Символ Вере

Протојереј др Александар Шмеман, убраја се у ред чувене плејаде Православних руских мислилаца и слови за неодступног богослова Православља и мисионара Цркве 20. вијека. Један је од утемељивача савремене мисионарске мисли, аутор популарних богословских дјела, врсни проповједник и мајстор усмене ријечи, али, прво и изнад свега, частан свештеник посвећен Православљу и својој Цркви.

Рођен је 13. маја 1921. године, у руском градићу Ревељу (Естонија) од родитеља из угледне хришћанске породице. У раним годинама дјетињства преселио се из Естоније у Француску, гдје је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Прво образовање започео је најприје у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније и наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Већ у раној младости, млади Александар, свој прави духовни дом проналази у Христовој Цркви, гдје кроз свакодневно дјелатно учешће у божанственој Литургији, бива уведен у свето Православље. Године Другог свјетског рата и период њемачке окупације Француске, било је вријеме његовог пресудног опредјељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940-1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач прво као лаик, а потом и као свештеник. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Суштинска питања литургијског богословља и историје хришћанске Цркве била су, од самог почетка, центар његовог духовног и научног интересовања као и сваког потоњег интелектуалног дјеловања. Године 1951., коначно одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. вијека, отац Георгије Флоровски. Самим престижом дубокоумне личности овог угледног православног богослова, Академија се уздигла на завидну академску и теолошку раван, на којој ће од 1962., успјешно дјеловати и сам отац Шмеман, преузимањем положаја Декана све до своје мучне смрти 13. децембра 1983. године.

На положају декана и предавача црквене историје и литургијског богословља, отац Шмеман је провео најдужи период свога тамошњег живота, када је, очигледно његовом заслугом, Академија и постала главни расадник Православља у Америци, центар литургијског и евхаристијског препорода, а његова личност остала упамћена као незаборавна успомена и дивно сјећање на овог великог православног богослова, неодступног борца, оца и учитеља.

Уредник

Драги читаоче,

Библиотека Свети Петар Цетињски отпочиње једну посебну едицију малих популарних издања, која ће излазити у посебном колу названом Азбучни мисионар.

И поред тога што већ неколико вјекова припадамо групи културних и просвећених народа хришћанске цивилизације, међу којима се увелико раширила ријеч Божија, још увијек је примјетно оскудно знање о неким најосновнијим питањима која се тичу основног познања наше Православне вјере и учења. На нашем језику, нарочито у новије вријеме, издато је и штампа се, заиста, много нових богословских књига из различитих области наше вјере, али, на један другачији и потпуно уобичајен начин. Наиме, многе од тих књига су преобимне или пак сувише стручне и, својим писаним језиком и стилом, често код читалаца стварају забуне, не пружајући им оно најосновније. Међутим, постоје и такве књиге у којима се само овлаш говори о суштинским питањима нашег хришћанског живота и вјере, понекад, не дајући ни оне кључне смјернице потребне данашњем хришћанину за његово дјелатно учешће у истинском животу Цркве.

Управо због тога неопходно је наговијестити основну намјеру, задатак и циљ овог новог кола названог Азбучни мисионар, као једне врсте азбучно уређеног катихизиса наше вјере, у којем ће се систематски указивати на неке основне богословске теме и појмове православног учења, како би се, кроз њихово студиозно обрађивање, и сама ријеч Божија, као основни извор хришћанске вјере, учинила јаснијом и пријемчивијом.

Стога, основни религијски појмови, односно главне теме православне вјере и учења сачињаваће, поред осталог, и сажете наслове књига, разврстаних по важности и азбучном редоследу, и тако помоћи читаоцу да се лакше оријентише у многим њеним богословско научним и вјерско поучним појединостима. Појмовно објашњење основних питања наше вјере и њеног суштинског значења, омогућиће, дакле, на тај начин, онима који то хоће, да без мукотрпног трагања и много једноставније и лакше, открију предањску вјеру и сазнају исконско учење Цркве. Али, при свему томе, дати садржај и обимност појединих тема зависиће, како од самог приступа њеног аутора тако и од проблематике која се у њој обрађује, нарочито у њеним разним библијско-историјским и црквено-богословским доменима, по чему ће се, у многоме, и разликовати богословско научне од богословско поучних студија, прије свега, пo њиховој пуноћи информација и финоћи анализа.
Сматрајући да је ово насушна потреба и квасац разумијевања ријечи Божије - како за оне који је треба да прихвате тако и за оне који је прихватају и усвајају - осјетили смо се обавезним да, на овакав и до сада непрактикован начин, сакупимо све оне богословске студије и духовна штива, наших највећих духовних стваралаца и прегалаца јеванђељске ријечи, те тако и ступимо на заједничко црквено дјело, и једног оваквог, ширења ријечи Божије и преношења исконског предањског духа древног Хришћанства и потоње светоотачке традиције, и то посредством пера чувених православних богослова и духовника, познатих црквених писаца, мислилаца, умјетника, отаца и учитеља.

Уредник

Символ вере је релативно кратак сажетак вере у коју верује Црква и он у животу хришћанске Цркве, од древних времена па све до данас, заузима једно сасвим особено место. Реч "символ" би се у њеном првобитном значењу могла превести као "оно што држи заједно, што сједињује, што садржи". Тако Символ вере садржи, тј. заједно држи све оне истине које су како верује Црква неопходне човеку за пуноту његовога живота, за спасење од греха и духовне смрти.

Историјски гледано Символ вере је настао из припреме новообраћених, то јест нововерујућих који су се припремали да уђу у Цркву кроз свету тајну Крштења. У првим вековима Цркве нововерујући су се крштавали, углавном, већ као одрасли. Као и данас, људи су и тада прилазили вери, прихватали Христа, желели да ступе у Цркву, да постану чланови црквене заједнице сваки својим особеним путем. Јер свако обраћење, сваки сусрет човека са Богом јесте тајна благодати Божије у коју ум човечији не може проникнути. Једни су приступали Богу кроз страдање и жалост, други кроз радост и срећу. Тако је било и тако ће бити засвагда.

Тајна је како се рађа вера у души човековој. Сама, пак вера у Христа приводи човека к Цркви, ка заједници оних који верују у Христа. Сама вера иште и потребује јединство верујућих који, љубећи једни друге, управо тим својим јединством сведоче пред светом да су ученици и следбеници Христови. "По томе ће вас познати да сте Моји ученици рекао је Христос ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13:35). Љубав и јединство вере јесте оно што, по св. ап. Павлу, чини главну радост Хришћана: "Јер жарко желим да вас видим - пише он хришћанској Цркви у Риму - да се ту са вама утешим заједничком вером, и вашом и мојом" (Римљ. 1:11-12).

Хришћански живот нововерујућега је почињао тако што би био доведен к епископу помесне Цркве, који би својом руком начинио знак крста на челу новога Хришћанина, стављајући тиме на њега знак Христов. Човек је пришао Богу, поверовао у Христа. Али, сада је био дужан да научи и садржај своје вере. Он је постајао ученик или како се каже у црквеним књигама оглашени (катихумен) који је почињао да се припрема за Крштење. Јер Хришћанство није емоција, није пуко осећање: не, оно је сусрет са Истином, оно је мукотрпни подвиг прихватања Истине читавим својим бићем. И као што човек који истински воли музику мора да прође кроз мукотрпно вежбање да би могао да изводи музику, тако и онај који поверује у Христа, који заволи Христа мора мукотрпно да се учи садржају своје вере и свему ономе на шта га она обавезује.

У навечерје Пасхе, будући да су се у раној Цркви крштења вршила током пасхалне ноћи, сваки оглашени који се припремио за Крштење свечано би прочитао Символ вере, исповедио јавно да га "схвата" и прихвата, као и да приступа у јединство вере и љубави. Свака већа помесна Црква Римска, Александријска, Антиохијска имала је свој сопствени крштењски символ вере. Ти различити помесни символи вере су изражавали једну и нераздељиву веру, али су се се међусобно разликовали по стилу и језику. Међутим, почетком IV века у Цркви су избили велики спорови који су се тицали основног хришћанског учења о Христу као Богу.

325. године у граду Никеји одржан је I Васељенски Сабор и на њему је формулисан општи и за све Хришћане јединствени Символ вере. Неколико десетина година после тог Сабора, на II Васељенском Сабору, одржаном у Константинопољу, Символ вере је био допуњен, добивши том приликом назив Никео-цариградски Символ вере и тај Никео-цариградски Символ вере је од тада почео да важи као општи Символ вере за читаву Васељенску Цркву. Коначно, на III Васељенском Сабору, одржаном 431. године у Ефесу, одлучено је да Никео-цариградски Символ вере мора остати занавек непромењен, или другим речима да му се више ништа не сме додавати.

Од тада се васељенски Символ вере пева и чита у Цркви на свакој литургији. Символ вере је свеопшти, за све Хришћане обавезујући израз црквене вере. И зато свако ко жели да сазна у шта верује Црква, шта је хришћанска вера и шта је Истина коју Хришћанство доноси свету може да нађе и налази одговор на та питања једино у овом Символу вере.

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, Једносушног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек:
И Kоји је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светог, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави, Који је говориo кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
Чекам Васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.