Теорија еволуције 1. део

НАУЧНО ПОБИЈАЊЕ ЕВОЛУЦИЈЕ
(Палеонтологија, ембриологија, морфологија, природна селекција)

Као што је познато, Дарвинова теорија представља некакво објашњење појаве живота и његовог развоја од простих форми ка сложенијим, које искључује уплитање било какве натприродне силе на било којој етапи тог развојног пута. Било коју теорију треба строго одвајати од научних чињеница. Чињеница је процес или догађај који се може провјерити проучавањем или експериментом. Напримјер, могућност синтезе аминокиселине глицина јесте чињеница која се може лако провјерити. Притисак у налазиштима нафте такође је чињеница која се такође може провјерити. Одсуство хелијума у атмосфери Земље такође је чињеница која је доступна провјери.

Истинска наука у своје фундаменте полаже чињенице - податке које дају проучавања и експерименти. Безусловна је истина да се не могу сви процеси у свијету подвргнути проучавању или експерименталној провјери, а од таквих су најнетачнији они који су од људи удаљени простором или временом. Напримјер, карактер зрачења далеких квазара нама је нејасан због њихове удаљености у простору.

Појава и развој живота нису доступни нашим посматрањима или експериментима зато што они стоје далеко иза нас, у далекој прошлости.

Да би објаснила везе између различитих чињеница, наука оперише различитим теоријама, које још увијек нису тврдо установљене чињенице или закони природе. Теорија може објаснити извјесну количину чињеница, а неке могу и да се не уклапају у њу. Као добра провјера тачности теорије може да послужи њена способност да предвиђа чињенице, с тим да сљедећи експерименти потврђују претсказање и саму теорију.

У том смислу основна претпоставка еволуције - да су све врсте постојећег живота развиле из малог броја најпростијих животних форми путем случајних насљедних промјена и њихове "провјере" природним одабиром - није ништа више од обичне теорије. У овој лекцији суочићемо ову теорију са чињеницама биолошких наука. 

Хронолошка уређеност еволуционих метаморфоза према самој теорији захтијева многомилионске периоде времена. Када би нам пошло за руком да у периоду од стотину или хиљаду година уочимо барем једном метаморфозу животиње или биљке у суштински другачију форму, тј. појаву нових класа или типова живих бића - могло би се говорити о могућности протицања еволуције у хиљадугодишњим периодима. Али с обзиром да ништа ни налик на ово за сву историју човјечанство није уочило у природи ни један једини пут, нити је икада могло да то добије вјештачким путем, еволуционистима су и неопходни изузетно дуги временски периоди, иако још нико није доказао због чега би се нешто морало десити за десетак милиона година, ако се већ није могло десити за хиљаду.

Међутим, како смо већ раније видјели, ми немамо никаквих озбиљнијих разлога да гајимо повјерење у еволуциону хронологију, и имамо све основе да је одбацимо, у складу са изложеним чињеницама. У том случају за протицање еволуционог развоја практично нема времена. За хиљаду година од бактерије произвести човјека - за то се неће латити ни један присташа еволуције. 

Дарвин је сматрао да промјена врста произилази путем постепеног накупљања нових особина код биљака и животиња, које се у случају њихове корисности утврђују природном селекцијом. При таквим условима сав наш замишљени геолошки стуб би морао бити преиспуњен углавном прелазним формама, од којих свака чува и особине претка (који све више ишчезавају) и особине потомка (којих је све више). У ономе што су палеонтолози до његовог времена били нашли Дарвин није могао да види ништа што би на ово личило, али је то објаснио једноставном мањкавошћу геолошког љетописа, признавајући, ипак, да је то главни аргумент против његове теорије.

Од времена Дарвина палеонтологија ради ево скоро 150 година, и за то вријеме је сакупила и изучила милион милиона окамењених остатака организама. Али нико од научника не види у том шаренилу ни једне карике у еволуционом ланцу која би служила као прелаз од једне класе или типа ка другом. Веома је мали број форми које се могу сматрати прелазним (мада ни то није коректно, али о томе ћемо причати касније), међутим, да би се Дарвинова теорија потврдила у пракси, није довољно да је подупиру примјери који се могу пребројати на прсте једне руке; неопходни су цијели ланци прелазних форми, о постојању којих нема чак ни наговјештаја у геолошком љетопису окамењених организама.

Размотримо подробније неке примјере.

1. Камбријумски остаци

Први слој наслага у којем налазе разноразне фосиле бескичмењака је такозвани камбријумски слој. У пред-камбријумским наслагама људи налазе претпостављене остатке једноћелијског живота и модро-зелених алги. У камбријумском, пак, слоју сви основни типови бескичмењака појављују се изненада и одједном, у задивљујућој разноликости форми и у потпуно оформљеном виду. Издвајају сљедеће типове камбријумских фосила: сунђери, дупљари (корали, медузе), разни црви, шкољке, ракови.

Неки организми који се сматрају за најкарактеристичније за слој камбријума имају врло сложену структуру. Напримјер, трилобити су раколика бића са карактеристично спојеним панцирима који омогућавају склупчавање у случају опасности (Сл. 12). Најзадивљујућа њихова особина јесте да имају потпуно формиране органе за вид. Узгред да кажемо, поријекло ока, са свим његовим изузетно префињеним органима и мноштвом функција, и сам Дарвин је називао необјашњивим чудом. И ево, баш то око се појављује код "најранијих" или "најпримитивнијих" (према процјенама еволуциониста) животиња, у најнижим слојевима наслага у којима се уопште могу наћи фосили. При томе, трилобити су за камбријумске слојеве - поновимо то још једном - најраспострањеније животиње.

Веома је карактеристично и то што су пред-камбријумски слојеви по свом саставу и структури практично исти као камбријумски, и упркос томе не садрже фосиле. И тако, дакле, нема никаквих свједочанстава да животиње камбријума потичу од било каквих примитивнијих бића. Штавише, није пронађен ни један једини фосил који би се могао третирати као прелазна форма између основних типова у самом камбријумском слоју. Чувени палеонтолог-еволуциониста Џ.Г. Симпсон дуго се бавио овим проблемом, али је на крају ипак признао да је одсуство пред-камбријумских фосила (осим микроорганизама) "највећа загонетка историје живота на Земљи". 

Сл. 12. Камбријумски трилобит 

2. Прелаз ка кичмењацима

Није, такође, нађена ни једна прелазна форма између бескичмењака и животиња са кичмом. Тај прелазак изгледа да је био чудовишно тежак. Између различитих класа кичмењака много је мање разлика него између било којег бескичмењака и било којег кичмењака.

Прије свега, скелет код животиње се морао појавити на потпуно нејасан начин, затим су изнутра морали бити реконструисани системи дисања, крвотока, исхране. Укратко, била је потребна толико сложена операција реконструкције организма, да би простије било поново створити кичмењака ни из чега.

Прва риболика бића се појављују у ордовику, слоју који слиједи иза камбријума, и опет савршено изнебуха, без икаквих прелазних форми. Између различитих класа риба прелазне форме такође нису нађене. Донедавно се претпостављало да су рибе-шакоперке преци водоземаца и да су оне прве изашле на копно. Ова верзија је пала у воду када су у океану ухватили живу рибу-шакоперку (latimeria chalumnae), која се ни за мрвицу није промјенила у току наводних 350 милиона година еволуције.

3. Излазак на копно

Еволуционисти су претпостављали да су се месната и задебљала пераја риба-шакоперки са временом трансформисала у удове водоземца. Хватање живе латимерије показало је да се еволуција риба-шакоперки није настављала, и да су пераја остала само пераја и ништа више од тога. Такође нису пронађене никакве "полурибе", код којих би се почео формирати нов систем дисања и крвотока.

Осим тога, сви родови водоземаца појављују се у геолошком љетопису истовремено и не садрже "везне карике" између себе. Нису пронађене ни прелазне форме између фосила водоземаца из доба палеозоика и њихових данашњих представника.

Између водоземаца и гмизаваца такође није пронађена ни једна прелазна форма, мада се све оне разликују, по скелету, а нарочито по меким ткивима. А њихово главно одличје - јаје са тврдом кором - појављује се, такође, одједном.

4. Рептили - птице

Овај фантомски прелаз такође захтјева корјениту промјену у цјелокупној грађи тијела животиње. Прије свега, била је неопходна трансформација удова у крила и крљушти у перје. Да је такав процес протицао "по Дарвину", морало би остати мноштво прелазних форми са полукрилима и полуперјем.

У стварности није пронађено ништа ни налик на ово. Ни један палеонтолог на свијету до дан-данас није пронашао ни једно једино пола-крљушт а пола-перо или пола-крљушт пола-крило. Нашли су нешто сасвим друго, не међуформу, него такозвану "мозаичну" форму - археоптерикса.

Ово биће је имало неке карактеристике рептила, мада је у својој суштини, заправо, било савршено нормална птица. На рептиле подсјећају зуби на бочним крајевима кљуна и реп са неколико пршљенова (Сл. 13). Али крила и перје су већ потпуно птичји. На крилима, додуше, имају канџе, али се оне срећу и код савремених птица. Археоптерикс нема ни једног јединог рудиментарног, тј. непотребног, одумирућег органа. Он, очигледно, није био баш неки прекрасни летач, али и данас постоје, па су и у древности могле постојати птице-нелетачи. Канџе на крилима су му помагале да се хвата за гране. Нема никаквих основа да се археоптерикс третира као нека прелазна међуформа. Као додатак, немојмо заборављати да је за потврду Дарвинове теорије неопходан ланац прелазних форми, којег нико никада није видио. 

Сл. 13. Археоптерикс. 

И, на крају, додајмо и то да су тик уз археоптерикса нађени и остаци савремених птица, у истим слојевима, тако да он никако није могао бити њихов предак.

5. Рептили - сисари

У овом претпостављеном еволуционом преласку такође је неопходно пребродити корјениту реконструкцију организма: и система крвотока, и органа размножавања (мора се појавити плацента), и покривача организма (мора ишчезнути крљушт и израсти крзно).

Овдје има неколико форми, које се такође могу третирати као мозаичне. Оне имају одличја и рептила и звијери, али сви одговарајући органи и системи су у потпуности завршени и заступљени су у савршеном виду. У уџбенику биологије разматра се звјерозуби гуштер - стопостотни гмизавац, који има само зубе различитих димензија и намјене, као што је то случај са сисарима. У свему осталом - између тог гуштера и било којег сисара лежи иста таква провалија, која зјапи и између било којег другог рептила.

Савременог крокодила такође можемо третирати као мозаичну форму по једној карактеристици: он има четверокоморно срце. Више никаквих одличја сисара код њега нема. Може ли се он посматрати као прелазна форма или предак сисара, ако предивно живи тик уз њих ево већ више од 100 милиона година еволуционистичког календара, а да се при томе ни за мрвицу није промијенио?

Као типичне савремене мозаичне форме могу се третирати сисари који легу јаја - кљунар и ехидна (мравињи јеж), који живе у Аустралији. Ове животиње полажу јаја, али младунце хране млијеком, имају нормално крзно и по свим осталим карактеристикама подсјећају на звијери. А кљунар има пачији кљун и опна између прстију - чисто птичје особине. И шта је, дакле, кљунар: прелазна форма од рептила ка звијерима или од звијери ка птицама? Као додатак треба узети у обзир да је он, заправо, тако и остао, на пола пута, не "прешавши" са једног на други облик, он је једноставно остао обични кљунар, коегзистирајући и са сисарима и са птицама.

Показало се да су постојали и сисари-рептили, које налазе, додуше, у нижим слојевима од диносауруса, и нико не зна којим су сисарима ти рептили били преци. Јер по еволуционој скали између тих класа бића постоји огромни временски прекид.

Главна особеност мозаичних форми - поновимо то још једном - јесу структуре савршено завршене у свом формирању - перја, крзно, крљушт и т.д., мада се у једном организму налазе структуре које су својствене различитим класама животиња.

Није ли логичније претпоставити да мозаичне форме представљају потпуно посебна створења, која је Творац саздао по нарочитој замисли? Јер Конструктор свега живог није имао потребу за нашим таксономским системом, у којем су птице, звијери и гује строго раздвојене између себе? На крају крајева, наша класификација организама постоји само у нашим главама, само да бисмо лакше могли да спознамо замисли Творца, али Самог Творца тај систем уопште није у стању да потчини у Његовом личном стваралачком дјеловању. 

Једини ланац којим еволуционисти могу да се похвале - то је такозвана коњска серија. У уџбеницима се наводи уређени низ од четири сличице древних коња који се разликују по својем расту и облику копита (Сл. 14). Али не треба сметати са ума да је ова схема изграђена прилично условно и вјештачки. У стварности уопште нису нађена 4, него око 300 различитих врста коња, при чему научницима никако не полази за руком да у границама једне територије нађу поступност еволуционих промјена: према њиховој схеми, требало би да ниско у наслагама буду мали коњићи, а даље све крупнији и крупнији, све до наших данашњих. Напротив, остаци многих различитих типова налазе се у једним те истим наслагама. Како су онда једни од њих могли бити преци другим, ако су им ови били савременици?

Осим тога, ако коње и распоредимо према замишљеној еволуционој поступности, испашће оваква "еволуција" количина ребара: испочетка 18, па онда 15, затим 19, и на крају опет 18. Сличне, пак, варијације су уочене и у броју пршљенова.

С друге стране, и у нашим временима понекад се јављају коњи и муле са вишком прстију који се завршавају патуљастим копитима, баш као и код "првобитних" коња. Зато ни у постојању тро- и четверо- прстих коња у прошлости нема ничега чудног и натприродног. Једноставно, првобитно створени род коња је имао довољно велику залиху насљедне промјенљивости и првобитно се то испољило у мноштву разноликости, да би, током времена, очигледно, дио тог шаренила у формама био неповратно изгубљен.

Ако некада у будућности еволуциониста-палеонтолог ископа остатке савремених паса - од бернандинца до минијатуурне пудлице - хоће ли он тада напокон моћи да изгради узлазећи еволуциони ланац од најмањих врста до највећих, као пут развоја од нижих форми ка вишим? Али о промјенљивости унутар граница једног рода подробније ћемо говорити мало касније.

Било да су коњи првобитно били различите врсте у границама једне породице или да су припадали једном роду - у било којем случају, једно ребро вишка или патрљак копита вишка - још увијек нису промјена крљушти на крзно или перје. Опште правило, којег се држе сви палеонтолози, гласи: што је већа таксономска одвојеност, од породица и родова према класа и типова, то је мања вјероватноћа да се сретне било каква форма каја би са ма како великим натезањем могла третирати као прелазна. Између класа се још и могу наћи мозаичне форме, али између типова ни тога више нема, а да не говоримо о прелазним формама. 

Сл. 14. Коњска серија 

Објаснити за Дарвинизам толико неутјешну ситуацију са прелазним формама обичним недостатком ископаних остатака данас, једноставно, није више могуће. Сами еволуционисти у већини се не придржавају чисто дарвинистичког учења о нагомилавању ситних еволуционих промјена које "филтрира" природна селекција, и данас они објављују на изглед мало промијењене, нео-дарвинистичке теорије.

Претсказање Дарвиново о мноштву прелазних форми показало се као у потпуности промашено. Од тада теорија еволуције више ништа не претсказује. Умјесто да тражи чињенице које је потврђују, она је присиљена да стално изналази све нова и нова објашњења за чињенице које је побијају.

Постоје двије неодарвинистичке теорије, којих се овлаш дотиче и школски уџбеник.

1. Равнотежа са прекидима

Присталица ове теорије је чувени биолог Стивен Џеј Гоулд. Идеја се његова састоји у овоме: прелаз од једних родова и класа ка другим произилази веома брзо, буквално у току неколико покољења у једној популацији предака који су се издвојили од других. Таква брза промјена не оставља никаквих трагова у фосилима. Брзу промјену смјењује дуги период накупљања најиспољених мутационих промјена, док њихов квантитет не пређе у квалитет, када ће опет, у издвојеној малој популацији у којој се накупило много насљедних промјена, произаћи нови скок еволуције.

2. "Монструм који улијева наду" (hopeful monster)

Друга неодарвинистичка теорија своди прелазак са једне класе на другу сасвим на једно једино покољење: мајка-диносаурус је положла јаје, а из њега се излегла оформљена птица. Аутор ове теорије је Голдшмит, за којег неодарвинисти у шали воле да кажу да је он сам снио то јаје.

Између присталица ових двају концепција еволуције одавно се води спор који се углавном своди на то да једни опоненти побијају друге на основу тога што ни за једну ни за другу верзију нема реално потврђујућих факата. Разлика између наведених теорија је у томе што прва захтјева дуго случајно понављање случајних промјена (мутација), док је другој потребна само једна супермутација повишене сложености. Потешкоће са овом посљедњом долазе још и од тога што се за "монструма који обећава" мора наћи исти такав изрод супротног пола ради продужетка врсте. Ми се нећемо удубљивати у подробности спора, задовољивши се само констатацијом чињенице да су све такве конструкције заиста крхке и климаве. Обратимо пажњу још и на то да су ради избацивања Бога из слике свијета људи спремни да измисле и највећи могући апсурд и невјероватност попут ових "обећавајућих монструма" који су кобајаги омогућили сву разноликост земаљског живота. У овакву будалаштину вјеровати - то је научно, а вјеровати у Свемогућег и Свезнајућег Творца - због нечега се још увијек сматра недопустивим. 

Теорија еволуције тражи подршку од разних огранака биолошке науке. Пошто у палеонтологији нису нашли ништа што би им освјежило наде, еволуционисти су покушали да општа одличја и опште претке свега живог нађу у проучавању структуре организама, или, још конкретније, у њиховим ембрионима.

У свим уџбеницима биологије излаже се теорија Хекелове рекапитулације, која се састоји у томе да сваки заметак пролази у свом развоју кроз читав низ стадијума, од којих на сваки треба гледати као на понављање еволуционог пута датог вида.

Овај "закон" се илуструје, напримјер, тиме да се на раним стадијумима развоја код свих кичмењачких ембриона појављује хорда, од које се касније формира кичма. Из тога се изводи закључак да овим путем ембрион наводно понавља еволуцију најдревнијих хордата. Али, поставља се питање: некакве групе ембрионских ћелија би ипак морале да послуже као материјал за развој кичме? Па, не може ваљда једна ћелија одједном имати изглед цијелог, формираног организма, само умањеног. Какве везе са тим имају умишљени преци?

Да би доказао своју теорију, Хекел је указивао на наборе на нози људског ембриона, који подсјећају на прорезе у шкргама његовог древног претка - рибе. У стварности, никаквих шкрга и никаквих прореза на шкргама код људског ембриона нема, и набори служе за формирање различитих органа. Хекел је људском ембриону приписивао и присутност репа, иако у стварности кичма ембриона одједном садржи 33 пршљена, као и код одраслог човјека, једва мало престижући развој нижег дијела трупа.

Хекелова теорија, потпомогнута сличицама које је сам нацртао, била је изнијета на свјетло дана 1860. година. Даљи радови других ембриолога толико су поражавајуће побијали његову теорију, да је он сам био присиљен да 1907. године призна да је намјерно преувеличао податке да би их навукао на своју схему. За тај фалсификат њега је тада осудио универзитетски суд града Јене. Али његова теорија рекапитулације се учи у уџбеницима, као потврда еволуције.

Међутим, познате су закономјерности баш супротне особине. Чувени ембриолог Бер побијао је Хекелову теорију рекапитулације оваквим ријечима: "Да је то тако, у развоју неких животиња у ембрионском стадијуму се не би могла уочавати стања која као таква (у фази ембрионалног развоја) заувијек и остају... Млади гуштери, непримјер, имају врло велики мозак. Пуноглавци имају прави кљун, као код птица. Заметак жабе у првом стадијуму нема репа - стање које се уочава само код виших сисара, јер чак и одрасла жаба има унутрашњи реп." У овим примјерима се види да развој заметка не понавља "прошле", него наговјештава "будуће" еволуције!

Најлогичнији закључак који из свега овога слиједи: ембрион се развија апсолутно независно, сваки на свој посебан начин, за сваку врсту према Богоустановљеним законима, по нама непознатом оптималном путу. Због тога његове особине понекад подсјећају на "прошле", а понекад и на "будуће" стадијуме наших схема развоја организама. Репу жабе не пада на памет да "ломи главу" о томе шта ће о њему рећи репови сисара или риба. Свака класа животиња потпуно је непоновљива у својим путевима развоја ембриона.

Један научник је овај проблем формулисао овако: "Као што су непрепознатљиве зграде у којима ће касније бити канцеларије, станови и фабрике у фази када су урађени само њихови темељи, тако и ембриони многих различитих бића изгледај слични једни другим у почетним својим стадијумима, али према плану они касније постају различити". 

Морфологија је дио науке који се бави проучавањем грађе организама. Из ове области еволуционисти обично наводе два главна аргумента у своју корист - хомологне органе и рудименте.

1. Хомологни органи

Многе животиње имају органе са истом структуром. Такви органи се називају хомологним. У многим уџбеницима се дају цртежи предњих екстремитета разних животиња које живе у савршено различитим условима (Сл. 15). Екстремитети, пак, имају рамењачу, лакатну кост и жбицу, као и веома сличну структуру шаке и прстију. Костију има различитих врста и облика, прсти могу да буду и неразвијени (као код коња), зато што су сви екстремитети прилагођени различитим функцијама. Али општеприхваћено "мњење" налаже да се основне црте сличности стављају на рачун развоја заједничког претка свих тих животиња. 

Сл. 15. Поређење скелета предњих екстремитета разних кичмењака..
А - жаба, Б - гуштер, В - птица, Г - човјек, Д - мачка, Е - кит, Ж - слијепи миш; 1 - рамењача, 2 - лакатна кост, 3 - жбица, 4 - кости доручја, 5 - 9 - кости ручја 

Јак аргумент против оваквог схватања састоји се у томе да се код различитих животиња хомологни органи развијају из различитих ембрионалних ћелија и уз учешће различитог генетског материјала. Када би све врсте које имају исте хомологне органе потицале од заједничког претка, а тим прије када би при томе њихов ембрион стварно понављао еволуцију тог претка, онда би се и ти органи морали развијати из истих група ембрионалних ћелија, а информација о њима би морала бити записана на једном мјесту хромозома.

Али ствари уопште не стоје тако. Осим тога, и задњи удови животиња, који често извршавају функције различите од предњих, имају исту такву грађу: једна бутна кост, зглоб, двије кости голијени, стопало са пет прстију. Задњи удови такође се формирају из различитих ембрионалних ћелија, из разног генетског материјала код различитих животиња. При томе се предњи и задњи удови код једне животиње, без обзира на сличност у својој грађи, такође формирају од различитих ембрионалних ћелија, а информација о њима такође је записана на разним мјестима хромозома.

Намеће се много разумније објашњење. Творцу и Конструктору свега живог било је благоугодно да реализује сличну идеју организације удова - идеју веома универзалну - у најразноврснијим формама и видовима. То је било учињено управо ради човјека који покушава да спозна природу, да би овај јасно видио јединственост Творца и јединство Његове творачке замисли. Случајним, пак, појављивањем сличних органа из различитог генетичког материјала објаснити хомологију, једноставно, никако није могуће, нарочито ако се узме у обзир да се у хомологним органима понавља само најосновнија конструктивна идеја, а у свим детаљима остаје огромна разлика. 

2. Рудиментарни органи

Тако се називају органи који, како се претпоставља, немају никакву функцију у датој врсти, али су у њеним прецима играли важну улогу. Преокрет еволуционог пута те органе чини непотребним и они постепено атрофирају, одумиру, мада и даље бивају очувани одређено вријеме у неразвијеном стању.

У прошлом вијеку списак таквих органа за човјека је био дугачак цијелих 180 назива. Сматрало се да ако се човјеку одрежу крајници или слијепо цријево и он настави да живи - то значи да је одрезан рудиментарни орган. Човјек у принципу може живјети и са једним бубрегом, и са једним оком, али то не значи да је то његов рудиментарни орган. У наше вријеме списак рудимената скратио се буквално на неколико назива. Назовимо само функције органа који се спомињу у уџбенику. Тртична кост служи за учвршћивање карличних мишића и њена повреда повлачи за собом крајње непријатне посљедице. Слијепо цријево игра веома важну улогу у одржавању имунитета, нарочито у младости. Разјашњен је и рад штитне жлијезде, и мишића ушне шкољке и других органа.

Са друге стране, присутност рудимената сама по себи ништа не говори о узлазећем развоју организма, о такозваној ароморфози. Рудименти би, ако их и има, требали да свједоче само о дегенерацији, тј. о томе да орган више не ради у својој пуној снази. Ако и имамо неке заостале органе који не функционишу у свом пуном обиму, то значи да смо били створени са још ширим могућностима од данашњих. А тако и мора бити, према хришћанском учењу.

Друга би ствар била када би се код животиња паралелно са "рудиментима" налазили и органи који се тек развијају и усавршавају. Наиме, потребни су не само "задњи", него и "предњи" кораци еволуције, и уз то њих би требало да буде више и они би морали бити сложенији, под условом, наравно, да еволуција заиста иде напријед и у наше вријеме. Али у животињском свијету није пронађен ни један једини такав орган!

Поставља се питање: а ако се неразвијени органи на неки волшебан начин ипак појављују, шта ће се десити са њиховим носиоцем - "првоборцем" еволуције? 

Овдје прелазимо на фронтално суочавање са стварном улогом природног одабира. Дарвинизам њој приписује стваралачку улогу - учвршћивање било које карактеристике врсте која је за њу корисна и која јој помаже у борби за опстанак. "Преживљавају само они најприлагодљивији" - таква формулација је таутологична, и њоме може да се објасни шта год ко хоће. Ко год да преживио, ко год да је доживио до наших дана - управо он и јесте најприлагођенији. Да је речено, да нпр. преживљавају највисочији или најзеленији, то би се и могло провјерити проучавањем, али преживљавање најприлагодљивијих унапријед објашњава резултате било каквих научних истраживања.

Али управо у томе и јесте слабост теорије. Обухватајући све, она не објашњава ништа. И, прије свега, такво тумачење не може објаснити појаву нових органа и структура. Приликом преласка са једног таксона (класе, типа) на други мора се мијењати не само један орган, него одједном мноштво њих. Приликом постепеног гомилања неиспољених промјена, приликом појаве органа који се још развијају, који још увијек не функционишу у пуној снази, они ће стварати само сметњу за преживљавање.

Наведимо само два примјера. Буба-бомбардер (Brachymus crepitans) приликом напада непријатеља гађа га отровном течношћу која изазива опекотине. Осим тога, течност ствара облак плаве паре која служи као димна завјеса за сакривање бубе. Ова буба има двије групе жлијезда које производе хидрохинон и водоник пероксид, који се као смјесе чувају у одвојеним кесицама. Таква смјеса у лабораторијским условима моментално експлодира, али код бубе-бомбардера се у неутралном стању чува захваљујући једној посебној материји. Када смјеса упада у "комору сагоријевања", дејство осигурача се неутрализује још једном посебном материјом (Сл. 16).

Немогуће је уопште замислити да су се и комора и "цијев" могли појавити еволуционим путем, и то тако да се истовремено развију органи који производе четири различите материје, од којих свака захтјева изузетно сложену синтезу, и при томе однос њихових концентрација мора бити енормно тачно погођена. Грешка у 1% у концентрацијама код нашег фантомског "еволуционог" претка бубе-бомбардера би морала или да га разнесе у парампарчад, или да не проузрокује испаљивање отровне течности и препусти јадну бубу на милост и немилост сваком прождрљивцу. Природна селекција може само да уништи сваку "дебилну" бубу-бомбардера која улијева (еволуциону) наду покушајима да се наоружа оваквим реактивним топом. 

Сл.16. Буба-бомбардер и њена реактивна комора 

Други примјер је морски пуж Nudibranch. Његова основна храна су жарњаци, прекривени жаокама, које избацују отров приликом најмањег додира. Упркос томе, пуж је у стању да ломи и гута жарњаке, а да га жаоке том приликом уопште не рањавају. Још више задивљује чињеница да желудац пужа уопште не вари те жаоке, него се оне истискују из њега по крхким цјевчицама ка завршецима пробавних органа пужа. На тај начин пуж краде од жарњака пецкаво оружје и касније га користи за самоодбрану, погађајући рибе које покушавају да га нападну!

Таква структура никако није могла да се појави као резултат еволуције. Сваки њен детаљ је морао бити савршен од самог почетка. Испочетка су морали да постоје у савременом облику и пуж, и жарњаци, и рибе. Никаквих предака ниједног од ова три типа животиња није ни могло да буде - иначе би ова изузетно лукава пужева "досјетка" била потпуно необјашњива.

И уопште, у природи има много случајева симбиозе, заједничког постојања најразличитијих могућих организама, који су на еволуционистичкој скали одвојени стотинама милиона година. Потпуно је необјашњивао како је природна селекција могла тако са "усклади" организме који добијају узајамну корист једни од других. 

Постојећа разноликост врста очигледно противрјечи "дјелатности" природног одабира. У већ цитираној таутологији "преживљавају најприлагодљивији" ће се и појавити неки смисао ако се обрати пажња на најпростије, најраспрострањеније врсте. Тада ће се показати да многе задивљујуће прилагодљивости којима овладавају неки организми њима уопште не дају никакву нарочиту предност.

Погледајмо неколико примјера. Говори се да шаре на лептирима плаше прождрљивце који их нападају, те нам је зато еволуција, наводно, приуштила такве љепотане као што су ластини репци или пауново перје. Међутим, најраспрострањенији лептир на цијелом средњем појасу јесте обични купусар, или бјелаш, који нема никакве заплашујуће, ни мимикријске, ни заштитне шаре. Раскошне лептире воли прилично мали број птица, док је купусар најуобичајенија птичја храна. Упркос тома, он се среће много чешће - због своје плодности. Питање: зар природној селекцији није било једноставније да, с обзиром да је она та која игра улогу творца, изабере лептире који полажу више јајашаца а немају све те свакојаке фарбе на себи?

Лако је примјетити најширу распрострањеност и прекрасну прилагођеност на било какве услове најобичнијих мува. Међутим, у природи постоје и муве које су "офарбане" да личе на осе. Сматра се да је то прилагођавање еволуција извела да би од муве која личи на осу отјерала неку халапљиву птицу или паука који би је иначе врло радо прогутао. Али, зашто онда осолике муве нису барем исто онолико распрострањене, колико и обичне муве-зунзаре? Исто то питање можемо поставити и за обичне бубе: зашто све оне нису бомбардери, кад ови тако спокојно живе са својом оштроумном заштитом? Јер, постоји и конкуренција унутар врста. Због чега унутар ње не предњаче најсложенији организми, са свакојаким технички савршеним изумима, него баш они најпростији?

Други примјер на исту тему: пацови су бића веома проста, али веома фертилна, и прилагођена свим географским ширинама. Гдје год да су се обрели - у Аустралији или на разноразним острвима на која се дошли са бродовима Европљана, пацови су веома брзо истиснули све врсте које би им могле правити конкуренцију у борби за храну. Пацовима је тешко доскочити: лукави су, не боје се ни отрова, ни радијације чак, готово да немају болести, а ни непријатеља. Носећи на себи мноштво инфекција, они готово да и не болују. Ево најбоље прилагодљивости! И зашто се онда природна селекција није зауставила на овој феноменалној врсти? А зашто је онда одабир изводио на свијет свакојаке пацове-торбаре, пољске мишеве, зечеве, куниће, јежеве и све остале створове који заузимају исту еколошку нишу?

У наша језера је био доведен далекоисточни ротан - ситна рибица која посједује веома гадну особину - да једе туђу икру. Ускоро су све остале рибе у језерима која су "заражена" ротаном ишчезле. Поставља се питање: зашто селекција не би пошла по путу најмањег супротстављања, не стварајући сву разноликост језерске рибе, зауставивши се на оној најприлагодљивијој?

Улогу језерског ротана у свијету птица обавља врана, иако она у својој еколошкој ниши коегзистира заједно са свраком, сојком, гачком и галебом, иако је прилагодљивија од свих њих.

Како је природна селекција могла да формира пјевачке квалитете птица? Ако је птици пјесма потребна само да би обиљежила територију својег гнијезда, са таквим се проблемом много лакше изаћи на крај могло помоћу обиљежавања мокраћом или изметом, а вишак слободног времена који би се појавио у недостатку пјевања би могао да се много корисније употријеби за лов или потрагу за вољеном. Тако се показује да је врабац много прилагодљивији од славуја. Упркос томе, славуј, ко зна због чега, такође постоји у природи. 

Закључак је јасан: ако би се природа натјерала да живи по Дарвину, већина најљепших и најоригиналнијих врста би изумрла моментално, што се, заправо, и дешава, захваљујући нама, захваљујући људској цивилизацији, када неке прилагодљиве врсте шире своје подручје живота и уништавају старосједиоце. Пред нашим очима изумиру најрјеђе, најљепше животиње, на чије је прилагођавање потребно утрошити највише труда. Када би, наиме, природу увијек водила природна селекција, осим купусара, обичних мува, жохара, ротана, врана и пацова и можда још пар других врста које просто не могу да сметају једне другим, на земљи се не би ни појавило ништа друго живо.

Не подсјећа ли нас ово на закон информатике: разноликост врста не појављује се сама од себе; њу може саздати само разумни Умјетник. Друго правило: произвољни ток догађаја само погоршава, осиромашује пређашњу разноликост.

Нема сумње да случај није стварао живи свијет и да живи свијет није створила узајамна конкуренција, него величанствени Умјетник, Који је у Својим творевинама уградио Свој универзални појам о љепоти, који је својствен (заложен) и човјеку - који разумно сазрцава ту љепоту. Другачије је готово немогуће објаснити појављивање мноштва разноликих прилагођавања и одличја живих организама, као и хармоничност и правилност њиховог устројства.

Улога, пак, природне селекције је, заправо, крајње пасивна: заштитити врсту од наказа које се периодично појављују, свеједно да ли улијевају наду или не, да се њихова наказност не би почела предавати насљедно. Природни одабир нема никакву стваралачку улогу. Смрћу и убиством стварати није могуће. Смртоносно оружје може - а и то само понекад - да помогне очувању створеног живота, али да само даје живот - оно није у стању.