога света. Отуда у многобоштву супарништво "богова", отуда идолопоклонички и магијски карактер паганства.

Зато, свечано објавити и исповедити једнога Бога значи потврдити првенство духовнога Свевишњега Бића које је једино способно да открије прави смисао сваког облика живота.

И Символ вере одмах назива тога једнога Бога - Оцем. "Верујем у једнога Бога Оца...". Јер ако реч Бог означава апсолутну узвишеност Божанства, Његову апсолутну надмоћ над светом, искуство Бога као Свевишњега, Недостижнога, Другачијега, онда именовање Бога Оцем потврђује не само везу Бога са светом, већ такву везу чија је суштина у љубави, присности и бризи. Хришћанство са једне стране одбацује многобожаштво и свечано објављује једнога Бога као апсолутно Биће, док са друге са једнаком одлучношћу одбацује и оно схватање Бога које се зове деизам. Деизам је схватање Бога као "узрока" или по чувеној Волтеровој аналогији Часовничара који је створио сложени механизам света, ставио га у погон, али после тога више не учествује у његовом раду.

Управо то и такво апстрактно и чисто философско схватање Бога одбацујемо када Бога назовемо Оцем. Отац дарује живот, али и после тога наставља да љуби оно што је створио, наставља да се брине о њему и да учествује у њему. Јеванђеље каже да "Бог јесте љубав". И, стога, ми самим именовањем Бога као Оца изражавамо нашу љубав којом одговарамо Богу на Његову љубав, ми изражавамо наше поверење, нашу љубавну и синовску послушност Богу. Назвавши Бога Оцем, Символ вере исповеда Бога и као Сведржитеља. "Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља...". Том речју изражавамо нашу веру да Бог Кога називамо Оцем држи Својим промислом све читав живот, или боље речено, да је све у свету Његово, да је све од Њега, и да све живи Њиме.

Ни против чега се Хришћанство није борило са толико одлучности као против "дуализма", против вере многих прехришћанских религија да постоје два начела: начело светлости и начело таме, начело добра и начело зла. Дуализам је изникао из искуства света по коме страдање, зло и изопаченост господаре светом. А будући да страдање и зло по схватању дуалиста долазе од материје, онда је нужно бежати од материје у чисту духовност. "Материја" је од зла, и материја јесте зло... Нешто касније ћемо више казати о томе како Хришћанство схвата зло, разливено кроз свет који је Бог створио као добри и светли свет. За сада ћемо само нагласити да хришћанско схватање Бога као Сведржитеља искључује сваки дуализам. Свет је саздан Божијом љубављу. Није грехопад суштина света, већ је управо грехопад отпадање света од љубави Божије као своје суштине.

Коначно, Символ вере исповеда Бога као Оца, као Сведржитеља и као "Творца неба и земље, и свега видивог и невидивог". Свет је створен и његов Творац је Бог. Свет није настао сам од себе, није резултат случајног спајања ћелија, није апсурд. Он има свој смисао, он има своје начело и свој циљ, и све је у њему повезано са вишњом божанском мудрошћу: и небо и земља, и видиво и невидиво. "Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома" (1. Мој. 1:31). Овим исповедањем се одбацује свако упрошћено схватање света, свако свођење света на чисту "објективност". Створен од Бога, свет одражава божанску мудрост, божанску лепоту, божанску истину. Све је од Бога, све је прожето вишњим, божанским смислом, и у томе је како ће видети касније и радост, али и трагика света и живота у свету.