Теорија еволуције 2. део

НАУЧНИ АРГУМЕНТИ КОЈИ ПОБИЈАЈУ МАКРОЕВОЛУЦИЈУ
(Биохемија и генетика)

Сва жива бића су изграђена од макромолекула бјеланчевина, нуклеинских киселина, молекула угљеника, липида и тд. Показује се да је сложеност молекуларне структуре ћелија нижих животиња и човјека истог реда величине. Једнотипни молекули (макар били и различити) су код различитих организама предназначени за извршавање сличних функција. Тако, напримјер, бјеланчевина хемоглобин је предназначена за пренос кисеоника у ткива и за уклањање угљен-диоксида и воде из њих. Структура његова је слична, код најразличитијих могућих животиња.

У састав структуре те бјеланчевине код човјека улази гвожђе, а, напримјер, код стоноге - ванадијум. То је узроковано условима живота, неопходношћу да се удише кисеоник при различитом парцијалном притиску. Али, уопште, правило је овакво: на молекуларном нивоу и "прости" и "сложени" организми су сложени подједнако. Ни један живи организам не користи "примитивне" бјеланчевине или "неразвијене" нуклеинске киселине. То значи да откада постоји живот - нема "еволуције" у смислу усложњавања биомолекула. Како је могла да постоји таква "хемијска еволуција" до појаве живота, како то претпостављају сљедбеници Опарина, ако се у условима живота сва сложеност органске синтезе морала много брже распадати обратним током реакција? Другим ријечима: како се могла створити таква ситуација, да за прву милијарду година земаљске историје органски молекули не само да се просто појављују сами од себе, него и пролазе крајње сложену хемијску еволуцију, по милион пута повећавајући своју комплексност, а затим у току три и по милијарде година, у много повољнијим условима од оних у беживотном простору, они уопште не повећавају своју сложеност? Простије речено: од камена до бактерије је много даље него од бактерије до човјека, ако говоримо о сложености органских молекула, али је сложенији пут пређен три пута брже од простијег. Не слиједи ли из овога да, заправо, уопште није ни било никаквих оваквих путева развоја? 

Молекуларна биологија је омогућила да се може одредити проценат разлика у уређеним низовима аминокиселина код бјеланчевина које извршавају сличне функције код различитих организама. Као примјер можемо навести баш хемоглобин и упоредити секвенце аминокиселина у њему код различитих животиња. Еволуционисти су претсказивали да ће разлике у уређености њиховог низа расти од рибе према жаби, од жабе ка гуштеру и даље до човјека. Међутим, као и у случају са прелазним формама, њихово претсказање се није обистинило. У књизи биохемичара Мајкла Дентона (1985.), којег цитирају многи извори, наводи се, између осталих, и овакав примјер. Хемоглобин колоуста (јегуљица без вилице, наводни "предак" рибе) по редослиједу аминокиселина се од шарана разликује 75%, од жабе 81%, од кокошке 78%, од кенгура 76% и од човјека за свега 73%.

Интересантно је слично поређење по бјеланчевини која се зове цитохром-C и која се садржи у митохондријама ћелија и код животиња и код биљака. Ова бјеланчевина се састоји од неких 100-ак аминокиселина, и могуће је тачно одредити њихов редослијед. За сличне животиње разлика није превелика, за оне које се много разликују она је већа. Напримјер, између коња и пса разлика је свега 6%, између коња и корњаче већ је 11%, а између коња и винске мушице - 22%.

Исто то упоређивање, када се примјени на бактерије и све врсте живих организама - било којим кичмењацима, инсектима, чак и биљкама - даје готово исти резултат: разлика је велика и износи 65-66%. Другим ријечима, "биохемијска удаљеност" од бактерије до свих осталих врста живота је једнака, упркос томе што еволуциони модел захтјева раст разлика када се иде од "предака" ка "потомцима". Узлазне линије од простих ка сложеним организама на молекуларном нивоу, једноставно, нема.

Сличан закључак се може направити ако се упореди редослијед аминокиселина у цитохромозомима-C код рибе и код свих копнених кичмењака. Резултат је исти: разлика је много мања, али је величина такође готово иста, за гмизавце, птице и разне сисаре. Сви они се по тој карактеристици од риба разликују за по неких 13-14%. На сличан начин сви сисари стоје на подједнакој удаљености од свих гмизаваца. Слични резултати се добијају када се упореде било које двије групе животиња.

Закључак доноси сам Дентон, који је и правио та упоређивања, и који не исповиједа идеје креационизма: "Свака класа је на молекуларном нивоу уникална, изолована од других и није повезана са њима било каквим прелазним формама." На тај начин, молекули, заједно са фосилима, потврђују непостојање озлоглашених прелазних форми, за којима се толико година толико безуспјешно гони еволуционистичка биологија. Посљедња истраживања показују да на молекуларном нивоу између организама владају равноправни односи. Нема организма за који би се у односу на неки други могло рећи да му је "предак", да је "развијенији", или да је, напротив, "примитивнији" од неког другог. 

Када започнемо разговор о генетици, веома често можемо да чујемо како се спомиње појам информација. Генетика, заправо, и није ништа друго, до - информатика живих система. Она проучава начине на које родитељи предају информације својој дјеци. Због тога, прије него што почнемо да причамо о генетици, неће бити лоше да се подсјетимо закона о предаји информација о којима смо говорили у првој лекцији.

Насљедна информација је записана у хромозому ДНК. Познато вам је како њу читају молекули РНК, како се преноси на рибозоме ћелије и како се тамо у тачној усклађеношћу са њом синтетизују молекули бјеланчевина који одређују све конкретне карактеристике организма: облик зрна грашка или боју кунићевог крзна. ДНК тако представља огромну књигу пуну спецификација све опреме те огромне живе фабрике коју представља сваки живи организам. Поновимо оно што сви из школских уџбеника знамо: било која ћелија организма садржи информацију у својим хромозомима о свим бјеланчевинама датог организма, иако се у датој конкретној ћелији синтетизују и користећи само један мали њихов дио.

Са еволуционе тачке гледишта, било би логично да се претпостави да постепено усложњавање организације животиња мора неизбјежно довести до раста броја хромозома од бактерије ка човјеку, али таквог раста у реалности нема. Погледајмо табелу. 

Која је од наведених животиња примитивнија по броју хромозома - прилично је тешко рећи. Никакву узлазну линију, на чијем врху би стајао човјек, није могуће уочити. Свака врста је сложена на свој начин. 

У школским уџбеницима се описују Мендељеви експерименти на укрштавању различитих врста грашка, као и резултати тог експеримента. Главни општи закључак који слиједи из тих експеримената се састоји у томе да све особине потомака представљају посљедицу различитих комбинација карактеристика родитеља. У генима родитеља може присуствовати знатно више информација него што се то испољава извана (фенотипски), и оно што су родитељи имали "записано" не мора да се појави у директном потомку, али може у неком од сљедећих. Међутим, никада се не дешава да се у неком организму случајно и произвољно појави нека насљедна карактеристика која уопште није била присутна раније у генима родитеља.

Ови закључци класичне генетике, ако се не рачунају мутације, односно, кварења саме генетичке информације, важе за огромну већину случајева, јер је мутација прилично ријетка појава. Они не дозвољавају једним врстама да "глатко" прелазе у друге путем безграничних мијењања насљедних особина под утицајем природног одабира, као што то захтјева класични дарвинизам. Управо због тога генетика је у СССР и била проглашена за буржоазну лаженауку, а сами научници-генетичари, на челу са Н.И. Вавиловом, бивали су подвргавани репресијама.

Када су инквизиторске методе научног терора почеле саме себе да изживљују, атеистима је пошло за руком да се прихвате сламке спаса зване мутација. О томе ћемо говорити мало касније, а за сада ћемо подвући да је главни начин формирања разноликости родова и врста - различито претумбавање (на научничком језику - рекомбинација) генетичке информације која је била присутна у полазном прародитељском пару. На овоме стоји сва селекција култура биљака и животиња.

У природи постоје врсте са више или мање богатим генофондом, тј. са свеукупношћу особина које се углавном мало испољавају али су ипак присутне, тако да приликом укрштавања и одабира могу бити фенотипски изведене и постати основне за овај или онај род (сорту). Сав рад селектора се састоји у томе да изабере (селекција у преводу и значи "избор") оне особе код којих је тражена особина највише испољена, и да даље, спајајући их у парове, супротне особине своди ка минимуму. На тај се начин из богатог генофонда дивље врсте одабира мали дио који интересује селектора, и баш тај дио и условљава особине читавог будуће подврсте - напримјер, раст, боју или нешто треће.

Ако се касније престане помно придржавати чувања чистоће пасмине и ако се различитим пасминама дозволи да се међусобно укрштавају (под условом да су за то још увијек способне), за неколико покољења све пасмине ће се вратити на полазно стање дивље врсте. Напримјер, ако се псима са педигреом дозволи да се укрштају с ким стигну, они ће се веома брзо вратити у стање обичне уличне скитнице, успркос томе што ни једна од почетних пасмина није на њу личила. Генофонд обичног пса-мјешанца у себи укључује све генофондове племенитих паса, све њихове особине, мада се оне и не пројављују. Повратност селекције и природни повратак на почетну врсту служи као доказ гено-стабилности полазних врста и, консеквентно, одсуства тенденције еволуционог формирања нових таксономских јединица.

У школском уџбенику показани су основни технички методи селекције, почев од Мендељевих експеримената, али се не наглашава да ми сваки пут изабирамо из полазног типа, односно, као да сваки пут извлачимо карте из истог шпила. Еволуција, наиме, претпоставља да се у процесу таквог мијешања у шпилу на неки волшебан начин појављује нова карта (Сл. 17). 

Из обичне скитнице је за неких стотињак генерација могуће извести догу или пекинезера, али и један и други пас ће остати пси, и један ће другог тако и доживљавати, као пас пса. Али да од домаће куце добије мачку - то још никоме није пошло за руком. 

Сл. 17. Схема селекције и природног формирања пасмина
( - селекција, - хаотично укрштавање)

Да ли ово значи да су све врсте биле саздане као савршено непромјенљиве, и да су сви примјери идиоадаптације који су наведени у уџбенику, заправо, измишљени? Не - за разлику од ароморфозе (узлазећег усложњавања), коју нико никада нити је видио нити запазио - примјери идиоадаптације (прилагођавајућег насљедног мијењања) у природи су прилично чести. У школском уџбенику се наводи примјер различитих врста сјеница, које све личе једна на другу, али заузимају разне еколошке нише - прије свега прехрамбене. Прилагођавање на неколико различитих услова живљења није довело до формирања принципијелно новог облика кљуна, напримјер, или облика тијела, него је само омогућило да се из полазног генофонда изаберу за дате услове најпогодније особине. Ето на шта се своди сва улога природног одабира. Као разултат се добијају, да их тако назовемо, "дивље пасмине", односно, разлчите подврсте у границама једне, заједничке врсте.

На буквално исти начин су настале и различите галапагоске врсте зеба које је описао Дарвин, специјализоване свака по врсти хране и средини у којој живи. Готово да се са стопостотношћу може тврдити да су далеки преци тих врста били, највјероватније, исти, али су они, са тачке гледишта насљедне информације, у себи садржали све садашње разноликости, и нису током времена дописивали никакве нове информације у своју "генетичку књигу".

Исто се тако разликују блиски рођаци других врста: вукови, којоти, динго, пси, који сви припадају једном роду. Веома је могуће да је првосаздани псећи генофонд у себи садржао особине свих тих подврста, али се касније, због различитие животне средине, један дио полазне генетске информације утврдио код једних, а други дио код других представника рода. Осим тога, вјероватно је знатан дио полазне информације у свим данашњим врстама већ изгубљен, те се због тога прилично ријетко дешавају случајеви да је могуће укрстити двије блиске врсте, и крајње ријетко такви хибриди бивају способни за оплодњу.

Научници-креационисти издвајају првостворени род организама, користећи посебан назив барамин (од јеврејских ријечи: бара - стварати, мин - род; то су ријечи које су употријебљене у Светом Писму на мјесту гдје се говори да је свака твар била саздана по роду својему). Код неких врста тај барамин тачно одговара форми у њеној савременој класификацији, код неких одговара по роду, а код неких одговара по породици, али не више од тога. Јасно је да у првом случају полазни генофонд није био богат разноликошћу, тако да су сви потомци готово дословце копије својих предака. У другом, а нарочито у трећем случају, полазни генофонд је био изузетно богат, чиме је дао могућност организмима да се прилагођавају различитим животним срединама и да у широком дијапазону користе првобитно похрањене способности за промјене.

Врло је вјероватно да је један од најбогатијих генофондова имао првобитни коњ, због чега је он могао да да тако богату серију разноликости. Биолози су уочили да ситна популација, када се нађе у суштински новим условима егзистенције, даје брзе промјене, зато што у њој одабир дјелује ефикасно. То јесте истина, али се не смије заборављати да се ту, као и до сада, ради само о избору најподесније насљедне особине из већ постојећег генетског материјала. Тврдња да организам на тај начин може да стекне принципијелно нову грађу - а то тврди теорија "равнотеже са прекидима" о којој смо недавно говорили - представља некоректно уопштавање резултата научних опажања, уопштавање које противрјечи самим опажањима - одсуству прелазних форми између виших таксона.

Дакле, природно формирање врста није посљедица нове насљедне информације, него бива изазвано само различитим пребирањем првобитне генетске информације, коју је првобитни род (барамин) посједовао, да тако кажемо, са неком врстом залиха у варијантама.

Сваки ученик на помало свој начин прави концепт једне те исте лекције или једне те исте књиге. Сваки концепт се помало разликује од свих осталих, сваки ђак за себе изабира оно што је њему јасније или му се више свиђа, али те су варијације ограничене - у концепту никако не би требало да се нађе оно што није написано у књизи; у супротном, то више неће бити концепт, него потпуно оригинално дјело. Слично је и са природним развојем врста: он је ограничен одраније заданим првобитним оквирима. 

И тако, дакле, природни или вјештачки одабир може да покаже наклоност према једној или другој генетској информацији, тако што ће одабрати једну а другу одбацити. На овај начин, авај, никада се неће постићи бесконачно широка разноликост. Штавише, жеља да се изабере најбоља могућа особина која интересује селектора доводи до губитка животне способности пасмине, зато што одбацивање исходишне информације не остаје без посљедица. Тако се праве, напримјер, жута или зелена сјемена Мендељевог грашка, тако се слаже пасијанс од почетног шпила "генетских" карата. Међутим, да ли је могуће промјенити карте у самом шпилу: кришом убацити коју лажну карту, избацити испод стола неку од карата, или, на крају крајева, оштетити саму карту (тако што ћете је обиљежити)?

Показује се - могуће је, и такве операције над генетском информацијом се називају мутације. Мутације настају приликом копирања генетске информације: приликом дуплирања ДНК, приликом диоба полних ћелија (мејоза), приликом оплодње, када се међусобно спајају хромозоми оца и мајке. (Грешке могу да се појаве и приликом "преписивања" кода ДНК на бјеланчевине, али у том случају се квари само молекул бјеланчевине, који се моментално распада, тако да на насљеђивање таква грешка неће утицати.) Дакле, овдје се ради о копирању и предаји информација, при чему информација огромног обима, тако да неће бити на одмет да се на овом мјесту подсјетимо закона предаје информација из прве лекције.

Приликом предаје информација се не побољшава; у најбољем случају, она остаје константна или се, пак - што је много вјероватније - у овој или оној мјери квари. Та штета од кварења информације може бити двојака: може да дође до губитка дијела информација (сигнала), или до појаве информационог "шума" - сувишних бесмислених сигнала. Такав је општи закон информатике и он апсолутно читко дејствује и у живим системима - првобитна генетска информација се губи и квари било каквим врстама мутација. Сви факти који су установљени проучавањима и експериментима у генетици потврђују ово правило.

Обратимо пажњу на то да је генетска информација на величанствен начин заштићена од било каквих грешака приликом копирања. Стварање нуклеотида, на које ће савременом хемичару са најсложенијом техничком апаратуром отићи више од једног дана, у ћелији се одвија брзином од 100 пута у секунди; и при томе, израчунато је, грешке у тако брзом копирању се дешавају један пут у 100 милијарди (1011) нуклеотида. Али у тим случајевима у акцију ступају нарочити ферменти - ензими, који поправљају покварене нуклеотиде. Да није било такве контроле, ни једна врста не би могла да се сачува чак и само у неколико покољења.

Упркос свему, приликом копирања гена грешке ипак могу да се појаве, нарочито када се користе мутагени препарати или приликом озрачивања. У акцију тада ступа други степен контролне заштите од мутација - такав ген једноставно није у стању да функционише, са њега се не "преписује" дејствујућа бјеланчевина. Ако је покварени ген наслијеђен од једног родитеља, неопходна бјеланчевина се обично "преписује" са парног (алелног) гена другог родитеља, тако да се мутација никако не испољава, тј. рецесивна је. У већини случајева мутације не само да су веома ријетке, него су и рецесивне, односно, безопасне су, барем за извјестан временски период. Међутим, ако су због неких разлога ген покварили једни те исти канцеро-гени или зрачења код оба родитеља, то може да доведе до бесплодности или чак и до дегенерисаних потомака. Такав дегенерик (чак и када би он еволуционистима улијевао наде) бива безнадежно одрезан из живота у природном окружењу. То је трећи степен контроле тачности репродукције насљедне информације.

На тај начин, мутације су, као прво, врло ријетке појаве, захваљујући контроли која се одвија у самом језгру ћелије; као друго, готово увијек су рецесивне, захваљујући коришћењу неоштећеног гена другог родитеља; као треће, њих помете природни одабир. Да ли ове случајне грешке у одлично разрађеном и од грешака заштићеном механизму могу довести до стварања нових, високоразвијених бића? Смијешно и испразно питање!

Али, ето, успркос свему, неће бити згорег да процијенимо вјероватноћу појаве унапријед задане корисне мутације. Узмимо исти онај цитохром-C. Приликом преласка од рибе до водоземца он мора да се промијени за неких 13%. Каква је вјероватноћа такве промјене гена који је задужен за синтезу ове бјеланчевине, да би се синтетизовала бјеланчевина која одговара водоземцу, ако се узме да је дужина молекула бјеланчевине 100 аминокиселина?

Да би се нашло рјешење овог задатка, треба поступно и досљедно проналазити она мјеста аминокиселина (на ДНК - триплетима) која подлијежу замјени; затим, независно од тога, треба одгонетнути који и какав ће бити триплет који ће да дође на мјесто првог од свих које треба замјенити, онда исто то урадити за други, и тако даље - за свих 13 триплета које треба промјенити. Заједничка вјероватноћа ће бити једнака производу вјероватноћа свих тих случајних, међусобно независних догађаја. Ради једноставности можемо узети да се свака аминокиселина кодира подједнако помоћу три различита триплета, а с обзиром да у састав сваког триплета улазе три од четири различите врсте нуклеотида, вјероватноћа да се "потрефи" она права износиће: 

Вјероватноћа да се погоди прво мјесто триплета који подлијеже замјени једнака је 1/100, вјероватноћа да се послије тога погоди друго мјесто - 1/99, зато што у обзир сада улази сада већ само 99 непознатих мјеста. Вјероватноћа да се погоди свих тринаест мјеста износи (Сл. 18.а): 

Вјероватноћа, пак, да ће на свако мјесто упасти потребна аминокиселина (тј. потребни триплет на ДНК) износи (1/20)^13 (Сл. 14.б).

Општа вјероватноћа укупно ће износити 

Опет добијамо исте оне суперастрономске цифре, које смо добијали и приликом израчунавања вјероватноће случајне појаве живота. И то под условом да игноришемо систем контроле правилности копирања; и то - када разматрамо само једну, најједноставнију бјеланчевину, коју кодира само један од огромне количине гена који подлијежу истој таквој усмјереној замјени. Простије речено: вјероватноћа појаве монструма који улијева (еволуционистичке) наде по реду величине једнака је вјероватноћи случајне и самопроизвољне појаве живота, односно, једнака је нули!! Случајна мутација ни на који начин и ни при каквим околностима не може послужити као узрок за усложњавања организма (ароморфозе)! 

Сл. 18

Вјероватноћа да се 13 пута заредом погоде мјеста за замјену износи:

Вјероватноћа да се правилно замијене погођена мјеста износи:

Да ли то значи да корисних дегенерација уопште нема? - Наравно да значи, осим у случају врло ријетких изузетака. Могуће су и мутације које се не могу претпоставити са становишта вјероватноће, зато што оне не потичу од грешака у копирању нуклеотида, него од много грубљег уплитања у генотип. Напримјер, ако се из неких разлога дио хромозома приликом мејозе једноставно изгуби - биће нам прилично тешко да израчунамо вјероватноћу таквог, не-случајног догађаја. Ипак, таква "крађа карата" из генетичког шпила мора да доведе до суштинских промјена у организму. Постоје ријетки примјери када се таква дегенерација показивала као корисна за животиње и одабир је дозволио таквим дегенерицима који улијевају наду да преживе, да дају потомство и заузму првенство у својој врсти.

У књигама се наводе два таква примјера: то је губитак крила код буба које живе на стјеновитим острвима, и губитак очију код пећинских риба које живе у потпуној тами. Обје мутације су се показале корисне за преживљавање: крилате бубе је јаки вјетар чешће одувавао са стијена у море, а бескорисне очи су се чешће повређивале и изазивале болести, а да од њих није било никакве користи. На друге примјере у литератури нисмо наилазили. Али чак и када би сличних примјера и било више, они ни на који начин не говоре о користи мутације за еволуцију. Еволуција НЕ МОЖЕ ићи путем дегенерације - и тачка. Мутација може да откине крило или извади око, али она није у стању да сазда око, крило или ногу.

О томе веома илустративно свједочи историја експеримената са плодном мувом дрозофилом. Већ неколико деценија научници на разноразне начине изазивају свакојаке мутације код ње. Не једном им је полазило за руком да "произведу" бескрилу, или безногу, или безоку муву, али им никада није пошло за руком да добију муву са особинама савршенијим од оних које већ има. А мува мијења 20 покољења у години, а брзину еволуције биолози не мјере бројем година, него бројем покољења. 

Упознавање са биологијом доводи нас до закључка који је сличан ономе који смо видјели када смо говорили о биологији. Као што смо тамо видјели да енергија има особину да се квалитативно погоршава и да хемијски састав материје у Васељени такође тежи ка квалитативном кварењу и осиромашењу у правцу стабилних средњих елемената, - слично овоме и у биосфери земље пред нашим очима се одвијају промјене само у правцу дегенерације. То се испољава чак и у ишчезавању многих врста, односно, у квалитативном осиромашењу биосфере, а и у томе да те врсте губе многе драгоцјене особине које су раније посједовале: врсте се изрођавају.

Постоји много несталих врста које се налазе у ископинама, али нових врста човјек не само да није створио, него никада није видио њихово стварање (мислимо на врсте које су квалитативно сложеније од оних које постоје у природи). Ароморфоза се научницима само привиђа, док дегенерацију може свако својим очима да види. О рудиментима још причају и (мада је и то сумњиво) проналазе их, али о органима који се као нови појављују у живим организмима нема ни говора. И једно и друго говори у прилог квалитативног кварења.

Из овога слиједи да је једном у времену информација о свему живом на земљи, односно, ако се тако може рећи, генофонд планете, имао почетак. Послије тога је он почео да се предаје из покољења у покољење тачно по законима инфодинамике: нова информација није се појављивала сама од себе, а стара је приликом предаје могла само да се квари. Изумирање већине ишчезнулих врста немогуће је објаснити само еколошким уплитањем човјека, зато што су оне изумрле прије него што су људи свјесно почели да их истребљују.

И тако, дакле, општа деградација свијета се испољава на најразличитијим ступњевима његовог битија: у хемијском саставу, у биолошким односима. Живећи по садашњим законима, природа (а и човјек сам по себи) није способна за прогрес, али зато вуче ка регресу и деградацији. Упркос томе, она је и данас задивљујуће сложена, разнолика и прекрасна. Ово се објаснити може само тиме да је све што постоји са циљем и смислом створио Бог - Биће Свемогуће, Свезнајуће и Свесвето - бесконачно праведно и прекрасно.

Негирати Творца и тврдити да у данашњем свијету дејствују закони прогреса - јесте потпуно безумље, које подсјећа на будалашење једног цара из једне бајке, којег је мрзило да се по степеницама пење, па је од својих мајстора захтијевао да саграде такав дворац, на чији би се врх могло попети само тако што би се спуштало низ све степенице на њему! Тако и еволуција предлаже успон од бактерије према човјеку, имајући у рукама само дегенеративне процесе. 

Али, зар Творац, разумно усмјеравајући свакојаке мутације, рађајући мутанте који улијевају наду, није могао да из прве ћелије створи сав остали живот? Можда је Он тако и поступио, ономад, а сада је престао да се тиме бави и свијет случајно и самовољно испотиха деградира?

На оваква питања наука већ не може да тачно одговори. Она може да говори само о области у којој дјелују данашњи објективни закони природе. Њих проучавајући, поштени научник мора доћи до закључка да појаву живота, разума и динамику њиховог развоја није могуће објаснити унутар данас дејствујућих природних закона, и да је неопходно допустити дјеловање другог, натприродног узрока битија свега што постоји. На овоме се функције науке морају завршити. Спознавати даље суштину битија научним методима - посматрањем, експериментом и логиком - већ није могуће. Основе даље спознаје свијета човјеку су дате у Откровењу, ријечи Божијој, и могу се прихватати или одбацивати вјером, а не рацијом.

Хришћанско Откровење - Свето Писмо - буквално и недвосмислено одбацује могућност еволуционог претварања врста које излази из оквира особина првог створеног рода сваке поједине врсте. Тачно тако Свето Писмо схватају и свети Оци - древни учитељи Православне Цркве, као и савремени научници-креационисти.

С обзиром да намјера овог штива није да улази дубље у област дубоко религиозну, ми ћемо се само задовољити констатацијом чињенице: сам библијски текст и његово класично хришћанско схватање не допуштају еволуцију, чак ни ону којом управља Бог. Додуше, ми не обавезујемо читаоца да у ово вјерује као у научну чињеницу. Поштена наука искључује само случајну еволуцију, а о разумно усмјереној не може рећи ништа једнозначно.

Кад смо већ код тога, чак и против усмјерене еволуције постоје индиректна научна свједочанства (као и директна библијска и светоотачка побијања, којих се овдје нећемо дотицати). Једно од таквих индиректних свједочанстава спомиње се и у самом школском уџбенику. У одјељку "Генетика" указује се на један неријешен проблем који се формулише овако:

"У свакој ћелији постоји сав скуп гена за дату врсту. Очигледно је да у различитим ћелијама и ткивима функционише само мали број гена, и то баш они који одређују особине конкретне ћелије, ткива, организма. Какав је, пак, механизам који обезбјеђује да у датој конкретној ћелији буду активни само одређени гени? Над рјешавањем овог проблема данас се усиљено труде научници широм свијета" (3, стр. 238).

Проблем попут овог није једини. Без обзира на своју сложеност, ДНК носи информацију о по нивоу најнижим елементима организма. ДНК - то је само упутство за производњу бјеланчевина у организму. Свих бјеланчевина, као прво, и свих бјеланчевина које су могуће у расама, родовима и сортама, као друго. Простије речено - то је раширена спецификација свих цигала у згради у свим могућим варијантама, и инструкција за производњу тих цигли - али не више од тога. Али, да ли је то довољно да се зграда сагради?

Сваки организам почиње од једне ћелије - зигота. Одакле та ћелија зна по каквом редослиједу ће приликом своје диобе формирати мишићна, нервна, епидермна и сва остала ткива? Како се послије тога остварује изузетно сложено узајамно дејство међу ткивима и органима? Ћелија може помоћу ензима да гради и дјелимично и управља сама собом, али на који се начин гради читав организам и ко њиме управља? На који се начин ћелије сваког органа дијеле у темпу који обезбјеђује да читав организам расте пропорционално, а затим се зауставља у свом расту? Ако се та регулација пропорционалног раста наруши, па се ћелије неког ткива "побуне" и почну да се размножавају како се њима прохтједне, не усаглашавајући се са осталим ткивима, - појављује се злоћудни тумор, који прожима друга ткива и органе. То је суштина свих канцерозних обољења, чији су узроци потпуно нејасни научницима.

Материјални носилац све те управљачке инструкције није пронађен - ето о чему, заправо, говори наведени цитат из уџбеника. Тај механизам у огромном својем дијелу представља насљедну информацију која је записана неизвјесно гдје - свуда, само не у ДНК. Шта је то ДНК - успјело се прочитати, али информација о управљању читавим организмом тамо није пронађена. У ћелији других материјалних носилаца информација који би у себи могли носити такве врсте инструкцију - тим прије нема. Да ли то значи да неопходна информација и нема материјалног носиоца, мада и коегзистира са организмом за сво вријеме његовог живота, и да, ако се та информација негдје-тамо почне да квари, организму пријети погибија? Све говори да је одговор на ово питање позитиван; постоји невидљива суштина живог организма (можемо је назвати душа животиње или животна сила - нема велике разлике), идеална по својој природи, али тијесно повезана са материјалним саставом организма. Живот се, другим ријечима, не може свести на физичко-хемијски ниво, на законе хемијског узајамног дејства молекула. Тако су од искона сматрали сви биолози до Дарвина, и састав те невидљиве суштине, те информације која нема материјалног носиоца је и њима био исто онолико нејасан, колико је нејасан и нама данас. Наука се у том питању поново примакла границама своје примјењивости.

Сада се опет можемо вратити питању усмјерене еволуције. Ако је истина да сваки барамин поред своје генетске инструкције носи не мању, него неупоредиво већу управљачку информацију која нема материјалног носиоца, тада он представља појаву толико уникалну, да је њега много лакше направити изнова, него произвести из друге - исто толико огромне, и исто толико уникалне, али ипак другачије - информације о другом барамину. Ради (додуше, прилично блиједог) поређења, поставићемо овакво питање. Да би велики писац прерадио један свој роман у други методом претумбавања слова и ријечи из првог романа и додавањем само недостајућих ријечи у неопходној количини - за такву ствар, без сумње, заиста је потребан литерарни геније, јер случајном рекомбинацијом се никада ништа добити неће. Међутим, да ли ће сам писац пристати на такав, ужасно глуп и заморан посао, који ће само поткопати његову стваралачку енергију, одвлачећи му пажњу са стварне креативне идеје на најодвратнију могућу рутину?

Ми немамо научног доказа да Бог није стварао свијет на такав начин - методом еволуционе рутине. Али у исто вријеме јасно се види да је еволуциони вишеструки прелазак од једне врсте ка другој - најнеефективнији, најтраљавији и, уз све то, и најсуровији начин стварања (јер, главни инструмент овдје је селекција, односно - смрт, која брише све међуформе живота). Једино оправдање за овакав начин би могло бити у томе да би он омогућио да се сви биолошки процеси сведу само на органску хемију. Међутим, управо ту предност, као што смо видјели, такав метод, као за инат - не даје! Прву живу ћелију, било како било, може створити само чудо. Многоћелијски високоразвијени организам носи у себи, поред овог, и чудо још већих размјера - животну силу, живу душу, нематеријално закодирану информацију. Чудеса се приликом стварања никако нису могла избјећи. А и зашто би, ако ћемо право, Свесилни Чудотворац - Бог Себе срозавао на најпримитивније и најсуровије могуће начине стварања, када је и онако немогуће само на њих свести сав стваралачки посао?

На овоме ћемо закратко прекинути размишљања о стварању и прије него што наставимо претходно размотрити питање о поријеклу човјека, као бића не само биолошког, па чак и не само социјалног, него и моралног.

Философски расуђујући, битије свијета има квалитете у које, успркос материјалистичкој дијалектици, никада не може прећи количина нижег квалитета. Живот је немогуће свести на физику и хемију, па чак не ни на класичну информатику на материјалним носиоцима. Ма како усложњавао органску хемију - нећеш добити живот. Многоћелијски живот ни замислити се не може као само количински усложњен једноћелијски. Закони развоја биоценозе (а и одвојених популација) се не исцрпљују сумом свих биолошких живота који сачињавају заједницу. Напокон, разум, а тим више морално-духовне категорије, нису само највише форме биолошког достигнућа. Управо због свега овога, између неживог, живог и разумног није могуће провући нит еволуционог узлазног развоја.